Ko smo i šta želimo da postanemo? Da li se zaista toliko razlikujemo od drugih da ne možemo da prihvatimo ista pravila za sve? Da li smo mi jedini član porodice naroda ili zemalja koji želi da ostane sam iza zaključanih vrata?
Ta pitanja su od početka predmet ovog sudbonosnog izjašnjavanja. Ali posle prljave, žestoke i iscrpljujuće kampanje Britanija će glasati o još jednom važnom pitanju: imajući u vidu različitosti i raznolikost stanovnika naših ostrva, možemo li da nastavimo zajednički život jedni sa drugima? Sa približavanjem dana glasanja, referendum se polako pretvara u plebiscit o imigrantima. Da bismo shvatili šta je pravi ulog u ovoj igri, treba samo da pomislimo na mračne sile koje bi pobeda opcije za izlazak podstakla i ojačala.
Srce i glava
Glasanje se obavlja posle više meseci uporne, pristrasne i često ksenofobične medijske kampanje nezapamćenih razmera. Vodeći zagovornici izlaska među političarima izjavljivali su da nemaju ništa protiv imigranata i u isto vreme plašili javnost pričama o Turcima koji će preplaviti Britaniju kada Turska bude primljena u EU, iako dobro znaju da ta mogućnost još uvek ne postoji. Atmosfera je uzburkana, mnogo je ogorčenja i neistina koje se uporno ponavljaju. Najbolji način da Britanija dođe do ispravne odluke jeste da utiša strasti srca i posluša glas razuma.
Razum nam govori da najveći problemi našega doba prelaze državne granice. Zagovornici izlaska su se svojski trudili da reč „ekspert“ pretvore u uvredu, ali zaista nam i nisu potrebni eksperti MMF-a, engleske centralne banke ili bilo kakvog trusta mozgova da bismo uočili probleme koji se prostiru preko nacionalnih granica: rast moći korporacija, migracije, izbegavanje plaćanja poreza, trgovina oružjem, epidemije i klimatske promene. Nijedan od tih problema ne može se adekvatno rešavati na nivou nacionalne države. Ako korporacijama nametnemo oštrije zakone, one će se preseliti tamo gde im regulatorna klima više odgovara. Ako pokušamo da povećamo naplatu poreza, obveznici će nestati u poreskim utočištima. Šta vrede ograničenja emisije štetnih gasova u jednoj zemlji, ako će druge zemlje povećati svoju emisiju. Jedini put do efikasnih rešenja je saradnja. Bolji svet znači mogućnost rada preko granica, a ne skrivanje iza njih. Rušenjem mostova ne postiže se ništa. Zato Britanija treba da glasa za ostanak u klubu koji je opisan kao najnapredniji oblik prekogranične saradnje koji je svet video.
Setimo se i naše istorije. Britaniju je stvorila i oblikovala Evropa. U istorijskom, kulturnom, geografskom i ekonomskom smislu mi jesmo evropska zemlja. Do pre 70 godina, u gotovo svakoj generaciji u evropskoj istoriji, ljudi sa naših ostrva su se borili i ginuli u evropskim ratovima. Okretanje leđa Evropi ne bi bilo u skladu sa našim tradicijama. To, naravno, ne znači da evropska građevina nema mana. EU je samo zajednica zemalja koje pokušavaju da rade zajedno. To nisu „Sjedinjene Evropske Države“. Njeno vođstvo će uvek zavisiti od nesavršenog vođstva zemalja članica. Jedinstvena valuta jeste problematičan projekat koji izaziva sukobe i primorava siromašne da plaćaju visoku cenu održavanja ove nestabilne konstrukcije. Ali Britanija nije u evrozoni, a Evropska unija nije zavera uperena protiv nacionalnih država. Britanija je i dalje izrazito svoja, sa svim svojim manama i vrlinama.
Proglašenju Evropske unije za dežurnog krivca za sve nevolje najviše je doprinela frustracija svakodnevnim životom u Britaniji. Milioni naših građana žive od plata koje već godinama ne rastu, rade na nesigurnim poslovima i sve manje veruju u fer raspodelu. U isto vreme, priliv imigranata je u porastu. Život je težak, ljudi su besni i spremni da se iskale na onima za koje veruju da su ih izdali. Istina je da najveću odgovornost za to snosi britanska vlada, ali mora se priznati i da je i EU deo međunarodnog ekonomskog poretka koji je živote mnogih ljudi promenio na gore. Želja da se kazne odgovorni je sasvim razumljiva, ali u ovom slučaju je pogrešno usmerena.
