Priča o ulozi Vojislava Koštunice u monstruoznoj akciji ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića aktuelizovana je ovih dana tokom predsjedničke kampanje u Crnoj Gori. Odgovarajući na pitanje predsjedničkog kandidata Demokratskog fronta, Miodraga Lekića o ubistvu bivšeg načelnika podgoričke Finansijske policije, direktora Uprave javnih prihoda, poslanika Socijalističke narodne partije u Skupštini Crne Gore, direktora i glavnog i odgovornog urednika dnevnog lista Dan, Duška Jovanovića, crnogorski premijer Milo Đukanović rekao je kako je Jovanovića ubio „onaj koji nosi politički kišobran za ubistvo Zorana Đinđića, onaj koji je svojom politikom onemogućavao Srbiji da stane na evropski put, onaj koji je svojim destrukcijama pred Briselom pokušavao Crnu Goru da omete na njenom evropskom putu”.
Nekoliko dana kasnije, oglasio se „onaj“ koji se u toj izjavi prepoznao: Vojislav Koštunica, bivši predsjednik SRJ, srpski premijer i šef Demokratske stranke Srbije. Koštunica je sve optužbe premijera Đukanovića nazvao „mračnim, podlim i bezobzirnim“.
Zašto je predsjednik crnogorske Vlade baš sada odlučio da govori o tome ko je bio „politički kišobran“ za ubistvo Zorana Đinđića? Koliku težinu imaju optužbe premijera Đukanovića i da li su one zaista izgovorene u „žaru političke borbe“? Na ova pitanja, za portal Analitika odgovara Srđa Popović.
„U odnosu na stvarnu ulogu Vojislava Koštunice u ubistu Zorana Đinđića, izjavu crnogorskog premijera Mila Đukanovića doživljavam kao krajnje učtivu“, kaže Popović. „Tim pre što je, pretpostavljam, zasnovana i na onim dokazima kojima, kao advokat porodice Đinđić, nisam imao pristup“.
Na šta mislite?
Na sve one činjenice koje su Milu Đukanoviću – predsedniku crnogorske Vlade i članu Vrhovnog saveta odbrane VJ – bile dostupne. Hoću da kažem da sam siguran da taj „politički kišobran“ Đukanović ne bi pomenuo bez osnova. Uostalom, zar uloga Vojislava Koštunice u atentatu na Zorana Đinđića nije odavno poznata? Jeste, ona je – javna tajna. Sumnja je dodatno produbljena nakon Koštuničine odluke da se ne odazove pozivu tužioca da bude saslušan na okolnost pobune Crvenih beretki iz novembra 2001.
Govorite o krivičnoj prijavi koju ste 2010, u ime porodice Đinđić, podnijeli protiv Vojislava Koštunice, Aca Tomića i još sedam lica zbog organizovanja oružane pobune Jedinice za specijalne operacije (JSO) MUP-a Srbije?
Tako je. U optužnici za ubistvo premijera Đinđića, sam specijalni tužilac objašnjava vezu između oružane pobune JSO-a i atentata na premijera Đinđića. Tužilac tvrdi da je reč o jedinstvenom planu čiji je cilj bio da se sruši vlada i da se protivustavno promeni vlast. Oba lica navedena u mojoj krivičnoj prijavi – Koštunica i Tomić – podržala su tu istu pobunu Crvenih beretki. Međutim, podlegavši pritisku Dobrice Ćosića, specijalnu tužilac je odustao od namere da sasluša Vojislava Koštunicu, čime mu je, po mom mišljenju, učinio veoma lošu uslugu.
Zašto kažete da je tužilac podlegao pritisku Dobrice Ćosića? Zar lista podržavalaca Koštuničine odluke da odbije poziv tužioca nije bila mnogo duža?
