Tajana Dedić – Starović (Artist At Camera) je fotografkinja i videografkinja iz Banjaluke. Fotografijom je počela da se bavi prije devet godina. Kroz svoj objektiv, Tajana istražuje djevojaštvo, ženstvenost i seksualnost, ali i svakodnevne situacije i dnevne rutine predstavljene na sve moguće i nemoguće načine. Oblasti fotografije u kojima djeluje su modna, portretna i boudoir fotografija. Godine 2018. Snimila je svoj prvi kratki film, “Šljiva u novembru”.
Od avgusta 2017. Tajanin rad reprezentuje američka talent agencija Adolescent Content. Tajana je do sada imala nekoliko grupnih izložbi u Los Anđelesu, Njujorku, Beogradu, Sarajevu i Banjaluci. U slobodno vrijeme, volontira kao kreativni direktor u alternativnoj galeriji Art Klub Prostor i vlasnica je diplome Filozofskog fakulteta, smjera Psihologija.
Njena izložba Izložba "Znakovi odrastanja" biće otvorena u srijedu sa početkom od 19 časova u Banskom dvoru. Ova postavka je njena treća samostalna izložba, a kroz nju će biti prikazan presjek njenog dosadašnjeg rada – petnaest radova grupisanih u tri cjeline od pet fotografija. Simbolika ove tri cjeline se odnosi na tri aspekta ličnosti (id, ego, super-ego), odnosno tri izvora iz kojih Tajana najčešće crpi inspiraciju. Muzika je takođe jedno od značajnih sredstava koje inspiriše autorku u njenom radu.
Publika će moći da stekne uvid u procese otkrivanja autorkinih dubina svijesti i nesvijesti, uspostavljanje i promjene stila i sazrijevanje, te da kreira sopstveni doživljaj stvaralaštva. Tajanin jedini cilj je da promoviše slobodu, u svakom kontekstu, dokle god ona ne ugrožava druge i dok je stvar saglasnosti. Bitan dio Tajaninog stvaralaštva zauzima koncept seksualnosti i provociranje svih onih koji se postide na spomen onoga što se radi u spavaćoj sobi. Glavni medij za postizanje rezultata su šljokice, roza boja, a u zadnje vrijeme i čitav spektar boja i različiti predmeti koji joj pomažu da se otisne u neke druge svjetove.
Prije same izložbe sa Tajanom za BUKU razgovaramo o fotografiji, odnosu prema seksualnosti u fotografiji, psihologiji i fotografiji, kao i o drugim temama.
Tajana, možeš li se sjetiti kada si se zaljubula u fotografiju, šta je ona za tebe?
Fotografiju sam se zaljubila baš davno i poprilično rano, nekad pred kraj osnovne škole. Prvo je to bio beg od realnosti, zatim način suočavanja sa realnošću, a onda se negde usput rodila i prava ljubav. Meni je ta fotografija sve, jedan divan način da iskažem sebe, svoja osećanja, misli i stavove.
Tvoje fotografije istražuju teme koje su u našem društvu taboo, to je prije svega seksualnost, odnos prema tijelu. Zbog čega si se odlučila baš za ovaj segment fotografskog rada?
Za mene lično je malo toga taboo i ono što je bilo nekada vremenom sam “razbila”. Nikad nisam svesno pravila fotografije sa ciljem da nekog samo šokiram ili da se taj neko zgražava, prosto sam uvek izražavala ono što ja osećam, što me muči ili što mi je prosto interesantno. Tako da, ne mogu reći da sam se ja odlučila za taj segment, pre da je obrnuto, ovaj vid izražavanja je našao mene.
Do čega si ti stigla u svom fotografskom istraživanju ljudskog tijela i odnosu prema njemu?
Hm, prešla sam ove neke lične barijere koje se tiču ženske seksualnosti, ženskog tela, načela telesnu dismorfiju, pozabavila se ustaljenim konceptima onoga šta je lepo i pokušala da prikažem da je i “ružno” super i sada sam došla do neke tačke gde razmišljam šta ću dalje. Mislim da ću se još više pozabaviti telesnom dismorfijom, a ubrzo i muškim telima i njihovom seksualnošću, to fali 🙂 Ali takođe planiram i da pređem na neka druga “istraživanja” ljudskog postojanja.
