Beogradski pisac Vladimir Arsenijević rođen je 1965. godine u Puli. Svoj prvi roman U potpalublju objavio je 1993. i za tu knjigu, kao najmlađi laureat u njenoj istoriji, dobio Ninovu nagradu za roman godine. U potpalublju je u međuvremenu doživio nekoliko izdanja i bio preveden na dvedesetak jezika. Drugi Arsenijevićev roman Anđela objavljen je 1997, Meksiko, ratni dnevnik 2000, 2004. ilustrovani roman Išmail, a 2008. Predator. U izdanju beogradske izdavačke kuće Laguna, sljedeće nedjelje u knjižarama će se pojaviti novi roman Vladimira Arsenijevića Let.
„Radnja mog novog romana smeštena je u prošlost, u prve tri decenije XX veka; konkretno – Kraljevina Jugoslavija od 1932. do 1937. godine” – kaže Vladimir Arsenijević. “Po mom mišljenju, reč je o vremenu koje je – posebno u umetničkom i estetskom smislu – veoma inspirativno i interesantno.”
Šta je Vama bilo interesantno?
ARSENIJEVIĆ: Još kao dečak, taj istorijski period počeo sam da upoznajem prelistavanjem porodičnih foto-albuma moje majke. Njen otac, moj deda – inače, pilot, poginuo 1937, u svojoj dvadesetisedmoj godini života – amaterski se bavio fotografijom i iza sebe ostavio neverovatne crno-bele zapise kojima sam, sećam se, godinama bio opčinjen. Kasnije, tokom odrastanja, čitao sam knjige koje su, svaka na svoj način, govorile o vremenu s početka XX veka; to mi je svakako dobrodošlo prilikom pisanja poslednjeg romana.
U Letu sam primenio tehniku veoma sličnu onoj kojom sam se poslužio u svom prvom romanu U potpalublju. Naime, sasvim konkretan život jedne konkretne porodice ispunio sam drugačijim sadržajem.
Hoćete da kažete da Let nije biografski roman?
ARSENIJEVIĆ: Iako sadrži biografske elemente, Let nije biografski roman. Istina, kao i moj deda, i glavni junak gine u svojoj dvadesetisedmoj godini prilikom leta avionom; ali, onda priča kreće da se odmotava i unapred i unazad. U knjizi se kao likovi pojavljuju i prvi srpski aeronaut, Kosta Miletić, zatim Ivan Sarić, subotički pionir avijacije... U suštini, knjiga je posvećena avionima, letenju, avijaciji. Veći deo romana događa se u Velikom Bečkereku, koji je 1934. promenio ime u Petrovgrad; istovremeno, značajan deo radnje odvija se u Beogradu, Novom Sadu, Sarajevu, Mostaru i drugim gradovima tadašnje Kraljevine Jugoslavije.
Pišući roman, setio sam se načina na koji sam, odrastajući, doživljavao fotografije iz porodičnog albuma moje majke koje će mi, kažem, kasnije poslužiti kao neka vrsta inspiracije: ugao posmatranja se s godinama menjao...
Kako?
ARSENIJEVIĆ: U početku, dok sam još bio dečak, taj predivni život, ti ljudi i žene u elegatnim odelima, taj prefinjeni građanski stil mi je izgledao nestvarno, kao bajka; međutim, kasnije sam, utvrdivši i upoređujući datume nastanka tih fotografija, počeo da obraćam pažnju na detalje, na izraze lica tih ljudi, na uhvaćene gestove i grimase, na atmosferu; na osnovu svega toga sam jasno mogao da vidim kako se društvo u kome su ti ljudi živeli lagano približava ponoru. Jer, na tu porodicu će uskoro biti bačeno pedeset bombi – što bukvalno, što simbolično; mnogo muških članova familije će poginuti u Drugom svetskom ratu; sva imovina će kasnije nestati, biti oduzeta, konfiskovana; žene koje su na tim fotografijama nasmejane, u lepim, raskošnim haljinama i šeširima, 1945. će – da bi nekako preživele – dočekati kao pletilje za Narodnu radinost, hraneći se konzervama pasulja sa maslinkama koje će ima bacati naši zapadni saveznici.