Jeste… To da se jedan Vojislav Koštunica ne može saslušati ni u svojstvu svedoka i da za njega ne važi pravni sistem ove zemlje, pored Ćosića, zaista je podržalo mnogo njih. Međutim, reč je o ljudima koji će potpisati svako pismo, apel ili peticiju koju potpiše Dobrica Ćosić. Zašto? Zato što je Ćosić neformalni lider tog kruga, te partije ili Politbiroa u koji su uključeni akademici, pisci, crkva, novinari. Njihov Politbiro, koji uvek ima značajne kontakte u državnim strukturama – od Slobodana Miloševića do danas – javnost uredno obaveštava o svim svojim stavovima vezanim za prošlost, sadašnjost i budućnost zemlje. I o tome se veoma vodi računa. Ali, vratimo se Koštunici… Govoreći o oružanoj pobuni Crvenih beretki, Koštunica, sećate se, objašnjava da je JSO podržao zbog toga što je smatrao da je reč o legitimnom protestu policije…
Ali, tadašnji Ustav SRJ zabranjivao je policiji bilo kakav vid protesta!
Naravno. Kao predsednik SRJ i pravnik, Koštunica je to morao da zna, međutim, ipak ih je podržao. Po mom mišljenju, onoga trenutka kada je tužilaštvo pokrenulo postupak za oružanu pobunu – kvalifikujući je kao teško krivično delo kojim je izvršen napad na ustavni poredak i bezbednost zemlje – svaka Koštuničina odbrana pala je u vodu. Dakle, ispostavilo se da, kao predsednik SRJ, Koštunica nije podržao legitiman protest, nego teško krivično delo, pa je Tužilaštvo, odustajanjem od njegovog saslušanja, sebe dovelo u veoma tešku situaciju.
„Po istoj formuli kao i Milošević, Koštunica je“ – kaže premijer Đukanović, „rabio ono što su obavještajno-bezbijednosne strukture Vojske Jugoslavije“. Kako vam zvuči ova ocjena?
Logično. Zašto? Zato što niko i ne tvrdi da je celu operaciju osmislio sam Vojislav Koštunica. Kao složeni mehanizam koji se sastoji iz više delova i faza, akciju je morala da osmisli neka operativna pamet. Koja? Pa, ona o kojoj govori premijer Đukanović… Drugo, u vreme policijske akcije Sablja, čija vozila su mogla da se kreću gradom bez rizika da će biti zaustavljena i pretresena? Pa, vozila vojske! Pored toga, zanimljivo je da se nekim čudom, baš u trenutku atentata, na pedeset metara od prozora sa koga je Zvezdan Jovanović pucao na Zorana Đinđića, našao telohranitelj Ratka Mladića, kapetan Puhalo; ta „slučajnost“ nikada nije objašnjena. Najzad, zar nije dokazano da su oni koji su kasnije pucali na premijera, u vreme pripremanja oružane pobune, posećivali načelnika Vojne službe bezbednosti, Acu Tomića, koji ih je, prema svedočenjima, na tu pobunu ohrabrivao? Tomić Zemunce nije primao samo u Upravi vojne bezbednosti, nego i u svom stanu. O tome postoje svedočenja vozača Milorada Ulemeka Legije i Dušana Spasojevića. Kada sam, tokom suđenja, kao advokat porodice Đinđić, o tim posetama hteo da postavim pitanje Aci Tomiću, Nata Mesarević, presednica sudskog veća, tako nešto mi nije dozvolila.
Zašto vam nije dozvolila?
Najpre me je pitala na osnovu čega želim da postavim takvo pitanje. Objasnio sam da se pozivam na svedočenje okrivljenog Dušana Krsmanovića.
„Ali, Krsmanovićev advokat je tražio da se taj iskaz njegovog klijenta izuzme iz spisa“ – odgovorila je.
„Da“, rekao sam, „ali sve dok se ne izuzme, iskaz je deo spisa i mi ga uzimamo u obzir.“
Na kraju, Mesarović je odbila moj zahtev. Sutradan, kada je odbila i predlog Krsmanovićevog branioca da se pomenuti iskaz izuzme iz spisa, ponovo sam, konstatujući da više nema nikakve smetnje, zatražio da se pozove Aca Tomić. Ovoga puta, Nata Mesarović je zahtev odbila bez ikakvog obrazloženja.
Ali, zašto ga je odbila? Zašto vam Nata Mesarović nije dozvolila da otvorite pitanje političke pozadine ubistva Zorana Đinđića?
