Kad lupi po džepu, koji je iovako prazan, a život teče dalje, uoči se sav besmisao zalaganja za vrednosti koje ispune srce, podignu moral, od svakog sledećeg koraka naprave ispravnu misiju. Jer, sve može da se izračuna. Kolika je šteta, a kolika je korist. Šta se gubi? Da li se išta gubi, zapravo?
Je li stanje svesti i misli došlo do nivoa na kojem više nije važno da li je ekonomsko stanje takvo da ne može dublje i tragičnije. Ili, pak, društveni status u kojem su, recimo, vaša deca poželjna u vrtićima ili ne, a kašika kojom jedete hoće da uđe u usta? Jer, i to je moguće.
Moguće je i da predmeti odbiju poslušnost. Da neće više sa vama da sarađuju, da se ponašaju u skladu sa fizičkim zakonima. Takva je gvozdena zavesa pala, ruka zavladala. Ista kao i u poslednjih 30 godina, ali, ipak, dosta brutalna da se ne bi izdvojila, bar po tome što se sada dešava, pa je bitnija.
Moguće je, dakle, odnosno vrlo verovatno, da vas kolege šikaniraju, ukoliko krenete nasuprot sistemu, jer veruju više moćnicima koji upravljaju njihovim životima držeći ih na minimumu egzistencije i pod apsolutnom kontrolom kako bi oni, na njihovim leđima i uz njihovu pomoć, zgrtali bogatstvo.
I, ne, ovo nije priča o tome da bilo šta ima vrednost. Ovo je više svedočenje o tome da ništa više nema vrednost osim spremnosti da se izdrži ceo pritisak. Taj pojam „pritisak“ nije tako prazan u praksi. On se određuje kroz odnos najbliže okoline prema onome ko se upustio u tu misiju.
To je na prvom mestu. Većina dobrih, običnih ljudi, koji nemaju prilike da svojom voljom utiču na šire prilike i okolinu, nisu u stanju da saosećaju ili vrednuju hrabrost sebi sličnih. Otrovani medijskim nasiljem vlastodržaca, kako onih na vlasti, tako i onih iz opozicije, razume se. Duboko uronjeni u siromaštvo, nametnutu mržnju i cinizam, koji logično prate nesreću potlačenih i neslobodnih članova zajednice, poput ove srpske, solidarnost i empatija vrlo retko izlaze u prvi plan.
I tu nema ničega ni spornog ni spremnog za osudu. A kada i izađu u susret vanrednosti događaja iz lokalne zajednice, kratkog su daha, jer je nasilje elite, od političke do kulturne, toliko jako da je takav pritisak nemoguće izdržati sa pozicija snage kojom običan čovek u ovoj državi raspolaže.
Potom se taj „pritisak“ odražava kroz finansijski deo života. Koji nije tako strašan u prvi mah, jer što je aktuelnost slučaja jača, to su glad i egzistencijalne potrebe manje. Donekle. Kada rana krene da se hladi, nastaje očaj, pun sjaj bede koji zaokuplja običnog čoveka. Kada se sve zaboravi, kada vatromet prestane, ostane samo miris slučajnosti, prštanja vrlina, koje nestane u mraku. Hladnoći i beznađu.
Nije patetično. Dosta je gadno. A, gadno je jednostavno. Samo je ružno i boli. Kao i većinu nesrećnih ljudi u ovoj zemlji koji su stali, izašli iz reda i pokušali da probude ostale. Oni to, valjda, zato i rade. Zbog nas. Uspavanih. Koji, opet, nisu krivi i odgovorni, ali, eto, imaju privilegiju da prisustvuju tim herojstvima malih, običnih ljudi.
Ima ih dosta. Ustvari, jako malo. Ali, tu su, bez obzira na okolnosti koje su ih pre istupanja određivale. To su ljudi poput nas. Zatvoreni, pritvoreni, prokazani, otpušteni, silovani, ostavljeni da skapavaju od gladi i gube krov nad glavom. Jer su najjačoj i najzlokobnijoj mašineriji vlasti, još od devedesetih i politike ratnih zločina, koju je, takođe, predvodila aktuelna vlast, stali ispred tenka sa podignuta dva prsta.
Boreći se za slobodu. U trenutku.
