Tardigrade, poznatije kao dugoživci, jesu mala bića duga oko jednog milimetra. Izgledom podsećaju na neku debeljuškastu životinju pa su zato dobile nadimak vodeni medvedi. Izuzetno su otporne, mogu da prežive ekstremno zračenje, visoke i niske temperature, pa čak, i boravak u vakuumu u svemiru, piše portal Sajens alert.
Dugoživci se u nepovoljnim uslovima "osuše", odnosno uđu u stanje anabioze (poluosušeni, sa jako usporenim metabolizmom) u kome mogu da prežive i više godina, sve dok situacija u životnoj sredini ne postane povoljnija.
Zbog te njihove posebne moći, istraživači na Međunarodnoj svemirskoj stanici se nadaju da će uspeti da otkriju specifični gen odgovoran za ovu neverovatnu moć prilagođavanja, što bi im zauzvrat dalo neki osnovni uvid o uticaju dugog boravka u svemiru na zdravlje.
Izraelska bespilotna svemirska letelica "Berešit" nosila je između ostalog na sebi hiljade dehidriranih tardigrada kada se srušila na Mesec tokom neuspelog pokušaja sletanja 11. aprila 2019. godine.
"Tardigrade mogu da prežive potpuno odsustvo vlage, smrzavanje i temperaturu veću od tačke ključanja vode. Mogu da prežive hiljadu puta veću količinu zračenja nego ljudi i dane i nedelje sa malo ili bez imalo kiseonika", navodi molekularni biolog Tomas Butbi sa Univerziteta u Vajomingu.
"Već je dokazano da mogu da prežive i let u svemir i da i tamo mogu da nastave da se razmožavaju. Takođe znamo da mogu da prežive i boravak u vakuumu svemira", dodaje Butbi.
Genom tardigrada i život u svemiru
Astronauti na Međunarodnoj svemirskoj stanici će u saradnji sa Butbijem i njegovim kolegama istraživati koji principi van molekularne biologije ovih stvorenja utiču na neposrednu i dugoročnu moć prilagođavanja na život u Zemljinoj orbiti.
Naučnici su već uspeli da sekvenciraju genom tardigrade - Hypsibius sampleplaris i uspeli da razviju metod za merenje uticaja različitih faktora spoljašnje sredine na ekspresiju njenih gena, što bi naučnicima pomoglo pri razumevanju činilaca strasa koji utiču na ljude u svemiru, kako navode iz Nase.
"Svemirski letovi su veoma izazovno okruženje za različite organizme, uključujući i ljude. Jedna od stvari koju želimo da učinimo je da shvatimo kako tardigrade preživljavaju i kako se razmožavaju u tim okruženjima i da li možemo išta da naučimo o trikovima koje koriste kako bismo ih prilagodili za zaštitu astronauta", navodi Butbi.
Svetleće lignje u svemiru
Raketom Spejs Iksa su na Međunarodnu svemirsku stanicu dostavljene i svetleće lignje (euprymna scolopes) poznate i kao havajske lignje. Ove životinjice duge svega tri milimetra u svom telu imaju poseban organ koji proizvodi svetlost na veoma zanimljiv način.
Naime, njihov svetlosni organ ispunjen je svetlećim bakterijama koje emituju svetlost i time lignju štite od predatora. Zauzvrat, lignja njima osigurava dom i hranu.
Naučnici se nadaju da će analizom ove simbioze lignji i bakterija uspeti da saznaju kako korisni mikrobi u svemiru sarađuju sa životinjskim tkivom.
"Životinje, uključujući i ljude, oslanjaju se na mikrobe kako bi održali zdrav probavni i imunski sistem. Za sada ne razumemo u potpunosti na koji način svemirski letovi utiču na ovu vrstu korisne interakcije", kaže mikrobiolog Džejmi Foster sa Univerziteta na Floridi.
Havajske lignje na svet dolaze bez bakterija i tek kasnije ih pokupe iz mora. Astronauti će zato lignjama dodati bakterije čim ih odmrznu po dolasku na Međunarodnu svemirsku stanicu. Tako će moći da posmartaju kako lignje uspostavljaju simbizu s bakterijama.
Naučnici se nadaju da će na taj način moći da utvrde koji se geni kod lignji aktiviraju i deaktiviraju kako bi ostvarili ovu simbiozu u svemiru. Taj podatak bi mogao da pomogne astronautima da na dugim svemirskim letovima bolje održavaju mikrobiome u probavnom i imunskom sistemu, prenosi RTS.
