foto BUKA
Glumac
Milan Marić prošle godine oduševio je publiku u filmu “Toma”, reditelja Dragana
Bjelogrlića, koji je zatvorio prošlogodišnje izdanje Sarajevo film festivala.
Ove godine popularni beogradski glumac na Sarajevo film festivalu bio je u
ulozi člana žirija takmičarskog progama. U intervjuu za BUKU Marić kaže kako je
selekcija filmova kvalitetna, prikazani su dobri filmovi sa hrabrim
pristupima. Za BUKU je govorio o svojim ulogama, ograničavanju umjetnosti i
neprestanoj borbi za istinu.
BUKA: Sarajevo film festival je
nastao ‘93. godine u ratu, pokrenuo ga je reditelj Haris Pašović, ove godine je
u fokusu dosta filmova iz Ukrajine, koliko, zapravo, film pomaže da u tim ratnim
vremenima pobjegnemo od strahota u kojima živimo i da sačuvamo razum u
ratu?
Ja
ne mislim da je umetnost bitna samo tokom tih vanrednih situacija s kojima,
nažalost, mi na ovim prostorima imamo iskustva. Ja mislim da je umetnost bitna i
mnogo bitnija u onim mirnodopskim vremenima, jer tada se malo više obraća pažnja
na umetnost, čita, gleda, i možda do tih vanrednih situacija ne bi ni dolazilo.
A onda kada već dođe do vanrednih situacija, onda jeste umetnost, naravno,
lekovita, a još lekovitija je, nažalost, posle tih vanrednih situacija, gde
svima nama treba da se smirimo i da se zaustavimo, da stanemo i da nekako
prebolimo što imamo da prebolevamo i da nastavimo dalje sa životom.
BUKA: I ranije ste bili popularan
glumac, ali čini mi se da nakon filma “Toma” nema osobe koja za Vas ne zna.
Zaista briljantna uloga i čini se da je to publika i prepoznala, pa se i nakon
godinu dana od premijere o tome priča, u javnom prostoru se često uz Vaše ime
veže taj lik. Da li je vas strah i da li je to opasno da se uz glumca/glumicu veže
jedna uloga bez obzira na to koliko ih ima?
Ja
ne mislim da je opasno, ni da nije opasno, zašto bi bilo opasno. Da se smatra da
je tako nešto opasno, onda verovatno ne bih radio, zar to nije posledica neke
lepe stvari, a to je uspeh tog filma? Pa sad, da li će ljudi da me pamte kao
Tomu ili kao neki drugi lik, to je na njima. Meni je drago da ih je uopšte neka
moja uloga potakla i da su mene povezali sa tom ulogom, a sad da li će oni da
me pamte kao Tomu ili nekog drugog, to je stvarno nekako manje bitno. Ja ne
razmišljam na taj način i ne plaše mene te nuspojave mog posla. Prosto je to
tako i to je lepo što je tako, i šta fali, na kraju krajeva, da me doživotno
pamte kao jednog lika koji sam odigrao, kakve to veze ima. Mislim, to je samo
znak da je u tom trenutku Toma, od premijere, pa u narednih nekoliko meseci,
doveo do toga da su se ljudi intimno povezali na neki način sa nečim iz tog
filma, sa nekim likom, nekom pričom, nekom emocijom, da su pustili sebe da se
isplaču, da se rasterete, da nekako odahnu. Imali su potrebu da se vraćaju
nekoliko puta nazad u bioskop da ga opet gledaju, da dovlače ljude, i sve to je
jedan uspeh tog filma.
BUKA: U seriji “Pad” glumite glumca,
kako je to i je li to bio možda prvi put da objektivno sagledate svoj život, svoju profesiju spremajući se za taj lik?
Pa
nije, nije mi prvi put da objektivno sagledavam svoj posao i svoju profesiju, iz
prostog razloga jer se bavim dosta svojim životom i svojom profesijom i mimo
ovoga i nekako trudim se da imam koliko-toliko nekakav normalan, zdrav pristup
svom poslu i svom mestu u toj branši. Zato što to jeste klizav teren iz nekoliko
razloga i ja mislim da neko kao mlad glumac, smatram se i dalje mladim glumcem,
mora sebe da preispituje, gleda iz nekoliko uglova, da to možda dolazi
godinama, rutinom, iskustvom čime god. Da bude lakše da razumete neke stvari,
sagledate neke stvari, ali kao mlad glumac tu postoji dosta opasnosti, i morate
da budete sa sobom na ti, a ne na Vi, šta god da vam se dešavalo.
BUKA: U toj seriji ste igrali glumca
i imate neke sličnosti u pogledu profesije, ali da se vratimo na film “Toma”,
imate li neke sličnosti sa njim? Znamo da je on volio izlaziti u kafane, jeste
li vi taj tip?