I sve ste to na tim fotografijama zaista osjetili, prepoznali?
ARSENIJEVIĆ: Ubeđen sam da se na tim fotografijama, na licima tih ljudi mogla prepoznati nadolazeća nesreća i to na isti onaj način na koji je, krajem osamdesetih, kod nekih od nas bilo lako uočiti onu specifičnu vrstu strepnje i napetosti koja će se, samo nekoliko godina kasnije, pretvoriti u nemi užas. Slika tenkova koji kreću u “oslobađanje” Vukovara i razdragana lica onog nesrećnog naroda na Novom Beogradu koji na njih baca cveće samo je, nažalost, potvrdila naše nekadašnje strepnje. U tom smislu, rekao bih i da fotografije iz albuma moje majke na sličan način odišu nekim pritajenim užasom koji možda vidimo samo zato što znamo koliko je blizu ponor Drugog svetskog rata.
Uzgred, pored foto-albuma, u porodičnoj “ostavštini” svoje majke pronašao sam i pisama, dnevnike, spomenare, kuvare koje su ostavile žene majčine familije.
Odakle je porodica Vaše majke?
ARSENIJEVIĆ: Moja baka je iz Sarajeva, a deda iz Zrenjanina, nekadašnjeg Petrovgrada; upoznali su se u Sarajevu, gde je, tridesetih godina prošlog veka, deda bio na službi. U to vreme u Jugoslaviji niste imali vazduhoplovnu akademiju, tako da je moj deda, posle završene škole, otišao u Sarajevo na dvanaest meseci obavezne službe. Nakon toga je u Mostaru pohađao dvogodišnju letačku školu, dobio čin potporučnika, a onda i prekomandu u Novi Sad, gde je u to vreme bio smešten Prvi vazduhoplovni puk. Prilikom jednog od letova, u avgustu 1937, moj deda je izgubio život.
Knjiga je, kažete, posvećena avijaciji, letenju....
ARSENIJEVIĆ: Mislim da nema dečaka koji se, tokom detinjstva, nije oduševljavao avionima, raznim letelicama, pilotima; tako i ja. Kasnije sam čuo priču o dedi koji je bio pilot, poginuo mlad... Možete da zamislite kako je to na mene delovalo. Ali, moj roman nije samo omaž letenju, dedi pilotu; to je i ljubavna priča. Naprosto, osetio sam potrebu da je napišem.
Zašto?
ARSENIJEVIĆ: Zato što sam odavno svatio da je u našoj literaturi – kako srpskoj tako i jugoslovenskoj – ljubavna tematika prilično trivijalizovana. Nikada mi nije bilo jasno zašto pisci, ako se već opredele da opišu ljubav, odnos muškarca i žene prikazuju kao nešto prilično vulgarno. Ili nešto što je u književnom smislu nisko. Kada pogledate srpsku ili bivšu jugoslovensku književnost, shvatićete da mi zapravo nemamo Dafnis i Hloju, Tristana i Izoldu, Romea i Juliju, Anu Karenjinu i Vronskog...
U srpskoj književnosti ćete teško pronaći klasični ljubavni par. Ili, uzmite naše filmove: njihove glavne junaka erotske scene nekako uvek bole; uvek nešto žulja, smeta; uvek je to na nekom šljunku; ili ju je ovaj nabio na zid od štale ili bacio na kameni pod. Nema nežnosti i lepote. Ista stvar je u književnosti. Mi se toga klonimo. Kao da se stidimo ljubavi, ne znam... Zato sam pomislio – hajde da uradim neku ljubavnu priču koja je...
Lijepa i tragična?
ARSENIJEVIĆ: Tako je... Budući da ne volim knjige sa tvistom – to me nervira – moj glavni junak gine odmah, na prvih pet strana. E, a onda idemo na priču. Volim da čitaoca u startu obavestim da je to završilo tragično, onako kako ne bi trebalo. I, da ne bih baš sve otkrio, ovde stajem; na budućem čitaocu je da sazna šta se kasnije dogodilo.
