„Gospodine, vaši rezultati govore da niste za hospitalizaciju“, rekla mi je, što je ljubaznije mogla, medicinska sestra na Infektivnoj klinici, posle šest sati čekanja u redu.
„Gospođo, ili gospođice, izvinjavam se“, uzvratio sam što sam ljubaznije mogao, nesiguran koliko joj je godina, niti kako izgleda, skafander je sve to sakrio. Znao sam samo da je žensko, „Poslednje pare sam dao na privatni CT skener, koji je rekao da imam upalu oba plućna krila. Rezultat mi je 12/25.“
„Pa to je odličan rezultat. Dvadeset pet je potpuni kolaps pluća, a vi ste jedva na dvanaest. Uz to, saturacija vam je 98, rezultati su vam vrlo dobri, u odnosu na situaciju koja nas je snašla.“
Iz iskustva onih koji su u mom bližem i daljem okruženju bolovali, pa i umirali od korone, znao sam da stanje kao moje može u roku od dva sata značajno da se pogorša. Ali, znala je to i ona, pa je rekla: „Ako vam se stanje u međuvremenu pogorša, dođite ponovo, smestićemo vas negde. Koji ste dan?“
„Šesti, od prvih simptoma.“
Oboje smo znali šta to znači. Da u naredna dva dana imam dobre šanse da načisto najebem. S mojim ćaletom, letos, bilo je baš gadno. Prva tri dana je kašljucao, sa temperaturom oko trideset sedam sa pet, a onda se osmog dana probudio potpuno modar. Saturacija 55. Bolnica. Respirator. Koma. Smrt.
„Srećno“, prekinula me je sestra u sred jezivih prisećanja, koja su me zaskakala već mesecima. Čudno je da je moja keva preležala koronu neposredno pre matorog, ali simptomi jedva da su bili uočljivi. Desetak dana posle njegove smrti, krenula je u prodavnicu po sijalice, koje su im često pucale, usled nepredvidljivih skokova napona. Kako je ušla u market na ćošku, tako se srušila. Mrtva i ona. Uzrok smrti – infarkt. Tuga za mužem, bili su zajedno preko pedeset godina, samouvereno su tvrdile babe iz ulice. Ali ja sam znao, bila je to prokleta viruščina. Znao sam za njih još barem desetoro, koji su se iznenada prevrnuli, a do pre deset dana imali su koronu.
Krenuo sam s tog odvratnog mesta, koje, obavijeno tminom i okruženo oronulim fasadnim zidovima, asocira na bolest bez izlečenja. Ispred ulaza počinjao je red u kom su drhtale desetine crnih seni koje kašlju. U nekoliko navrata prskale su nas kapi kiše, a onda se oko jedan iznenada začuo veseli poj slavuja. Bilo je to toliko poražavajuće, da su neki među nama i zaplakali. Taj poj te bezbrižne ptičice, baš kad joj je vreme, u rano proleće, ali usred pakla. Nije bilo normalno da se takvo nešto čuje na tom mestu, da ulazi u uši onima koji ovo neće preživeti, video sam ih bar petoro u toj koloni očajnika. Kao da nas je Bog lično zajebavao, tom slavujevom pesmom. Znam da je slavuj, pokojni ćale me je naučio kako koja ptica peva, a još ni u osnovnu nisam krenuo. Onda je ponovo počela kiša i ptica se ućutala.
Kranjim naporom, stavio sam kapuljaču na glavu, ne toliko zbog kiše, koja se čas javljala, čas prestajala, koliko zbog groznice koja me je tresla već punih pet dana i noći.
Izvadio sam telefon iz džepa. Sat na njemu obaveštavao je da su dva sata i petnaest minuta iza ponoći. Temperatura dva stepena. Zagađenost vazduha umerena - 98. Sa volpejpera gledala me Kristina, čarobnim, zelenim očima, osmehujući se tankim a slatkim usnama, ispod kojih su se krili savršenii zubi, ispravljani dve godine protezom, kad je bila u srednjoj. Keva joj se razbolela u novembru, a za njom i Kristina, nismo bili sigurni kako, jer je uvek nosila dve hirurške maske, a hranu i lekove ostavljala joj je ispred vrata. No, dobro, računali smo da će proći sa lakšim simptomima, bilo joj je tek trideset godina, nikada joj ništa nije falilo, sva briga oko virusa bila je usmerena ka našim roditeljima i meni, kome je trideset i sedam godina, ali sam se tako zapustio, da sam delovao petnaestak godina starije. Stomačina kakvu nisam ni sanjao, ćelavo teme, dlake na ramenima, psorijaza na rukama, ekcem duž cele brade. Pivo, puno piva, uz pljuge, brda pljuga. Bili smo u fazonu, ako nakačim koronu, neću se izvući.