Nemam
ništa protiv, ja nisam to što mi romantiziramo pa kažemo boem. Biti boem je
opasan i težak hobi i za tebe i za ljude oko tebe, tako da to nisam, ali da
volim kafanu, da volim da izađem – volim, volim da se opustim, volim da zapevam
u kafani, nije mi to strano. Uvek iza toga što mi zovemo boem prosto stoji neka
vrlo konkretna priča te osobe, nikad to nije tek tako, uvek iza toga stoji neka
rana, neka tuga, nešto sa čime ne možete da se izborite i onda ono tražite spas
u nečem drugom. Tada postajete boem i vi sa strane kada gledate “jao, on je
boem”, ali sam sada već sto posto siguran da iza svake te boemske priče stoji
jedna vrlo konkretna, koja žulja i koja je naterala nekog da bude boem.
BUKA: Meni je za oko zapala i Vaša
uloga u seriji “Porodica”, pa me zanima koliko je, kada se igraju stvarne
ličnosti, istorijske ličnosti, pogotovo Vaši savremenici, teško, izazovno i
pitate li se nekada da li tu treba ubaciti dozu imitacije?
To
jeste stvar procenta i to jeste stvar neke kombinatorike u smislu da ja ne
mislim da je imitacija dobar put, ja mislim da vi morate da dobro sagledate
stvari, da razumete prvenstveno šta želite da pričate. Odnosno, scenario,
ideju, priču, da nekako, opet pričam o tim pripremama, tu se stvari dese, vi
morate da se zapitate – okej, ja igram tu i tu ličnost, da vidimo šta je ta doza
imitacije, u čemu je ta doza imitacije, ne, nema potrebe da budete ta ličnost,
jer vi niste ta ličnost. Vi morate da date svoj emotivni aparat unutar te
priče, morate da razumete kontekst. Sličan je princip kao kad radite fiktivan
lik. Da bi to bilo živo, vi morate da date sebe. E sad, spolja samo ukoliko
ima nešto specifično u govoru, u kretanju, specifično u pogledu, tu možete da
se malo igrate sa tim da čisto podsećate, ali morate da uhvatite taj nerv osobe
koju igrate.
BUKA: “Srž glume je istina”, je
replika iz serije “Pad”, vidjeli smo ranije da ima i onih umjetničkih djela
koji zloupotrebljavaju, iskrivljuju, skrivaju ili daju dijelom istinite
informacije, mi to u novinarstvu često kažemo propaganda, ali kako Vi gledate
na tu umjetnost kojoj nedostaje potpuna istina?
Ljudi
su skloni da sve pokvare, ja ne znam šta na ovom svetu nismo uspeli da
pokvarimo. Zloupotrebljavamo sve, nađemo način da zloupotrebimo svaki napor. Otkad smo otkrili barut, eksploziv kako bismo rušili i pravili puteve, došli smo do
toga da ga bacamo jedni na druge. Nema stvari na ovom svetu koju ljudi nisu
zloupotrebili. A propaganda jeste nešto
što pije vodu, što nije od juče, što je tu vekovima, otkad je sveta i veka. To
imate i u umetnosti, evo sad smo imali tokom pandemije toliko tih teorija
zavera, i protiv vakcine, i lekova, i virusa i svega. I to služi uvek za isti
cilj. Cilj je strah. Kad je neko u strahu, onda svašta može, e tako isto to i u
umetnosti, tako isto sa svim drugim granama, a to je, nažalost, naša odlika.
Pitanje je, zapravo, kako to preduprediti, kako napraviti neki sistem u kojem će
biti jasnije da je to to.
BUKA: Često se zloupotrebljava javni
prostor i često se u tom prostoru vode neke hajke. Vi ste nekoliko puta jasno u
javnom prostoru iskazali svoje mišljenje, odbranili ste kolegicu u jednom
slučaju, koji je Vaš poriv, jer nekako vidimo da je dosta ljudi negdje sa
strane, ne miješaju se i razmišljaju – to nije moja bitka, ja ne treba u to da
se miješam. Ali, eto, vi svoj uticaj i moć koristite da promovišete neke dobre
ideje i da stanete u odbranu.
Znate
šta, ja ne mislim nužno ni da je moj princip dobar niti da je njihov princip
dobar. Ja mislim da je najbolje raditi po sopstvenoj savesti. Da li će to neko
da odobri, da li će nekome da se svidi ili ne, o tome možemo da diskutujemo,
možemo da pričamo, možemo da ukrstimo stavove, ako ste u pravu ja ću da kažem u
redu, u pravu ste, čestitam, ako niste u pravu očekujem da Vi kažete u redu, u
pravu si. Svako bira za sebe i ja nekako ne bih i ne mislim da je nužno
potrebno raditi nešto što ne osećaš, ali opet tu dolazimo do jedne druge
stvari, iza tog glasnog ćutanja uglavnom stoji strah s jedne strane, a s druge
strane stoje interesi. Zato ja kažem najbitnije je svako po sopstvenoj savesti.
BUKA: Treba li umjetnost staviti u
okvire? Jer evo prije nekoliko sedmica ispred ove zgrade bio je performans koji
je uznemirio građane i onda su umjetnici bili novčano kažnjeni.
