Njen tekst "Zašto nisam napisala izveštaj iz Srebrenice?” bio je povod lideru Srpske radikalne stranke Vojislavu Šešelju za salvu uvreda na njen račun, kao i za prijetnje smrću. Međutim, to je nije obeshrabrilo, te se hrabro suprotstavila i pritom naišla na podršku kolega, ali ne i predstavnika vlasti. O položaju novinara danas, sigurnosti i stanju u državi, Snežana Čongradin otvoreno govori za BUKU:
Kako komentarišete položaj novinara u Srbiji danas, obzirom na nedavni verbalni napad Vojislava Šešelja, a koji je na krajnje mizogini i seksistički način komentarisao Vas i Vaš rad odnosno tekst koji se odnosio na Srebrenicu?
Od osuđenog ratnog zločinca, koji je dan nakon toga što je u Skupštini Srbije rekao da sam ružna, kao i da će me pregaziti svojim džipom sa nekakvim borbenim gusenicama koje je nedavno nabavio, pozvao je „neokupane četnike“ da siluju poverenicu za zaštitu ravnopravnosti, jer je stala u moju zaštitu. Takav odnos prema ženama ne da ne iznenađuje, nego je očekivan, čak i po intezitetu odvratnosti, koji je nesamerljiv. Ono što je neočekivano u tom slučaju jeste to što je dosta značajan i veliki deo javnosti reagovao na takav slučaj, iako su istim nasiljem, izvesno, u nekim slučajevima i drastičnijim, svakodnevno izloženi aktivisti Žena u crnom, Inicijative mladih za ljudska prava, Fonda za humanitarno pravo…
Dakle, svi oni javni radnici koji se bave suočavanjem sa ratno zločinačkom prošloću. Ta prošlost nije apstraktan pojam, oličava se u vrlo konkretnim ljudima, koji, sledstveno činjenici da taj proces nikada nije započet, danas zauzimaju najvažnije funkcije u državi. Poput Aleksandra Vučića i Ivice Dačića. Ali i svih onih koji nisu poput ove dvojice direktno okrvavili ruke i dušu, tokom ratova devedesetih, ali su svojim pristankom da budu deo produžene ruke zločina, saradnjom sa dvojicom balkanskih krvnika na vlasti u Srbiji, legitimisali jedan takav zločinački i ratno profiterski režim. Razume se da je genocid u Srebrenici za njih najteža tema. To su gresi njihove političke mladosti koji su se direktno transportovali u političku zrelost odlikovanu sramnim negiranjem i relativizacijom. Genocid je njihova stvar ali oni su na vlasti pa je samim tim, nažalost, i naša.
Da li se većinsko društvo u Srbiji identifikuje ili distancira od izjava Vojislava Šešelja i takvih sličnih njemu?
Većinsko stanovništvo u Srbiji je svakodnevno na ivici preživljavanja. Bolest, glad, uslovi koji su karakteristični za jedno duboko korumpirano društvo su ono što trenutno njih određuje. Kao takvi, oni su lak plen za ratno zločinačku elitu koja njima vlada, održavajući mržnju i netrpeljivost na rasnoj, nacionalističkoj i verskoj osnovi. Jer, kako, inače, opravdati ovoliku razmeru pljačke i korupcije, nebrige i zloupotrebe funkcija moći. Da će od ratno zločinačkih inspiratora i huškača proizaći lopovi i zloupotreblljivači javnih resusrsa i funkcija, nije bilo teško pretpostaviti. A, očekivati od običnih ljudi, koji grcaju u siromaštvu, potpuno zabluđeni strahovito brutalnom medijskom propagandom da budu sami odgovorni za takvo stanje, neljudski je. Bezosećajno.
Jeste li uplašeni od fizičkih napada s obzirom na količinu podrške koju Šešelj ima u Srbiji?
Jesam. Ali, ponoviću, neprijatno mi je zbog pažnje jer ima mnogo drastičnijih i opasnijih slučajeva od mene u Srbiji.
Jeste li zadovoljni podrškom kolega iz struke i postoji li novinarska solidarnost kada su u pitanju ovakve situacije u Srbiji?
Postoji. Zadovoljna sam, ali znam da su teme – genocid i ratni zločini ekskluzivna tema kojom se vrlo malo novinara u Srbiji bavi. Ali, zato je možda i Šešelj napad, sa te tačke gledišta, dobra stvar. Jer, s jedne strane je on, sa druge strane mi. Pa će možda i sadržina sukoba postati jasnija ostalima.
Koja je cijena slobodnog govora i mislite li da danas mediji kao takvi mogu opstati u društvu koje je pod vladavinom ljudi koji imaju, čini se, neograničenu moć?
Jako je teško. Nezamislivo. Ali, dok je nama u Beogradu teško, zamislim kako li je teško na lokalu i u provinciji. Naježim se od te pomisli…
Kako uopšte komentarisati društvo koje decenijama dozvoljava da na visokim javnim funkcijama budu ratni zločinci?
Ne dozvoljava to društvo, čini mi se. Obični ljudi. Reč je o teškim zloutrebama i nasilju pojedinaca. I to ne bilo kakvim. Već ratnim zločincima i protagonistima zločina protiv čovečnosti. Neka dođu ti koji misle da su obični ljudi odgovorni za ono što im se dešava pa neka ih oslobode. Da vidimo… Da vidimo sa čime imaju posla. Sa čistim zlom. Borbom na život i smrt.
S obzirom na to da Vaš slučaj, nažalost, predstavlja tek jedan u nizu napada na novinare, mislite li da se išta poduzima po pitanju zaštite novinara i na koji način uopšte zadržati integritet svoje profesije?
Svi oni koji to žele, a to ne uspevaju, da zadrže integritet svoje profesije, s obzirom na ovako ekstremne okolnosti, nisu krivi. Čak i oni koji nisu došli do stupnja potrebe i uvida u takav slučaj. Imamo posla sa čistim zlom. Zlom koje je inspirisalo na genocid! I, koje to danas, bez trunke srama negira i relativizuje. Ne važe normalna pitanja i normalne reakcije u ovako drastičnim okolnostima.
