Osim strepnje za pacijente, posao lekara na odeljenju za korona virus usadio mi je još dva povezana straha. Prvi me obuzme svaki put kad čujem da je od kovida-19 preminuo još neko od sada već skoro 2.000 zdravstvenih radnika, i kad pomislim da ću se i ja zaraziti i teško oboleti. Drugi strah, dublji i trajniji, osetim kad pomislim da bih mogao da prenesem virus svojoj porodici. Zbog te bojazni ostaću odvojen od njih sve dok se staram o pacijentima sa korona virusom.
Kao i drugi doktori u mojoj bolnici vakcinisaću se tokom narednih nedelju-dve. Neko vreme sam razmišljao o tome kako će vakcina uticati na moje ponašanje i stanje svesti. Svakako će mi umiriti onaj prvi strah: sa izvesnošću znamo da će vakcine koje su razvili Pfizer i Moderna sprečiti teško oboljevanje kod gotovo svih pelcovanih ljudi. Ali neće eliminisati drugi, jer još nismo sigurni da li vakcina može da spreči prenošenje zaraze. To je bitna razlika.
Uzmimo za primer HPV vakcinu. Izvanredno je efikasna u smanjenju pojave genitalnih kondiloma i raka grlića materice kod vakcinisanih žena; takođe je, srećom, smanjila incidencu HPV-a među nevakcinisanim muškarcima jer, osim što sprečava bolest, štiti vakcinisane osobe od zaraze i prenošenja virusa na druge. To je slučaj i s mnogim drugim vakcinama, uključujući one protiv malih boginja i varičela. Ali, recimo, nije s novom vakcinom protiv meningitisa. Ona smanjuje šanse da se vakcinisane osobe razbole, ali ne doprinosi naročito u sprečavanju prenošenja bakterije Neisseria meningitidis koja izaziva meningitis s jedne osobe na drugu.
U ovom trenutku ne znamo koliko će nova vakcina protiv korona virusa uticati na transmisiju. Za vreme kliničkih testova, Pfizer i Moderna su pratili koliko se vakcinisanih ljudi razboljeva od kovida-19; nisu proučavali da li se mogu zaraziti posle vakcine. Moguće je da su se ljudi pelcovani na kliničkom testu zarazili korona virusom, ali da ih je vakcina zaštitila od razvoja simptoma. Teško da to može da umanji značaj ovih vakcina, razvijenih u rekordnom roku tako da sprečavaju bolest s takvom efikasnošću kakva je do samo pre nekoliko meseci bila nezamisliva. Međutim, to bi svakako značilo da dok se vakcinisane osobe ne razboljevaju, one ipak mogu da prenesu virus nevakcinisanima – a to će još dugo biti većina Amerikanaca.
I Pfizer i Moderna izučavaju to pitanje. Plan je da se učesnicima u kliničkim testovima ispita krv na antitela protiv proteina korona virusa koji se zove nukleokapsid (N); budući da se kod ljudi razvijaju antitela na ovaj protein samo nakon što su zaraženi prirodnim putem, naučnici bi trebalo da mogu sa sigurnošću da utvrde da li su se dobrovoljci zarazili virusom posle imunizacije. Zasad imamo samo indicije. Prema dokumentaciji koja je predata američkoj agenciji za hranu i lekove, Moderna je dobrovoljce testirala na virus pre druge doze i utvrdila manje asimptomatskih slučajeva među onima koji su je primili, u poređenju sa onima koji nisu – što jeste ohrabrujući, ali nikako nije definitivan znak prekida viralne transmisije. U novembru je Oksford izdao saopštenje koje budi nadu, nagoveštavajući da su preliminarne analize utvrdile redukciju infekcija bez simptoma među učesnicima u kliničkim testovima; to sugeriše da vakcina koju Oksford razvija zajedno sa kompanijom AstraZeneca takođe može smanjiti ili sprečiti transmisiju. Ipak, konačni rezultati još nisu objavljeni, niti su prošli recenziju.
U najgorem slučaju, da vakcine ne sprečavaju infekciju direktno, i dalje joj mogu smanjiti izglede: redukcijom simptoma zaraze koji raspršuju virus – kašljanja ili kijanja – iz noseva i usta zaraženih ljudi leteće manje respiratornih kapljica. S druge strane, rizik od širenja može rasti ukoliko ljudi posle vakcinacije počnu da se ponašaju kao da više ne mogu biti nosioci zaraze. Od početka pandemije, službe koje planiraju mere govore o „imunitetskim pasošima“ – potvrdama o vakcinaciji ili preležanoj infekciji – koji bi imunim osobama omogućili da rade i putuju po volji. Ali sve dok ne budemo sigurno znali da vakcinisani ljudi ne mogu da se zaraze i prenesu virus, takve šeme će biti preuranjene: okupljanje pelcovanih ljudi bi lako moglo da se pretvori u superzarazni događaj, koji ugrožava mnoge nevakcinisane ljude s kojima dođu u kontakt.
Vremenom ćemo doći do pravih odgovora. Početkom pandemije smo znali da nošenje maske smanjuje šanse za širenje virusa na druge; bilo je potrebno vreme da utvrdimo da maske štite i one koji ih nose. Kod vakcina je obrnuto: znamo da je imunizovana osoba zaštićena, a nadamo se potvrdi da vakcinacija štiti i druge, nevakcinisane ljude. Do tada, vakcinacija ne bi trebalo da nam promeni ponašanje. Dok čekam sveže podatke, ili da se vakcinišu svi ljudi iz mog okruženja, nastaviću da nosim punu zaštitnu opremu dok se staram o pacijentima. I dalje ću izbegavati bliske kontakte s prijateljima i bližnjima koji nisu vakcinisani. Manje ću brinuti za sebe, ali ću i dalje biti zabrinut za sve druge.
To je, na izvestan način, bolna odluka. Kao i svi, i ja očajnički želim da se život vrati u normalu. Ali ove sedmice je broj smrtnih slučajeva u Sjedinjenim Državama prešao 300.000; ako ta stopa smrtnosti potraje, do kraja januara bi mogao preći 400.000. Vakcine su čudesne i zahvalan sam na njima. Ali zasad moramo nastaviti da štitimo jedni druge koristeći se socijalnim sredstvima – maskama, distancom i ponekad izolacijom – za koje znamo da sigurno pomažu.
Dhruv Khullar, The New Yorker, 16.12.2020.
Prevela Milica Jovanović