Kada govorimo o odnosu muškaraca i žene, u Letu sam pokušao da opišem čistu ljubav dvoje ljudi koji jedno drugo ne otkrivaju samo kao intimne partnere, nego kao parnjake, gotovo blizance. Znate onu čuvenu priču u Platonovoj Gozbi o dvopolnom biću, toliko savršenom da su ga bogovi raspolutili i te dve polovine osudili da celog života traže jedna drugu? To mi je uvek bilo veoma interesantno u smislu da mi je pomagalo i da otkrijem zašto su odnosi između ljudi tako neuspešni: pa, na celoj planeti postoji samo jedna vaša moguća polovina; sve ostalo su varalice, surogati... Pitanje je samo kome od nas pođe za rukom da je pronađe.
Vašim junacima je pošlo?
ARSENIJEVIĆ: Jeste. I ta sreća, ma koliko da je kratko trajala, ipak je bila sreća... Pored ljubavne priče, roman Let, ima i niz drugih nanosa. U Letu se, recimo, po mom mišljenju, jasno vidi proces rastakanja Jugoslavije – od ideje, nastanka prve državne zajednice, do svih onih grešaka učinjenih dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka koje će, videćemo, krajem osamdesetih, dovesti do konačnog sloma te države. I, kako knjiga odmiče, u njenoj atmosferi je sve više jeze.
U romanu se pojavljuju i neke istorijske ličnosti. Todor Manojlović je, recimo, jedan od glavnih likova romana Let. Odakle to?
ARSENIJEVIĆ: Prvo, pored Todora Manojlovića, pojavljuju se i Geca Kon, Pavle Bihali, Miloš Crnjanski, beogradski nadrealisti koji su bili u sukobu sa Todorom Manojlovićem; neki od njih se javljaju kao likovi, a o drugima se govori. Budući da me je to i ranije interesovalo, dosta sam, kažem, čitao periodiku tog vremena. Pored toga, voleo sam modernu; taj period mi je uvek bio veoma interesantan.
I, kada već spomenuste Todora Manojlovića, pre nego što sam krenuo da pišem Let, pročitao sam njegova sabrana dela. Manojlović je, iako dobar esejista, umetnički i pozorišni kritičar, bio dosta prosečan kao dramaturg i pesnik; ali, bio je sjajan čitalac, veliki erudita. Postavljao sam ga u neke fiktivne situacije gde, recimo, 1904. upoznaje mađarskog pesnika Endre Adia. Eto, u Letu ćete naći i Endre Adia... Leksika Todora Manojlovića mi je takođe bila veoma interesantna – sam je bio vrlo elokventan čovek – pa mi je proučavanje onoga šta je napisao pomoglo da rekonstruišem jezik tog vremena, ali i odnose u ondašnjem umetničkom svetu koji je, uzgred, u društvu tih godina imao mnogo ozbiljnije mesto od onoga koje ima danas. U Letu se govori o sukobima na nivou Srpskog književnog glasnika, Bogdana Popovića i Jovana Skerlića sa mladim, novim, modernim pisacima, ali i o kasnijem sukobu moderne sa avangardom, kao i o napadu nadrealista na Todora Manojlovića...
Interesovalo Vas je i izdavaštvo tih godina, pa otuda u knjizi Geca Kon i Pavle Bihali, priča o Nolitu?
ARSENIJEVIĆ: Nažalost, mi večito ističemo neku svoju pogrešnu istoriju, dok lako zaboravljamo onaj njen deo koji bi nam pomogao u savremenosti; tako je i sa Nolitom, nekada malom izdavačkom kućom koju je, u stanu Pavla Bihalia, vodilo nekoliko prijatelja. Produkcija Nolita je tih godina uglavnom predstavljala kombinaciju visokih umetničkih kvaliteta i političkog aktivizma; u tom smislu, do danas joj nema ravne. Kada govorim o političkim aktivizmu, mislim na antifašističku levicu koja je u to vreme bila neverovatna!
U Letu se, rekao sam, pominje i Miloš Crnjanski, njegovo problematično sklizavanje u desnicu, stavovi koje je plasirao u časopisu Ideje koji je tih godina uređivao. Sve u svemu, cilj mi je bio da makar spomenem sva strujanja koja, na umetničkom i društvenom planu, karakterišu kraj tridesetih godina prošlog veka. A to vreme je, kažem, bilo neverovatno dinamično; sjajan period...
