Izložba umjetnice Jelene Medić „Budni“ donijela je svjetlost u gradove BiH, dva dana nakon izbora. Ulice Banjaluke, Sarajeva, Mostara, Trebinja, Zvornika, Bijeljine, Tuzle, Doboja, Prijedora, Novog Grada, Brčkog, Modriče, Dervente, Prnjavora, Gradiške, Laktaša, Čelinca i Kotor Varoša od 17. novembra obučene su u novo ruho. Na 116 bilborda i city light-ova, fotografije političkih kandidata zamijenili su portreti domaćih umjetnika, filozofa i terapeuta.
25 mirnih ratnika za istinu, čije oružje je ljubav, zajedno s fotografkinjom Jelenom Medić, „razgolitili“ su se i odvojili od društvenih uloga kroz vrlo prisan proces povezivanja i intimne razmjene, dok svijet ide sve dalje i dalje od ljudske bliskosti.
Jelena Medić je rođena 1980. godine u Novom Sadu, a 2000. godine je došla u Banjaluku da studira, što je bio pravi trenutak da počne da traga za tim ko je ona u stvari. Završila je glumu i dramaturgiju, a sve što je u životu napravila, napravila je igrajući se. Tema kojom vjeruje da će se zauvijek baviti jeste čovjek i njegov karakter.
Jelena u intervjuu za BUKU govori o procesu buđenja koji je i sama prošla, radu na ovoj zanimljivoj izložbi, kao i o tome kako je iz svijeta teatra došla do fotografije.
Jelena, svi mediji su objavili da je tvoja izložba „Budni“ donijela svjetlost u gradove BiH, dva dana nakon izbora. Koliko nam je ova budnost trebala?
Mislim da je budnost osnovni preduslov ako čovek želi da upravlja svojim životom ili, još bolje, da upravlja zajedno s njim. Dok spavamo, prepuštajući živote drugim administratorima, možemo samo da sanjamo da smo živi.
Kako je došlo do ideje o izložbi na ovaj način, ipak je riječ o nesvakidašnjem konceptu izložbe na bilbordima?
Spontano, kako je uvek najlepše. Zbog situacije s pandemijom meni se činilo da će se čekanje uslova za organizaciju događaja previše otegnuti i da ja više neću imati tu energiju za projekat koju imam sada. Istovremeno, činilo mi se da je ovaj pritisak koji svi osećamo pravo vreme da se Buđenje ponudi kao moguć izlaz. Producent Zoran Galić iz Vizarta i ja smo planirali da zamolimo vlasnika Metromedie, Gorana Ćorića, da nam ustupi par bilborda kao najavu za izložbu, pa smo ga samo pitali da nam ustupi par, a on nam je širokogrudo ponudio 100 i, naposletku, dao i više od toga. Time mi je probudio jednu misao: Moć znači moći pomoći. Nastojaću da je nikad ne zaboravim.
Zanimljivo je kako si prekinula svoj komercijalni rad i potpuno se posvetila sebi i izložbi. Šta si ti spoznala kroz rad na ovoj izložbi?
Spoznala sam da je čovek jedno predivno biće i da je ono što krije od sveta daleko lepše od onoga što se upinje da mu pokaže. Otkrila sam da se intuicija može istrenirati kao mišić i da joj se može verovati „kao svojim očima“. Utvrdila sam raniju spoznaju da je čovekova ranjivost izvor njegove najveće snage.
Radila si sa umjetnicima i ljudima bliskim umjetnosti, koliko je bilo teško za njih izložiti se, otvoriti se i predati ti se u potpunosti, što nam ove fotografije i pokazuju?
Umetnost to neprekidno traži od umetnika, pa mislim da je većini ovih ljudi sam proces otvaranja poznat i da svi na neki način čeznu za njim. Naravno, nije svima jednako lako da se pokažu, bez obzira na želju i potrebu. Zato sam se uvek prvo ja pokazivala njima, verbalno, obično pričajući o svojim, bizarnim porazima koje sam uspela da prevaziđem. Posle bismo izbrisali vreme i očekivanja i pustili se procesu.
Koliko si i ti sa njima prolazila i pronalazila tu budnost, kako kod sebe, tako i kod njih?
Suština procesa je prisutnost i predaja, međusobna. Poverenje koje su ovi ljudi meni ukazali oštrilo je moju budnost, a sad hrani moju zahvalnost.
Koliko smo mi svi zaokupljeni svojim ulogama, društvenim i lično nametnutim, da smo možda u svemu tome izgubili sebe. Kako se samopronaći?
Ne možemo mi sebe da izgubimo. Nismo kovanica u džepu kockara. Mada nekad mislimo da bi bilo baš super da možemo. Ubacimo se fino u neki slot aparat i on nam izbaci 2000 drugih kovanica u zamenu za tu jednu, bednu zbog koje i jesmo tako malodušni. Istina iza tog „izgubili smo sebe“ uvek je strah od neprihvatanja zbog kog smo napravili isuviše kompromisa. Pa onda krenemo na egzotična putovanja ili neke druge avanture u nadi da ćemo se tamo naći. Kad tamo, ništa! Opet isti, jadni, mali ja, samo sa cvetnim vencem oko vrata. „Samopronaći se“ traži beskompromisnu iskrenost prema sebi i drugima, suočavanje sa strahom od svega što bi nam tišina mogla nabrojati o nama i, ako smo spremni na to, malo tišine i tihovanja.
Šta znači u današnje vrijeme napustiti komercijalni rad i slijediti snove. Koje su sve poteškoće na tom putu?
Rizik da potrošite svu ušteđevinu, a da niste ništa napravili u međuvremenu i da se morate vratiti tamo gde ste već bili. S vremena na vreme misao o tome postane baš gadna poteškoća.
Ti si po vokaciji glumica i dramaturginja, kako je došlo do toga da napustiš pozorišne daske, sa obe strane teatarskog djela i posvetiš se fotografiji?
Sad kad na to gledam imam logično objašnjenje. Mene je uvek zanimao čovek i nalazila sam profesije koje su mi omogućavale njegovo istraživanje. I sada je tako. Studio je kao neko malo pozorište, kamerna scena… Ako se vratim u prošlost i krenem hronološki, postajala sam očajna što od pozorišta ne uspevam da zaradim dovoljno i tražila sam drugi način. Uvek sam volela fotografiju. U trenutku životnog bezizlaza, uhvatila sam se za nju kao za slamku. A ona se pokazala kao čitav čamac za spasavanje.
Koliko je pandemija uticala na tvoj rad, kako si se psihički nosila i nosiš sa svim ovim što nas je zadesilo?
Prvih nekoliko dana sam osetila kako narasta kolektivno nesvesno i kako ću teško ostati imuna na njega, ako se ne zaštitim. Zato sam pogasila društvene mreže i sav dotok informacija, kupila mindvalley program, malo više pažnje posvetila imunitetu i nastupilo je nekoliko za mene prekrasnih meseci u kojima sam mogla da pišem, da provodim dosta kvalitetnog vremena sa sinom i da istražujem, a kad su mere malo popustile, počela je i ova igra u studiju. Žao mi je ljudi koji nisu bili spremni na nju. Mene je ojačala i ja sam joj zahvalna na tome.
Počela si da pišeš i autobiografski roman, možeš li nam u ovom trenutku nešto reći o njemu, kad će se naći na policama u knjižarama?
Dok mu nađem neki dobar kraj u realnosti. Sad će to, još malo. (smijeh)