Prvo, ne zaboravite da je prethodni predsedavajući sudskog veća, sudija Marko Kljajević, sa tog mesta otišao zbog toga što je, kako je kazao, bio izložen političkim pritiscima. Čijim pritiscima? Pa, Koštuničine vlade. Kljajevića je postavila vlada Zorana Đinđića. Ko je postavio Natu Mesarović? Vlada Vojislava Koštunice. I to u vreme kohabitacije sa Borisom Tadićem. Da li to znači da je i Nata Mesarović pristala da radi pod političkim pritiskom? Pre nego što odgovorite na ovo pitanje, setite se da je posle suđenja za ubistvo Zorana Đinđića, Nata Mesarović postala predsednica Kasacionog suda. Najzad, pogledajte način na koji je promenjena strategija suđenja od momenta kada Nata Mesarović preuzima presedavanje. Poznati audio-zapis u kome advokat Biljana Kajganić svom klijentu, Dejanu Milenkoviću Bagziju obećava zaštitu „“B“ i „J“, najvažnijih ljudi u državi“…
Zaštitu Radeta Bulatovića i ministra policije, Dragana Jočića?
Tako je. Bagzi je, zauzvrat, trebalo da Demokratsku stranku optuži za ubistvo Momira Gavrilovića. E, taj audio-zapis je Nata Mesarović jednostavno sakrila iz spisa.
Kako – sakrila?
Nije nam dozvolila da dođemo do tog transkripta. Posle pokušaja da nam proturi drugi audio-zapis, na moje direktno pitanje da li je razgovor Kajganić-Bagzi deo sudskog spisa, Nata Mesarović me je, verovali ili ne, u svom kabinetu zamolila da joj takva pitanja ne postavljam.
„U ovom momentu imam veoma važne porodične probleme i molim vas da me o tome ne pitate“ – objasnila je. „Uostalom, i to će doći na red. Pričekajte, budite strpljivi!“
Sutradan, tužilac je odustao od optužnice za Bagzija, nakon čega je Nata Mesarović odlučila da sve pošalje u arhiv. Gospođa Mesarović je odbila i moj zahtev da se kao svedoci na suđenje pozovu Vojislav Koštunica, Rade Bulatović, Dragan Jočić, Aleksandar Tijanić…
Sa kojim obrazloženjem?
Sa obrazloženjem da se drži optužnice i da ne želi da politizuje proces. Iako je, naravno, reč o politički motivisanom činu koji spada u delo protiv države sa političkim posledicama. Zašto to tvrdim? Početkom marta 2003, Milorad Ulemek Legija piše pisma američkom ambasadoru, Vilijemu Montgomeriju, Miroljubu Labusu, Velimiru Iliću i Slobodanu Vuksanoviću u kome od njih traži da naprave novi 5. oktobar. Iz ondašnje štampe, naročito Nacionala i Identiteta – za koji je utvrđeno da je bilo zvanično glasilo zemunskog klana i koji je uređivao Dušan Spasojević – jasno je da se Vuksanović sprema da izvrši Legijin zadatak. To dokazuju naslovi njegovih intervjua: Srušti Đinđića kao i Miloševića i Koštunica i ja možemo da srušimo Miloševića… Budući da samo ubistvo ne garantuje preuzimanje vlasti, skrojen je politički plan: JSO će izvršiti svoj deo posla, Vuksanović će organizovati masu, Koštunica će zatražiti koncentracionu vladu, a britanski ambasador, Čarls Kroford će otići u sedište Demokratske stranke i od njih tražiti da Nebojšu Čovića postave za premijera. Dakle, šta je bila izlazna strategija onima koji su pucali na Zorana Đinđića? Onaj ko kuje neki plan, ko priprema zaveru – ma kako inače bio glup i neobrazovan – mora imati neku izlaznu strategiju.
Dobro, šta je bila Legijina izlazna strategija?
Da se raziđu po „štekovima“ i da tamo provedu ostatak života?! Pa, ne budimo naivni!