Iz današnje perspektive, prošlost nam uglavnom izgleda sjajno.
ARSENIJEVIĆ: To je tačno. Prošlost je uvek divan poligon na kome ćemo se istresati na razne načine. I nije ni čudo da su sve utopije smeštene u prošlost i da su retroaktivne. Budućnost obiluje distopijama jer su ideje i predstave koje o njoj imamo uglavnom mračne. Sa druge strane, sadašnjost je ispunjena strepnjama, nesigurnošću, različitom vrstom strahova. U tom smislu, preostaje nam prošlost da njome manipulišemo.
Evo, pre nekoliko dana sam na nekoj televiziji gledao muzičku emisiju u kojoj voditeljka, veoma mlada devojka, u razgovor sa svojim gostom, pevačem, uzdišući govori o “divnim devedesetim”. Nisam mogao da poverujem! Onda sam shvatio da je devedesetih ta devojka možda mogla da ima jedva desetak godina i da ono što je za moju generaciju bila teška, mučna i ružna stvarnost, za nju – lepa prošlost...
Milan Kundera je pisao o tome kako se dugo pitao zašto, kada vidi one grozne fotografije iz Drugog svetskog rata, u sebi oseti neku čudnu toplinu. Onda je shvatio da ga svako sećanje na detinjstvo, bez obzira na objektivno istorijsko vreme, ispuni tim osećanjem. Hoću da kažem da je detinjstvo po definiciji lepo i naš odnos prema tom periodu života zahteva da iskrivimo realnost kako bismo ga prilagodili sopstvenim osećanjima i sećanjima na prošlost.
Prvi put se u nekom svom romanu na ovaj način bavite prošlošću?
ARSENIJEVIĆ: Prvi put. I, moram da kažem da mi je bilo neverovatno prijatno. Svoj prvi roman U potpalublju pisao sam iz stomaka, kao neku vrstu reakcije na ono grozno vreme kraja osamdesetih, početka devedesetih kada se Srbija pripemala za predstojeće ratove. Osećao sam mučninu, zgađenost; zarobio sam se u tom istorijskom trenutku i narednih nekoliko knjiga je bilo vezano za to isto vreme.
Nakon 5. oktobra 2000, kada je Slobodan Milošević konačno pukao na izborima i kada sam se vratio iz Meksika, u svojoj naivnosti sam pomislio da će srpska opozicija imati snage i sposobnosti da uradi nešto konkretno; rekao sam – hajde, konačno ću pisati bez sve te pirotehnike, bez ratova, izbegličkih kolona, zločina, bombardovanja, ubijanja po ulicama. Doduše, sve što sam nabrojao su u književnom smislu fantastične stvari... Dakle, pomislio sam – konačno ću napisati priču o ljubavi između dvoje ljudi. Onda sam napisao Išmaila i krenuo da se udaljavam. Počeo sam da istražujem, da pišem na osnovu onoga do čega sam dolazio tokom istraživanja, proučavanja... Više nisam pisao iz stomaka; krenuo sam da učim pišući. Tako sam napisao Let.
Prije toga ste objavili roman Anđela...
ARSENIJEVIĆ: Anđela se pojavila 1997. Na prelazu iz devedesetih u dvehiljadite, imao sam tešku životnu krizu: dubinski sam se sebe zgadio; više nisam bio siguran želim li da nastavim da se bavim pisanjem, bilo čime; sve me je umaralo, osećao sam strahovit napor. Sećam se – uključim kompjuter u nameri da pišem ali, čekajući da se podigne sistem, osećam sve veću mučninu, neku odbojnost; onda bih, kada bi se sistem konačno podigao, odustajao, dizao ruke... U takvoj atmosferi, u nekoj vrsti bunila, nastala je Anđela. Bila je dočekana na nož. Posle te Ninove nagrade za roman U potpalublju, svi kao da su jedva čekali da nešto kažu, da se na mene obruše...