Jer u ovom slučaju od presudnog značaja su standardi vezani za rad, a oni se efikasnije regulišu u saradnji sa drugima. U protivnom će nas dalje podsticanje konkurencije lišiti svih zaštitnih mehanizama koji se tiču radnog vremena, diskriminacije, radnih prava i povremenog rada. Takođe, u Evropi ne postoji kriza koja je toliko ozbiljna da bi za britanskog premijera bilo bolje da spolja kuca na vrata EU i moli da bude saslušan, umesto da sedi unutra i zajedno sa drugim liderima traži rešenja. Pobeda glasa za izlazak iz EU ne bi rešila probleme koji su uzrok gneva. Naprotiv, samo bi ih produbila.
Što se tiče neposrednih ekonomskih posledica, pitanje nije hoće li ih biti, već koliko će biti pogubne. Politički pobednici u slučaju izlaska ne bi bili ljudi kojima na srcu leži obnova političkog života. Tu pobedu bi odneli predstavnici desnog torijevskog krila i beskrupulozne plutokratije, koji žele da po svojoj volji preuređuju Britaniju tako da to pogoduje uvećavanju njihovog bogatstva. Oni nemaju nameru da uvode pravičnije poreze za bogate ili povećavaju izdvajanja za državni sistem zdravstvene zaštite. Takozvane dividende od brexita su već potrošili, nekoliko puta, pa će umesto pominjanih 350 miliona funti nedeljno, zbog čega su i zvanično opominjani, bilans verovatnije biti negativan. Mnogi od njih porez plaćaju paušalno, a već se šapuće o mogućem velikom smanjenju korporativnih poreza. Slika preduzetnije Britanije zagovornika brexita – one u kojoj ser Philip Green i Fred Goodwin nastavljaju da gomilaju bogatstva – ne umiruje strahove starijih glasača, koji samo žele da sve ostane po starom.
Iluzorno je verovati da će u slučaju brezita pobednici očuvati ili proširiti prava radnika i penzionera. Naprotiv, ljudska prava, jednakost, zdravstvena zaštita, bezbednost i pomoć izbeglicama leteće kroz prozor. Oni koji glasaju za izlazak da bi kaznili elite daju odrešene ruke najgorima među njima. Za većinu radnika to ne bi značilo „preuzimanja kontrole u svoje ruke“, već još manje kontrole nad sve manjim delom kolača koji dobijaju. Oni koji su još neodlučni, treba da se zapitaju: želim li da živim u Britaniji sa licem Nigela Faragea? Da ili ne? Jer to je izbor koji se nudi. Ako je odgovor ne, onda glasajte za ostanak u EU.
Ostrvo iz bajke
Na izvestan način, izjašnjavanje na referendumu je izbor između imaginarne prošlosti, od koje veliki broj ljudi u našoj zemlji ne može da se oprosti, i budućnosti koja je neizbežno neizvesna. Ako rezultat glasanja bude u prilog izlasku, to znači da ćemo mladim Britancima ostaviti zemlju za koju većina njih ne želi da glasa. Da li je to fer prema njima? Iz istog razloga bi škotski nacionalisti mogli da obnove inicijativu za cepanje Britanije koja je pre dve godine odbačena. Da li je to odgovorno ponašanje? Tako bismo ugrozili i rešenje u Severnoj Irskoj – krhko primirje izvojevano posle decenija mržnje. Da li je izlazak vredan toga? Ni najmanje. Umesto toga, treba da se bacimo na izgradnju demokratske, regionalno uređene i multikulturne Britanije koja će osigurati fer uslove za sve i posvetimo se daljem razvoju veza sa svetom i saradnji sa našim evropskim susedima.
Kampanja je dodatno otuđila već nezadovoljne glasače. Torijevci su uspeli da patološku opsesiju Evropskom unijom nametnu čitavoj zemlji, koja se inače ne opterećuje takvim pitanjima. Za taj nemili razvoj događaja najodgovorniji je David Cameron, naravno. Ali glasanje na referendumu nije izjašnjavanje za ili protiv Camerona. Ishod ovog referenduma će biti prekretnica za Britaniju i Evropu. Zamislite svet bez Evropske unije – bez snage i odlučnosti potrebne da se suprotstavi Rusiji u Ukrajini, bez sposobnosti da dođe do održivih rešenja za problem emisije ugljenika, da zaštiti životni standard radnika i spreči trku prema dnu. Kao i sama demokratija, EU je nesavršen odgovor na goruće izazove modernog doba. Ali rešenje za njene nedostatke je rad na reformi, a ne odustajanje od čitavog projekta.
Kao i demokratija, na čije nas je vrline podsetila nasilna smrt dosledne i principijelne poslanice Jo Cox, EU nije tek najmanje loša od mnogih loših opcija. To je izbor koji otelovljuje sve najbolje u nama kao slobodnim ljudima u Evropi kojom vlada mir. Izađite i glasajte. Glasajte za ujedinjenu Britaniju otvorenu prema svetu, a protiv brexita koji će nas zatvoriti u nas same. Glasajte za ostanak.
The Guardian, 20.06.2016.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 22.06.2016.