Dakle, Legija je očekivao da će pobediti ona politika u kojoj će on postati ne ubica premijera, nego heroj. Uostalom, sam Zvezdan Jovanović je izjavio da je Đinđića ubio kako bi spasio Srbiju, što je samo varijacija čuvene Tijanićeve izjave – Ako Đinđić preživi, Srbija neće… Ovo su dokazi koji potvrđuju da 12. marta nije bila reč o ubistvu Zorana Đinđića, nego o atentatu na premijera sa ciljem da se sruši vlast. Zašto se to nije dogodilo? Zato što je uvedeno vanredno stanje, što su, samo nekoliko sati nakon Đinđićevog ubistva, svi mediji objavili poternice sa fotografijama pripadnika zemunskog kriminalnog klana. Zanimljivo, jedini ko se i u toj situaciji držao dogovora bio je Vojislav Koštunica: dan ili dva nakon atentata, tražio je koncentracionu vladu. Međutim, za tako nešto više nije imao podršku. Plan je propao. Po mom mišljenju, odustajući od podizanja optužnice za političku pozadinu atentata na Zorana Đinđića i negirajući da zna ono što znaju gotovo svi građani Srbije, tužilaštvo je ne samo napravilo epohalni skandal, nego je sebe ozbiljno kompromitovalo.
Bivši predsjednik Srbije, Boris Tadić, nedavno je rekao kako nema tragova koji bi ukazivali na to da je Vojislav Koštunica bio „politički kišobran“ za ubistvo premijera Đinđića.
Bojim se da je Tadić u sličnom položaju kao Zoran Živković koji tvrdi da je Milo Đukanović Koštunicu prozvao u nekakvom žaru političke borbe. Čekajte, pa nije Milo Đukanović – Dejan Mihajlov! Drugo, gledao sam i čitao nekoliko intervjua premijera Đukanovića i mogu da kažem da je reč o sigurno najsposobnijem i najinteligentnijem političaru na Balkanu. To što je Đukanović pre nekoliko dana rekao o Koštuničinoj ulozi je, ponavljam, već poznato, nije ništa spektakularno; ali, budući da dolazi sa tako visokog državnog mesta, ima izuzetnu težinu. I Koštunica je toga svestan.
Pomenuli ste „položaj“ bivšeg srpskog premijera, Zorana Živkovića…
U momentu kada se istraga nalazila pred vratima Vojislava Koštunice, Živković je podlegao pritiscima zapadnih diplomata koji su tražili da se ni po koju cenu ne ide na Koštuničino hapšenje. U tom smislu, Živkoviću je bilo lakše da optuži Slobodana Miloševića, kako bi na taj način objasnio sopstvenu pasivnost. Inače, teorija o Vojislavu Koštunici kao nekom zanesenjaku, čoveku nesposobnom za bilo šta potpuno je pogrešna…
Zašto su zapadne diplomate tražile zaustavljanje istrage?
Zato što su vrlo dobro znali da vojska nikada ne bi dozvolila Koštuničino hapšenje.
Iako je, u tom momentu, Koštunica samo predsjednik Demokratske stranke Srbije? Dakle, nije na čelu SRJ, Vrhovnog savjeta odbrane, Vlade ili…
Ali su u vojsci još uvek ostale veoma jake strukture koje su Koštunicu podržavale. Kao što su podržavale i Slobodana Miloševića. To je ono o čemu govori Milo Đukanović… Dakle, kako bi sprečili novi haos, ambasadori su tražili zaustavljanje istrage. Bili su svesni da se Koštunica neće odazvati pozivu na saslušanje i da će, ako to bude potrebno, tražiti zaštitu vojske. Kao i Dobrice Ćosića, crkve, antihaškog lobija, Moskve… A reč je o nečemu što je u srpskom društvu uvek bilo jača sila. Ideološka, politička, kakva hoćete. I nemojte da vas onda čudi to što su nekadašnji radikali ponovo došli na vlast; pa to je prirodno!
Da, ali Koštunica nije sa njima u vladi.
U tome ga je, verujem, omela sumnja o umešanosti u ubistvo Zorana Đinđića. Koštunica se upadljivo trudi da što manje bude pred očima javnosti jer, kada se god negde pojavi, ljudi kažu – a, to je onaj što je ubio Đinđića. Zato se skrasio na desnom krilu i odatle truje…
Kada je reč o izjavi Borisa Tadića na koju ste mi skrenuli pažnu, moram da kažem da je bivši predsednik Srbije i Demokratske stranke, nažalost, veoma malo znao o ubistvu Zorana Đinđića. Naprosto, nije se time mnogo bavio…. Svojevremeno je jedna meni bliska osoba pitala Tadića zašto dozvoljava da Demokratska stranka Srbije omalovažava specijalni sud, zašto ih ne zaštiti od napada Koštuničinih ljudi… Znate li šta je odgovorio Boris Tadić?