Te kritike su Vas pogađale?
ARSENIJEVIĆ: Jesu, šta da radim?! Sujetan sam, valjda zbog toga... Verovatno i zbog okolnosti koje sam vam već opisao, ta zlovolja, ti negativni komentari su me veoma pogađali. Mogao bih da kažem da sam osećao gotovo fizičku bol. U međuvremenu, i na privatnom planu sam preživljavao dramu: raspao mi se brak, deca... Kada danas razmišljam o tome, naprosto ne znam kako sam uopšte došao do kraja devedesetih. Najluđe od svega je bilo to što su ljudi oko mene bili ubeđeni kako mi odlično ide: knjige mi se prevode, dobijam nagrade, igraju se predstave po mom romanu. Na kraju, bilo mi je potrebno mnogo da bih se vratio pisanju, da bih u tom poslu ponovo otkrio neko zadovoljstvo. Onda sam objavio Predatora, gde sam se konačno odvojio od te teme “ovde i sad” i bacio se na kanibala iz Kurdistana, TV zvezdu iz Philadelphije, danske anarhiste... U Letu sam se zadržao u mestu, ali sam zaronio u neko drugo vreme.
Let je drugačiji i po načinu na koji je napisan, po stilu?
ARSENIJEVIĆ: U pripovedačkom smislu, Let je dosta gusto tkan. Predator je pisan gomoljasto, rizomatski; iz svake priče proističe priča, granaju se epizode... Let nema linearnu strukturu; postoje tri priče smeštene u tri različita perioda koja se, dajući tekstu određenu dinamiku, na raznim mestima prepliću. Čini mi se da je doživljaj prilikom čitanja celine romana mnogo kompaktniji nego u Predatoru, za koga, inače, nikada nisam ni tvrdio da je roman; to su drugi rekli. Let jeste roman i u tom smislu je dosta klasičniji.
Vidjela sam da su Vam neki čitaoci već zamjerili to što ste Let objavili u izdavačkoj kući Laguna, nažalost, najpoznatijoj po svojim znamenitim autorkama, TV voditeljkama o čijim ste “ostvarenjima” svojevremeno dosta pisali...
ARSENIJEVIĆ: Objasniću vam: Predatora sam objavio 2008. za Samizdat. Posle toga sam kod Ivana Čolovića u Dvadesetom veku objavio zbirku eseja, a 2011, za SKC Novi Sad, grafičku knjigu Minut. I za te dve poslednje knjige ne zna niko! Prošle su nezapaženo... Tačno je, krećem se u miljeu malih izdavača, intimnih organizacija i među njima mi je svakako prijatnije. Ali, znate, sve to veoma mnogo košta. Tu najmanje mislim na novac. Radim po nekoliko godina na svojim knjigama, pišem svakog dana. Žrtvovao sam svoj privatni život koji gotovo da i ne postoji, tako da sebi više ne mogu da priuštim taj luksuz da malom izdavaču – koji, uzgred, veoma često robuje privatnim osobinama samog vlasnika - ponudim ono što sam napisao.
Laguna jeste kuća koja objavljuje treševe, ali i izdavačka kuća Svetislava Basare, Filipa Davida, Slobodana Tišme, Sretena Ugričića i toliko ljudi o kojima mislim dobro. Dakle, pitanje je ko prepoznaje realnost, a ko nije suviše gadljiv. Najzad, knjigu vrednujete po knjizi, ne po izdavaču. U tom smislu, još kao tinejdžeru, pank mi je, u brzom nizu događaja, ponudio neke veoma važne matrice i smernice. Grupa The Clash je, recimo, 1977. potpisala ugovor sa CBS-om. Znate šta je CBS?! Ma, kakva Laguna? I to je izazvalo neverovatan lom, razočarenje... Ali, kada danas pogledate, shvatićete da je London Calling jedan od ključnih, najvažnijih albuma. I, ko još pamti da ga je objavio CBS?! Koga briga? Hoću da kažem da sam želeo da knjiga koju sam napisao dobije vidljivost i verujem da je Laguna izdavačka kuća koja će mi tako nešto obezbediti.
Intervju je objavljen BH Danima
