Pozorišna rediteljka Milica Kralj jedna je od najaktivnijih kritičarki društva i vlasti u Srbiji. Ne libi se da jasno i glasno iznese svoje mišljenje, a zbog angažovane umjetnosti sretala se i sa cenzurom. Milica potiče iz glumačke porodice, njen otac je legendarni glumac Petar Kralj, a majka Ljiljana Gazdić je takođe glumica. Za BUKA audio podcast govori o stanju u Srbiju, umjetnosti, cenzuri i drugim temama.
BUKA: Da li društveno angažovani teatar ima smisao i dokle mu seže uticaj?
Svaka tema koju pokreće teatar, a koja dira vaše društveno biće, vaše političko biće, vaše emotivno biće, svaka tema koju pokreće taeatar, a pokreće biće u publici, ima smisla. Ne traje teatar toliko dugo, i nije vekovima uzalud živ i neuništiv, i trajaće sve dok jednog čovjeka tera da igra i da se igra, a drugog čoveka zanima da gleda.
BUKA: Kolika je moć umjetnosti u doba društvenih medija i mass medija?
Moć umetnosti je ogromna. Ona od vas čini ljudsko biće. Ona život čini vrednim življenja, ona budi u vama emotivno bogatstvo za koje niste bili svesni da posedujete do onog trenutka dok se niste sreli sa umetnošću. Ono što je međutim problem vremena u kojem živimo je što se forsiraju određene vrste medija koje suštinu umetnosti zatrpavaju. Zatrpavaju jefitinim sadržajima, senzacionalističkim, površnim, trivijalnim ljudima. Za idole nam nabijaju moralno upitne ljude ili neupitno moralne ništake. Da li se to namerno radi da bi se od nas stvarali konzumenti jeftinih svakodnevnih trivijalnosti jer to što je danas senzacija, sutra je već prošlost, da li se to radi namerno da bi se od nas napravili ljudi koji nisu samosvesni, to je druga tema.
POSLUŠAJTE CIJELI RAZGOVOR:
BUKA: Ko danas čini teatarsku publiku?
Pre par godina se govorilo da svega 2% građana Beograda čini teatarsku publiku pa ipak tih 2% bilo je dovoljno da sale pozorišta budu pune. S obzirom da nam budžeti poslednjih godina počinju sa nulom, upravo je publika ta koja svojom ljubavlju prema pozorištu pozorište održava u životu. Ono što je neophodno je ozbiljnija strategija jer publika koja danas ide u pozorište je negovana publika. Ponekad se uplašim jer se pažnja i tematski krugovi naše buduće publike svesno, čini mi se, okreću ka nekim potpuno drugim sadržajima gde im se pažnja usmerava na trivijalne i besmislene stvari.
BUKA: S kojom idejom koristite društvene mreže i da li se na društvenim mrežama u Beogradu lakše šire liberalne ili desničarske ideje?
Svaka od društvenih mreža se koristi sa drugačijom idejom, ono što bi Vam prošlo na Instagramu, ne bi na Twitteru, i obrnuto. Ja poslednjih godina najviše volim Twitter zato što je brz, zato što mogu brzo da saznam različita događanja i mogu da profiltriram sve te informacije od onih koji su ultra desno, ultra levo pa nađete sredinu. Mada u tome leži opasnost jer svet nije onakav i ljudi nisu onakvi kakva je vaša tkz. lajna. Vi birate ljude koje ćete pratiti a ljude čije ideje vam se ne sviđaju ili šire govor mržnje, možete skloniti. Lakše se širi ono što sami birate.
BUKA: Kako komentarišete okupljanje desničarskih grupa i uvredljive parole povodom paljenja svijeća za žrtve Srebrenice i prilikom izložbe Midhata Poturovića?
Kada se vređaju žrtve rata, ja nemam nikakav komentar, imam osećanje dubokog stida. Činjenica da su ove godine intenzivirani napadi na izložbe, karikaturiste, crteže me vraća na pitanje o tome koliko je značajna kultura i umjetnosti, odnosno koliko je značajno nepromovisanje kulture i umetnosti. Rezultat nepromocije kulture jeste život u stravičnom dugovnom siromaštvu, duhovnoj bedi. Kada svesno odvajate ljude van domašaja kulture onda imate ljude koji ne mogu da razumeju različito, koji ne umeju da osete empatiju, da osete svet i ljude oko sebe i svesno im pravite život siromašnim.
