Dragan Nikolić i Milena Dravić poput Boni i Klajda branili su srpsku kulturu od svih pošasti koje su je tokom proteklih decenija tako uporno napadale. Radili su to umetnošću i dostojanstvom, ali šmekerski.
Najblistaviji bračni i umetnički par sa ovih prostora, upoznao se na snimanju "Horoskopa", 1969. godine. Venčali su se isto tako šašavo, u skladu sa njihovom divnom prirodom. Usred snimanja jednog filma zamolili su reditelja za kraću pauzu i otišli u opštinu Vračar da sklope brak. Kuma je bila Seka Sablić. Kasnije je došao "Obraz uz obraz". I... Ostali su zajedno.
Vest o smrti Dragana Nikolića, iako se dugo pričalo o njegovom krhkom zdravlju, pogodila je sve poput groma. Ostaviće duboku prazninu, iako jedna takva legenda nikad zapravo ne može umreti. Nastaviće da živi kroz umetničko zaleđe, priče o njegovim genijalnim dogodovštinama koje će decenijama prepričavati lokalci uz zasluženo divljenje njegovoj ne samo umetničkoj nego i ljudskoj gromadi.
Milena Dravić je ne samo jedna od najvećih srpskih glumica u istoriji domaće kinematografije već dokaz jednog vremena u kojem je bilo sve moguće pa i da jedan naš film bude 20 godina na repertoaru u Londonu. Dugo je nije bilo u novinama i letos se odlučila da Nedeljniku ukaže poverenje i progovori javno.
Nedeljnik prenosi delove ovog kultnog intervjua. Ne u znak sećanja na Gagu Nikolića. Njega je nemoguće zaboraviti. Prenosimo ga u znak podsećanja i jednog velikog poštovanja.
Sećam se da sam letos, gostujući na RTS-u, gledao ispred studija na zidu velike fotografije iz arhive najpoznatiijih emisija domaće televizije. Bila je tu slika jednog od najvećih šou programa nekadašnje Jugoslavije "Obraz uz obraz", koji ste vodili vi i Dragan Nikolić. Samo sat pre toga čuo sam se s vama i Draganu je tada bilo veoma loše zdravstveno stanje. Pomislio sam da su čudne te životne amplitude. Jednom imaš "Obraz uz obraz", a onda ne možeš da razmišljaš o tome dok se boriš za život u urgentnom centru.
Zaista je došao jedan trenutak kada mi je bilo sve izbrisano kao gumicom. Apsolutno nema ništa. Sve je otišlo i čitava moja koncentracija je posvećena samo jednom - da Draganu bude bolje i da ja učinim sve koliko je u mojoj moći da mu pomognem. Da zaštitim njegov život ali i njegovu umetnost. Jer da se razumemo, počeli su da ga ponižavaju. Dragana su debelo ponizili. Po nekoliko pitanja. I u okviru profesije, ali i što se tiče drugih stvari. Ali ne bih više od toga da pričam. Zamolila sam u jednom trenutku medije da prestanu da pišu takve strašne stvari i objavljuju one strašne naslove.
Dragan i ja smo ljudi istog kova. Mi nismo nikada bili zaštićeni. Nas niko i nikada nije štitio, a ja sam videla da su mnogi bili zaštićeni. I sad vidim neke za koje mogu reći da su i problematične ličnosti a da su ipak zaštićeni. Nas dvoje smo izlazili toliko u susret ljudima. Napravili smo karijere mnogima i mislim da nismo zaslužili to što se desilo.
Da li ste bili zapanjeni tim razvlačenjima Dragana po tabloidima, tom krvožednošću medija?
Jeste, ali iza te krvožednosti stoji neko.
Tiraž i profit?
Ne samo profit. Ima i jedna dodatna stvar. Ne mogu da tvrdim da su imali zeleno svetlo, ne mogu da kažem da je reč o osveti, ali bilo je tu onog da neko hoće da te nauči pameti.
Pa šta da vas nauči u tim užasnim trenucima?
Neću da govorim o sebi, ali Dragan je pomagao svakome pa i onima koji ga presretnu na ulici. Zvali su ga telefonom. Pomagao je i mnogima koji su zvali sa Kosova. Zašto onda tom čoveku činiti onoliko veliko zlo. Ili su posredi ko zna koje ličnosti u tabloidima, a ima i raznih organizacija pa je došlo vreme da se obračunaju preko nas.
Vi verujete da to nije bio jedan odvratni rijaliti?
Jeste, bio je odvratni rijaliti, ali bilo je i još nešto. Indikacija za moj odgovor ima u filmu i predstavi "Profesionalac". Ima jedna stvar koja upućuje na to. Vidim ko su zaštićeni ljudi. A ako si čist i sam sa svojim poslom, poštenjem, odnosom prema ljudima, dobijaš šamarčinu.
Dragan je imao veliki uspeh u Francuskoj, u pozorištu u Parizu. Zašto se vratio?
Pre same uloge u pozorištu, u Parizu je snimio film sa Marijom Šnajder, Erlandom Jozefsonom, Alidom Vali... A onda dolazi ponuda režisera Lučana Pintilijea koji je došao u Beograd da dodeli ulogu Draganu za predstavu "Na dnu" u pariskom pozorištu "Sara Bernar". I Dragan odlazi u Pariz. On je jedini glumac sa ovog prostora koji je pozvan u tako veliku kuću u Parizu i za tako veliku ulogu. A jedina osoba koja zbog svog glumca stiže u Pariz, jer zna da je on tremaroš, jeste Mira Trailović koja se pojavljuje i kojoj se svi klanjaju u Francuskoj jer je tada direktor festivala u Nansiju. Ona dolazi na generalnu probu i daje mu krila da razbije tremu. Svi naši slikari iz Pariza bili su na premijeri. Posle toga, Dragan u Parizu dobija ulogu Isusa Hrista u predstavi "Majstor i Margarita". Fenomenalan uspeh. Zovu ga da glumi u mnogim francuskim filmovima. Istovremeno, Dragan se u Parizu stalno viđa sa Danilom Kišom. Ali jednog dana mi samo kaže: "Daj da se vraćamo, dosta je."
Zašto?
Nedostaje mu društvo iz Beograda. Crveni krst. Fali mu Atelje 212. I vratimo se. A jedini je naš glumac koji je je igrao na tako velikoj sceni u Parizu.
Da li mu je bilo žao?
Mi tada u Jugoslaviji imamo mnogo posla. On igra mnogo ovde, ali odlazi povremeno u Francusku gde snima filmove, jedan i sa Katrin Denev.
Deluje da nikada nije bilo rivaliteta između vas i Dragana? Vi ste ga podržavali u karijeri u Francuskoj?
Mi nismo te fele. Nismo sujetni ljudi. Sama profesija je takva da se sujeta možda i podrazumeva. Ali nas dvoje nismo.