Ma
dobro, to je sve normalno.
BUKA: Ko treba da određuje granice
umjetnosti?
Niko.
Ne mogu da se određuju granice umetnosti i to jeste bila jedna vrsta presedana,
skandala, hajde da to tako kažem. Tebi nešto može da se svidi i može da ti se
ne svidi, ako ti se ne svidi, sasvim je u redu da ustaneš i kažeš “Ua” i da
napustiš i da ne aplaudiraš, to je isto deo umetničkog čina, sasvim je u redu
da ti se nešto ne sviđa, da ti je nešto bezveze, ali mislim da ti stavljaš
umetnost u neki prihvatljiv okvir, a koji je to prihvatljivi okvir, ko pravi
taj okvir i zbog čega? Vi znate šta je razlika i zbog čega su oni novčano
kažnjeni?
BUKA: Zbog vrijeđanja javnog morala.
A
ko se bavi najviše javnim moralom? Crkva. Religijske zajednice. Odatle često
dolaze najveći neprijatelji umetnosti i te vrste slobode izražavanja. Mislim, ja
to tako vidim. Dolaze, naravno, i sa druge strane, sa političke strane, ali
nekako tome umetnost služi i moramo da imamo jasan stav prema tome. Ja mislim
da je bitno da se taj performans desio, pa kako god: sa kaznom, bez kazne,
kršenjem javnog morala ili ne, to je bitno da se desi. Da li se to nama sviđa,
da li je to dobro ili ne, to je potpuno druga stvar, druga kategorija, to može
da je najgluplja stvar na svetu, ali ima pravo da se desi. Osim ako vas neko
nije obavestio da živimo u nekom drugačijem sistemu.
BUKA: I pritom je to nagrađivani
performans.
Nema
veze, svašta je nagrađivano, nije ni to reper. Najtačniji reper za nešto da li
je nešto dobro ili nije u umetnosti je da li se vama sviđa, da li ste vi to
razumeli, da li vas je to potaklo na razmišljanje, da li ste počeli da pričate
s nekim, da li vas je iznerviralo, isprovociralo, umetnost ne mora nužno da
bude pitoma. U smislu da ide niz dlaku, može nekad, i to je sasvim u redu, da
vas bode u oko i da vas nervira i da žulja i da vas isprovocira, to je isto
umetnost. To je jedina relevantna stvar, da li se to vama svidelo, da li vas je
to potaklo na neku promenu, neko razmišljanje, diskusiju, ili je eventualno
bezveze potpuno. Ali to je trebalo da se desi i to se desilo.
BUKA: To nam je i dalo odgovore na
neka pitanja u društvu.
Jeste,
to tako krene lagano, a onda sve jače i jače. Malo da se uštine ovde sloboda,
malo ovamo, ne može ovo, ne može ono, i kad se okrenete u jednom trenutku vi
shvatite da mnogo toga ne može. Ali onda je kasno. Onda je kasno vraćati se
nazad. Nema nazad. Šta onda?
BUKA: Je li onda umjetnost oko nas
ugrožena zbog tih koji vode računa o javnom moralu i koji svako malo štipaju?
Da
li je ugrožena umetnost? Nije.
BUKA: Njena sloboda?
Atak
na slobodu traje od kad ljudi postoje. Umetnost je preživela mnogo toga, mnogo
štipanja slobode, mnogo monstruoznih stvari je preživela pa će preživeti opet i
nastavit će dalje jer nekako ljudi imaju potrebu da se izražavaju, a ovo su nus
pojave koje mi živimo danas u društvima kakvi smo postali danas. Nama to treba
da bude leglo slobode, da bude leglo demokratije i ideja demokratskog uređaja.
Naravno svako ima svoj stav i možemo da pričamo, ali niko nema pravo da tako
zabranjuje stvari. Zna se da imamo u istoriji primer kad su se stvari
zabranjivale.
BUKA: Jeste li se Vi u karijeri
susretali sa takvim stvarima, sa pokušajima cenzure?
Jesam,
stalno to postoji. To nije sad samo ovde, ovaj primer koji ste Vi naveli. To
svuda postoji i u ovim “demokratski uređenijim” zemljama, tamo i te kako postoji.
Nije to samo kod nas na Balkanu kao ‘Bože, šta nam se dešava?’, ne, ne, to svuda na
svetu postoji. Ali je bitna reakcija.
BUKA: Umjetnost se izgleda uvijek
izbori?
Pa,
pre ili kasnije se uspeva izboriti. Ja mislim da je suštinska jedna
druga stvar, a umetnost ide ruku pod ruku sa tom stvari, ne možeš slobodu
staviti pod šav. Ona nađe put da izađe kao voda. Pokušavali su razni na razne načine, pa nikad nisu uspevali, ali
neće uspeti i dalje.
BUKA: Samo uspijevaju donekle da je
ograničavaju.
Da,
ali neka bude borba neprestana.