Zašto je teško ostati dosledan novogodišnjim odlukama?
Primetili ste da mnogi ljudi imaju ritual donošenja novogodišnjih
odluka, koje se lako donesu, a često ih je veoma teško realizovati.
Novu odluku mora slediti novo učenje, dugo vežbanje, da bi se ponašanje
učvrstilo. Kada smo kao mali gradili sistem navika, karakter, modele
ponašanja, sinapse u našem mozgu nisu se prespajale za jedno veče.
Roditelji su dugo ponavljali reči, radnje na koje smo se mi ugledali. Od
našeg „umrežavanja“ sa drugima, zavise vrste veza koje sada u mozgu
imamo. Ako želimo promenu, potrebna je odluka, a zatim novo učenje,
ponavljanje dok se ne napravi nova šema i dok novu radnju ne usvojimo
kao onu koja se podrazumeva.
„Hoću da odrastem – neću da odrastem“
Da li vam se nekada desilo da imate osećaj da vas neka osoba zamajava,
traži od vas pomoć oko donošenja odluke, a onda vas ne sluša. Neće da
sagleda sve aspekte problema, neće ničega da se odrekne, a hoće sve da
dobije. Imate osećaj da gubite vreme sa ovakvom osobom. Kad bi imala
sposobnost donošenja odluka, ovakva osoba bi sama rešila problem ili bi
sama donela odluku ne mučeći ni sebe ni vas ovakvim dvoumljenjem. U
osnovi ove nesposobnosti je često ambivalencija: „ Hoću da odrastem,
neću da odrastem!“
Odluke za budućnost
Probajte
da uradite ovu vežbu sa mnom: Zamislite sebe za pet godina, kako ćete
izgledati, gde i sa kim ćete živeti, čime ćete se baviti, kakva ćete
osoba postati. Zatim razmislite na koji način ćete do toga stići. Kakve
odluke morate doneti?
Vrednost žaljenja
Možete
se sada u mislima projektovati u budućnost i zamisliti da niste uspeli u
ostvarenju svojih želja. Razmislite za čim ćete žaliti? Postavite sebi
pitanje: kako mogu da živim da ne stvorim nova žaljenja?
Za
ispitivanje samoostvarenja dragocena je moć žaljenja. Ako se pravilno
koristi, žaljenje je sredstvo koje vam može pomoći da donesete odluke i
preduzmete korake kojima ćete sprečiti njegovo nakupljanje. Kada gledamo
u prošlost, mi žalimo zbog stvari koje nismo ostvarili i kažemo često „
da mi je ova pamet, a one godine“. Gledanjem u budućnost možemo osetiti
mogućnost da gomilamo još više željenja ili da procenat željenja
smanjimo što je više moguće.
Ambivalencija kao bazično ljudsko iskustvo
Ambivalencija je simultano postojanje oprečnih osećanja prema istom
objektu. Sposobnost tolerisanja oprečnih osećanja prema drugoj osobi,
sebi, aktivnostima, poslu uz predominaciju pozitivnih osećanja
predstavlja, ustvari, sposobnost donošenja odluka. Osoba je sposobna da
„preseče“, „prelomi“ i donese odluku da krene u jednom smeru, ka nečemu
ili od nečega.
Želje nas vode ka ostvarivanju ciljeva, a
strahovi parališu i sprečavaju da pravimo promene koje bi poboljšale
naše živote. Sposobnost donošenja odluka i razrešavanja ambivancije
omogućava nam usmerenost i brže kretanje ka promenama.
Nepravilno donošenje odluka
Svi međuljudski odnosi predstavljaju mešavinu pozitivnih i negativnih
osećanja. Oprečna osećanja izazivaju rastrzanost koja se teško podnosi.
Da bi se oslobodili teskobe, ljudi često pribegavaju mehanizmima koji
omogućavaju da se brže preseče, da se potisne ono što ne prija, da se ne
razmišlja o lošem. Mehanizmi odbrane možda deluju primamljivo jer
donose rasterećenje, ali su na duže staze skupi. Cena je izostajanje
razvoja i nezadovoljstvo sobom i svojim odlukama koje donosimo tako što
od sebe nešto prikrijemo, pozitivne ili negtivne aspekte onoga o čemu
odlučujemo.
Nesvesne odbrane
Kada osoba nije
svesna postojanja konflikta jer su dve suprotnosti spojene u jedno i
njoj do svesti ne dolazi da čini nešto loše, tada koristi mehanizam
ispoljavanja obe strane ambivalencije u jednoj akciji. Osoba se tada
odlučuje za neki cilj, kreće da radi to što želi sa entuzijazmom, ali
radi na takav način da poništava produkte svog rada, poništava to što
radi. Iako je donela odluku, sama sebe opstruira, bez svesnosti o tome!
Jdan od načina na koji se ljudi nose sa oprečnim emocijama je da ih
razdvoji u vremenu: kada je osoba svesna i dobrih i loših aspekata onoga
o čemu odlučuje, ali u različito vreme. Tako odluka donešena „u plus
fazi“, neće biti odgovarajuća za „negativne dane“, i obrnuto. To su
impulsivne odluke. Ljubav i mržnja preovlađuju u zavisnosti samo od toga
„ na koju nogu“ smo ustali.