Šta?
Rekao je kako to i nije baš tako jednostavno jer postoji treći metak. Kada mu je odgovoreno da je teorija „trećeg metka“ najobičnija glupost, Tadić je podsetio kako je Zoran Đinđić njega „uvek držao na ledu“! Možda to objašnjava činjnicu da se Boris Tadić suštinski nikada nije suprotstavio svom kohabitacionom partneru sa čije su strane svakodnevno pljuštale poruke kako je optužnica Đinđićevim ubicama „na staklenim nogama“, kako bi trebalo ukinuti Specijalni sud, obnoviti postupak…
Ali i činjenicu da se, kao predsjednik Republike, Boris Tadić prvi put u Specijalnom sudu pojavio baš tokom svjedočenja Milana Veruovića, zastupnika teorije „trećeg metka“.
To su neverovatne stvari! Naročito ako se prisetimo na šta je sve Boris Tadić ćutao!.. Kada pogledate tih osam godina tokom kojih je Boris Tadić bio na čelu države, ne čini li vam se da i on boluje od sistemske bolesti DS-a koja je stvorena na ambivalentnom programu te partije? Koja je, nažalost, takva ostala do danas.
Pročitali ste Koštuničin odgovor premijeru Đukanoviću?
Jesam, naravno. U svom odgovoru Đukanoviću, očekivano, Koštunica Zorana Đinđića nije ni pomenuo; drugo, nije odgovorio ni na jedno Đukanovićevo pitanje. Dok se čekao taj famozni odgovor, prijatelj me je pitao šta mislim zašto Koštunica još uvek ne odgovara Đukanoviću.
„Ne brini, odgovoriće“ – rekao sam. „Samo dok smisli prideve“.
Svaki Koštuničin odgovor je prepun prideva: „podlo, bezobzirno, mračno“… Koštunica se, ako ste primetili, pored prideva, najrađe služi diskvalifikacijama. Ko mi kaže – njegov je omiljeni odgovor. Svojevremeno sam mu postavio pitanja o umešanosti u atentat na Zorana Đinđića i, umesto dogovora, dobio optužbe da sam branio Andriju Artukovića i zagovarao bombardovanje SRJ!
Deset godina nakon atentata, Liberalno demokratska partija je konačno zatražila da se ispita politička pozadina ubistva Zorana Đinđića. Hoće li ona biti ispitana, šta mislite?
Prvo, umesto tužilaštvu na čiji rad, vidim, nemaju reč zamerke, LDP takav zahtev podnosi Skupštini Srbije. Što je, samo po sebi, besmisleno. Drugo, verujem da ovde još uvek ne postoji politički interes da se pokrene pitanje političke pozadine ubistva Zorana Đinđića. Naime, za tako nešto su neophodni posebni politički uslovi koji se, siguran sam, neće steći za mog života. Istovremeno, ubeđen sam da će Vojislav Koštunica u istoriju ući kao organizator atentata na Zorana Đinđića. Previše je dokaza, znate… Oni ostaju i, ako jednoga dana, oslobođen političkih interesa, to neko bude ispitivao, imaće dovoljno osnova da izvede takav zaključak.
Vladimir Gligrov je nedavno objašnjavao zašto u Srbiji nikoga ne interesuje ko je ubio Zorana Đinđića. Idući do nivoa društva, do nivoa pojedinca, Gligorov na Peščaniku tvrdi da je istina o tom atentatu toliko užasna i strašna da niko ne želi da je čuje. Nažalost, to je tačno. Jer, zamislite šta bi se dogodilo ako bismo, kojim slučajem, ipak dobili odgovor na to pitanje. Da li bi ta istina dodatno razorila naše i onako razoreno društvo? Bojim se da bi… Postoji ona krajnje kontroverzna latinska izreka: Nek se izvrši pravda, makar propao svet. Ali do te istine i pravde izgleda drži još samo nekoliko preostalih usamljenih „ludaka“. Ostali su, očigledno, odavno digli ruke.
Tekst je preuzet sa portala Analitika