BUKA: Koga smatrate uticajnim u Srbiji?
U Srbiji postoji najmanje 700.000 uticajnih ljudi, to su članovi vladajuće partije i oni utiču na kvalitet našeg života, na nivo našeg obrazovanja, na kulturu našeg ponašanja, na kvalitet našeg rečnika itd. Bez te knjižice ne računajte da možete da utičete na bilo šta svojim intelektom, svojim znanjem o nečemu. Svih tih 700.000 su samo baza za našeg predsednika koji je po potrebi i lekar, i saobraćajac, i sudija i šta god hoćete.
BUKA: Da li sebe vidite kao uticajnu osobu?
Ne, sebe ne smatram uticajnom. Ja bih volela da utičem još jedno duže vreme na sebe, posebno kada treba da se odbroji do tri ili kontra, da ne brojim do tri.
BUKA: Covid 19 je nekako pauzirao pozorišnu umjetnost, kakva jesen je pred nama?
Pozorišni delatnici dele sudbinu publike, kakva jesen bude za gledaoce takva će biti i za pozorište, ali ne sumnjam da onog trenutka kada se situacija stabilizuje da će pozorište eksplodirati u svoj svojoj lepoti i važnosti. Ja ne umem da prognoziram zato i izbegavam, posebno ovako nešto jer ko bi rekao da će se pojaviti ovaj virus iznenada i pretumbati ceo svet naopačke. S druge strane, ne bih znala na čije prognoze da se oslonim jer svi ti državni analitičari virusa su davno, davno izgubili kredibilitet i zaista im retko ko veruje.
BUKA: Jeste li se i koliko često susretali sa cenzurom?
Sa cenzurom se nisam sretala često, ali jesam. Međutim, nisam se na taj način reklamirala kao neko ko je cenzurisan i čija predstava je skinuta. Od toga mi je nekako bilo važnije i strašnije i tužnije činjenica da se ta predstava neće igrati i činjenica da su u pozorištu nekada radili puno hrabriji ljudi, jer od svih cenzura i posebno od činjenice da je predstava naprasno prestala da se igra jer se neki političar prepoznao u njoj, posebno je bila bolna činjenica da je pre toga postojala autocenzura u pozorištu jer su se neki ljudi pitali da li treba da igraju jer malo liči na aktuelnu vlast. To je primer kako smo svi kao ljudi dosta propali onog trenutka kad smo pristali da nam neki političari kroje mišljenja i stavove.
BUKA: Rekli ste da nam je dosta lidera superheroja, ko je kulturni junak našeg vremena? Da li je to pobunjeni čovjek ili čovjek koji gleda sopstveni interes i pravi kompromise?
Kulturni junaci našeg vremena su oni ljudi koji još uvek smatraju da niko ne sme da im otme pravo da misle svojom glavom. Kulturni junaci našeg vremena su oni ljudi koji umeju da saslušaju drugačije mišljenje, kulturni junaci našeg vremena su ljudi koji uopšte umeju da saslušaju bilo šta. Takvih ljudi je vrlo malo, ne moramo biti ni pobunjeni ni interesdžije, ali moramo biti ljudi. Meni se čini da se ta ljudskost izgubula.
BUKA: Je li kriminal u bijelim kragnama dekriminalizovan u Srbiji?
Morali bismo prvo da definišemo šta je danas kriminal jer ako obavljate neki posao mimo zakona, a bliski ste pravoj strani onda to nije kriminal. A ako niste bliski pravoj strani, a radite nešto mimo zakona onda može biti i kriminal. Tako da definicija kriminala zavisi sa koje strane prave strane gledate na situaciju i to je tragedija našeg društva jer niko ne snosni odgovornost za ono što radi ako je na “pravoj strani”.
BUKA: Šta je danas jezik nasilja, devijacija ili društvena norma?
Jezik nasilja ili jezik mržnje je gotovo kao zvanični jezik, ako ga ne savladate uskoro, bojim se, deca će nam se smijati na ulici. Neće imati pojma o čemu pričamo. Reči su promenile značenje. Kada gledate srpski parlament, nedajbože, vi ćete prepoznati neke reči koje sami koristite, ali izgleda da je njihovo značenje sasvim drugačije. Recimo reči, demokratija, lopov, država, napredovanje i slično, tako da ne bi bilo loše da se pojavi novo izdanje radikalskog rečnika kako bismo se mogli bolje razumeti međusobno i sa budućim generacijama.