Simbioza – individuacija – dilema
Jedna od najvažnijih dilema koje upravljaju našim odlukama je dilema
izmđu potrebe za odrstanjem i osamostaljivanjem i potrebe da budemo
zavisni i oslanjamo se na druge i za ono što bismo mogli sami, koju
prati i dilema između potrebe za stapanjem sa nekim i potrebe za
slobodom. Osoba koja teži razvoju, teži individuaciji, ali to ima cenu.
Sa odvajanjem jača osećaj usamljenosti i strah od izolovanosti. Kada
životna strepnja postane nepodnošljiva, biramo drugi pravac i vraćamo se
nazad, tražimo utehu u sjedinjavanju. Ipak, u sjedinjavanju se ponovo
javlja strah, ali od gubitka sebe, slobode i individualnosti.
Potiskivanje
Dešava se da osoba potiskuje svoje ambicije, radne sposobnosti, želju
za uspehom, pa kaže „ radim to zato što moram, onoliko koliko moram“ i
time racionalizuje lenjost, neambicioznost, osećaj inferiornosti. Odluke
koje donosi su iz naglašavanja negativnog i potiskivanja pozitivnog.
Obezvređuje posao, državu, profesiju, partnera, cilj … ništa joj nije
dovoljno dobro da bi se oko toga potrudila. Ovakva osoba se plaši
sopstvene želje za razvojem, jer „kada vam je do nečega stalo, onda vam
teško pada kada to ne možete ili ne umete.“
Kada osoba
potiskuje negativna osećanja prema nekoj osobi ili aktivnosti, opsesivno
je okupirana obavezama, previše je brižna, stalno je u strahu da ne
upropasti stvari. Donosi perfekcionističke odluke, kojih posle nije u
stanju da se pridržava, jer ne može da zadovolji svoje sopstvene visoko
postavljene standarde. Tako joj se „smuči“, pa napušta posao, raskida
vezu jer ništa nije perfektno, nije „kao na filmu“.
Površnost
Površnost je način da se izbegu oprečna
intenzivna osećanja. Kada osoba odlučuje da bude u površnim odnosima,
neobaveznim vezama, ona ne može da razvije intenzitet vezanosti koji bi
doveo do snažnih emocija ljubavi i mržnje. Tenzija se prazni kroz veliki
broj sitnih rupica, beznačajnih odnosa, nebitnih poslića. Problem
nastaje pri izboru fakulteta, profesije, životnog partnera, jer ove
odluke zahtevaju sposobnost tolerisanja oprečnih osećanja i donošenje
zrele odluke koja je rezultat realnog odmeravanja oprečnih emocija i
stavova prema onome o čemu odlučujemo.
Ako odluke donosimo tako
da ni malo ne zabole, onda nema razvoja, ali nemamo ni prava da se
bunimo zbog načina života kojim živimo.
Panika
Kada nam je do nečega stalo, a nismo u stanju da se u to upustimo,
nastaje panika. Kada bismo „ i jare i pare“, „ da dobijemo, a da ne
damo“, kada bismo „ hteli od života nešto, a nismo spremni za to da
platimo cenu“ .
Nerazmišljanje
Osoba koja
koristi ovaj mehanizam ima svest o postojanju obe strane ambivalencije,
ali u situaciji kada treba da donese odluku, brani se time što
jednostavno ne razmišlja o tome. Um se okupira nečim trećim i tako se
izbegne neprijatnost. „Neko će to završiti, „ Neko će me opomenuti na
obaveze“. Prezaštićivana deca imaju ovakvu naviku. U osnovi je
nesposobnost da se preuzme odgovornost.
Prokastinacija ( Odlaganje)
Neki ljudi odlažu, prokastiniraju… Ovakvo ponašanje ustvari
predstavlja veštinu kojom se branimo od bola i tenzije odlučivanja.
„misliću o tome sutra…“ ili kad dovoljno zagusti da nemam drugog
izbora nego da donesem odluku. U nadi da će se problem rešiti sam, da će
neko drugi da preseče umesto nas, da će proći, odlažemo… Mežutim, i
nedonošenje odluka je ipak odluka. Odluka da ostanemo u stanju u kojem
smo. Mi, zapravo, nemamo tu slobodu da ne odlučujemo, jer šta god radili
to će dati neke posledice. Ne odlučujući se za nešto drugačije, mi smo
se, zapravo, odlučili za ono u čemu smo već.
Sinteza
Kretanje ka ekstremima i nedozvoljavanje sinteze je netolerancija na
oprečna osećanja i nesposobnost donošenja odluka kojima ćemo biti
zadovoljni. Jedino zdravo rešenje jeste sinteza: najpre uvid u svoja
ambivalentna osećanja, učenje tolerisanja ambivalentnih osećanja, učenje
da „se prelomi“ na jednu stranu, da se donese jasna odluka sa punom
svešću o postojanju “ druge strane medalje“. Kada je osoba u stanju da i
pored negativnih osećanja prema osobi ili aktivnosti odluči da li će
ostati u tom odnosu. Kad hoće, onda stvarno hoće i pored svesnosti da
ima i neke negativne emocije u vezi sa tim. Kad donese odluku koja joj
odgovara, ostaje joj da kontinuirano vežba, kako bi se nov mehanizam
učvrstio.