Kako publika reaguje na tvoje fotografije?
Kako ko i kako kad. Ne mogu reći da sam nailazila na neka ogromna nerazumevanja, uglavnom sam nailazila na pozitivne komentare, gde se ljudi osećaju sigurnije jer neko priča priču koja se i njima vrti u glavi. Najčešće čujem da je to što radim baš hrabro, mada je meni to lično sasvim normalno i ne vidim neku posebnu hrabrost u tome, ali to opet govori o okruženju u kojem živimo. Naravno, uvek ima onih koji niti razumeju šta radim, niti žele da razumeju i jedini cilj im je da omalovažavaju tuđ rad. Što je isto potpuno okej.
Na koji način ti spajaš fotografiju i psihologiju, imajući u vidu da si diplomirana psihološkinja po struci?
Znanje iz psihologije mi je mnogo pomoglo da razumem sebe još bolje i da produbim ta razmišljanja o odnosu prema telesnosti. Takođe mi pomaže prilikom rada sa modelom, da tačno znam koju emociju želim da dobijem i kako da pažljivo do nje dođem.
Da li je na neki način fotografija za tebe i terapija?
Apsolutno jeste.
Koliko se umjetnička fotografija kod nas cijeni? Na koji način ljudima približiti ovaj vid umjetnosti, koji nam je tako blizu, a tako daleko?
Umetnost je kod nas generalno poslednja rupa na svirali. U zadnje vreme se prave nekakvi malo izraženiji pomaci, što je baš važno, ali tek će doći vreme kada ćemo moći da baš ozbiljno i kritički govorimo o nekakvoj kulturnoj i umetničkoj sceni kod nas. Konkretno fotografija je postala medij koji je mnogo (zlo)upotrebljen, jer je fotografisanje postala aktivnost poprilično bliska ljudima – treba vam kada imate firmu, kada imate svadbu, rođendan, kada želite da imate lepu sliku za Instagram. U svemu tome se doživljaj umetničke fotografije gubi. Mislim da je glavni način da se ljudima približi bilo koji vid umetnosti stalna promocija u online svetu jer svi tu “vise” stalno, pa se odatle ljudi šalju u realna mesta gde mogu da vide umetnost. Super je što su ljudi do napokon shvatili, pa zaista pridaju značaj toj promociji.
Koliko je danas, kada se mnogi ljudi bave fotografijom teško izdvojiti se, biti prepoznatljiv i drugačiji?
Mislim da je to uvek teško, i bilo i sada, danas je samo sve mnogo transparentnije. Nemam neki recept, mislim da je najvažnija autentičnost i iskrenost. Kakva god da je, publika uvek oseti kada neko glumi.
Baviš se i modnom fotografijom, reci nam nešto o ovom dijelu svog rada? Šta znači baviti se modnom fotografijom?
Pa recimo da se ja bavim nekakvim alternativnijim pristupom modnoj fotografiji, iz iskustva, modna fotografija je posebna “industrija” za sebe koja nema puno duše, pa me ni ne zanima. Ja sam odlučila da pokušam sa nekim svojim stilom, pa imam nekoliko ljudi sa kojima radim, a kako vreme prolazi, shvatam da sve više kreatora, pogotovo nezavisnih, traži i tako jedan alternativniji pristup predstavljanja kroz fotografiju, pa tako i ostvarujem saradnje. Kod nas je problem jer ne možemo reći da modna industrija cveta, pa da fotografi imaju prilike darade sa modnim dizajnerima. Uglavnom je sve na neka poznanstva i na sreću. Nadam se da će se to blagovremeno poboljšati.
Spremaš i izložbu u Banjaluci, možeš li nam reći nešto više o njoj?
Da, spremam svoju treću samostalnu izložbu, po drugi put u Banjaluci. Predstaviću se odabirom radova nastalih u zadnjih nekoliko godina, sa ciljem da predstavim neki razvoj mene kao fotografa, razvoj motiva interesovanja i slično tome. Izložba se zove “Znakovi odrastanja” čime upravo i sugerišem ovaj razvoj.