Emotivno računovodstvo i psihološka matematika
U O.L.I. metodu su razvijene procedure koje nam mogu pomoći u
praktičnom delu razrešavanja ambivalencije. Cilj ovakvog računovodstva
je da se dobije „ bilans našeg emotivnog stanja“, da shvatimo dokle nas
je doveo naš emotivni život, naši izbori i odluke, ambivalencija.
Na nama je da proračunamo šta nam se više isplati: da se učimo
toleranciji i donošenju odluka ili da primenjujemo neke od mehanizama
odbrane. Dobro je pri tome znati Prvi Zakon Psihodinamike koji kaže da
„Svaka laž, uronjena u psihu ili um, istiskuje onu količinu
samopoštovanja i psihološkog zdravlja kolika je „zapremina“ te laži.“ (
N. Jovanović)
Cenovnik životnih odluka
Za odluku pred kojom ste
možete napraviti tabelu sa dve kolone: „ emotivne koristi“ i „emotivne
štete“. U levoj koloni zapišite sva prijatna osećanja vezana za
donošenje vaše odluke, sve izbegnute neprijatnosti. U desnoj zapišite
sva neprijatna osećanja. „pluseve i minuse“. Crna slova na belom papiru
su mnogo preglednija od one zbrke koja je prethodno bila u glavi.
Možete sada i bodovati sva ta osećanja. Ako sa jedan označite posledicu
prema kojoj ste ravnodušni, a sa deset onu koja donosi najveće
zadovoljstvo ili nezadovoljstvo, možete lakim sabiranjem stići do
bilansa stanja i odlučiti se za bolju opciju, uz punu svest o onoj
drugoj strani.
Vreme kao faktor u odlučivanju
Vreme morate uzeti u obzir dok vagate o odluci. Nije isto doneti odluku o
diplomiranju u narednih godinu dana i u narednih deset godina, jer za
sobom nosi suočavnje sa različitim tempom rada i ulagajna različite
količine energije i sposobnosti.
„Živeti na svoj ili na tuđ račun“
Osnovni moralni problem ambivalencije jeste živeti na svoj ili na tuđ
račun. Ako kažemo „Da“ ispunjenom životu, težimo ka separaciji,
individuaciji, ljubavlju prema sebi uprkos bolu koji nosi razvoj i
odgovornost za sopstveni život. Ako nam „vaga“ pretegne na drugu stanu,
tražićemo osobe koje će „nam krpiti rupe“ i razvijaćemo strategije
manipulacije.
„Alternative se isključuju“ ( I. Jalom)
Moramo biti svesni da u odlučivanju svako „Da“ sa sobom nosi određeno
„Ne“: Hoću da se oženim – ne mogu više da budem tinejdžer ili mamin sin.
Ništa što je vredno ne dobija se a da se nešto pri tome ne mora
žrtvovati. Ovo pitanje opredeljivanja teško pada ljudima jer svaki
dobitak sa sobom nosi i određeni gubitak. Međutim, kao što smo već
shvatili i neopredeljivanje je takođe gubitak!
Moramo biti
svesni da u odlučivanju svako „Da“ sa sobom nosi određeno „Ne“. Ništa
što je vredno ne dobija se a da se nešto pri tome ne mora žrtvovati.
„Neki odbijaju zajam života da bi izbegli dug smrti“ ( O. Rank)
Svi poznajemo ljude koji u strahu da ne izgube previše, odbijaju da
žive „punim plućima“. Ne donose teške odluke, već manipulišu sami sebe
izbegavanjem razvoja, života, odnosa. Oni se rukovode životnom
filozofijom „nemam baš neke prihode, ali nemam ni rashode…“
Praktična matematika
U knjizi „Živeti ili životariti“ N. Jovanovića možete naći mnogo
praktičnih primera i tehnika koje vam mogu pomoći u odlučivanju:
postavljanje prioriteta, definisanje „potrebnog sebe“ ili zamišljenog
optimalnog Ja“, definisanje „kradljivaca vremena“, pravljenje okvirnog
plana dnevnih aktivnosti, kreiranje dugoročnih i kratkoročnih
planova…što su sve potrebne veštine donošenja i sprovođenja odluka.
Pre nego se upustite u računice preporučujem vam da krenete od širenja
svesnosti o sebi, drugima, aktivnostima i poslovima. Prihvatanje i
razumevanje vrlina i mana predstavljaju prvi ali neophodan korak ka
odlukama!
Izvor: Mirjana Kokerić, Danas
Autorka je Lajf Kouč O.L.I. Psihodinamskog Integratvinog Metoda i voditeljka radionice: „Donošenje odluka“