Ona se, međutim, nije izvukla. Odjednom joj je, sedmog dana, temperatura skočila na trideset devet sa šest, bila je tako slaba da nije mogla da klimne glavom kada je nešto pitam. I tada su bolnice bile krcate, nije vredelo čekati red. Jedino što smo mogli je da okrećemo telefonske brojeve, da molimo prijatelje od prijatelja da pitaju poznanike od poznanika ima li tog jednog jebenog mesta u bilo kojoj bolnici u ovoj usranoj zemlji. Uspeli smo da nađemo krevet u Kruševcu, jedini problem je bio to što nije bilo sanitetskih vozila na raspolaganju, pa smo seli u klio i krenuli na put. Bilo je to naše poslednje putovanje, bez velikih reči, tačnije skoro bez ikakvih, jer je ona celu vožnju provela ležeći na zadnjem sedištu, povremeno me kroz bunilo opominjući da ni za živu glavu ne skidam masku.
Bio sam kod Velike Plane, putujući nazad za Beograd, kad su me pozvali iz kruševačke bolnice da mi jave da je mrtva. Tog tridesetog novembra izgubio sam poslednju osobu koja mi je značila u životu. Njenoj majci naglo se pogoršalo stanje četiri dana kasnije, a nakon tri dana na respiratoru, umrla je i ona. Najgore je što smo se čuvali kao da smo u ratnom stanju, nosili smo maske, prali smo ruke, ni sa kim se nismo viđali, osim sa roditeljima, a i to je bilo pod maskama, kako slučajno jedni drugima ne bismo preneli to čudovište. Bilo ih je koji su porodično oboljevali, po pravilu je zarazu u kuću donosio neko lišen svesti o osnovnom životnom pravilu – da zaštitiš živote svojih bližnjih. Klinci su prenosili virus svojim roditeljima, babama i dedama, neko bi tu i umro, po pravilu deda, ili potrošeni ćale, ali ne baš svi!
Jednog jutra klio nije hteo da upali, jer sam zaboravio da mu ugasim svetla, kad sam se prethodnog dana vratio od kamenoresca. Ili da ga upalim na gurku, ili da od nekog zajmim kablove. Kao zainat, trideset sedmim blokom mileli su samo penzioneri i mala deca. Čitavih petnaest minuta nisam uočio nikoga ko bi mogao da me gurne. A onda se pojavio crveni punto, izubijan sa svih strana. Za deset godina, koliko ga je vozio, komšija Rista ga nijednom nije odvezao kod limara. „Zašto, jel treba da ide na takmičenje za mis prosečnih automobila?“, rugao se. „Perem ga kišom, a iznutra samo jednom, kad me jedna riba naterala!“ Zaustavio se pored mene, ugasio kola i izašao napolje. Maska mu je stajala na bradi, a moja je bila u džepu. Udaljio sam se tri koraka. „Aha, ti si od onih“, prisetio se i ispružio pesnicu, da se pozdravimo. Kucnuli smo se, stavio sam masku na lice, a njegova je ostala na bradi.
„Šta fali makini?“, prešao je na stvar.
„Ostavio sam mu upaljena svetla na parkingu.“
„Glupi francuzi“, postavio je dijagnozu i otvorio gepek na puntu, odakle je izvadio kablove. „Ovog mog kad isključiš, sve se isključi. Pravljen za srpski mozak, a ne za francuski. Aj da te gurnemo u rikverc, predaleko su im haube.“
Otišli smo do prednjeg dela klija i gurnuli ga dobra tri metra. Risti je maska ostala na bradi, a mene je moja brinula, jer sam previše lako udisao vazduh, iako sam gledao da je sasvim priljubim uz lice. Osećao sam sve, osećao sam Ristin zadah na beli luk, ali bili smo napolju, držali smo određenu distancu, ja sam eto i masku nosio, ali je paranoja počela da me štipa. Kad smo se spremili da spojimo akumulatore, bio sam ubeđen da sam zaražen. Rista je seo za volan i nekoliko puta se nakašljao. Riknuo je od guranja automobila, koje ne bi zamorilo ni sedmaka. Okrenuo je ključ, punto je zabrundao, ja sam seo u klija, okrenuo ključ, auto je zabrektao i problem je bio rešen.
„Kapiram da si krenuo negde, nismo ti palili kola da čujemo kako preskaču cilindri, a?“, munuo me laktom, nasmejao se, a onda se nekoliko puta i nakašljao. „Maznem ti parking mesto, a? Kul?“
„Proveri taj kašalj“, rekao sam mu.
„Ma to je od pljuga, komšo, iskuliraj.“
Nije to bio kašalj od pljuga, svi znamo kako zvuči pušački kašalj. Ovo je bio dobro poznati koronaški nezaustavljivi cijuk iz pluća, koji prati bolest od početka pa do pogoršanja, posle kog više nemaš snage ni da kašlješ. Dva dana kasnije, komšija Rista poslao mi je poruku na viber: „Pozitivan sam, jebiga. Valjda ćeš biti okej.“ Sutradan uveče grlo me zabolelo kao da je neko u njega nabio nož, a temperatura mi je skočila na 38.5.
*
Na Trg, gde je bio organizovan veliki narodni skup protiv mera kriznog štaba, vakcinacije i nošenja maski, dovukao sam se dan posle odlaska u infektivnu. Nisam oka sklopio, temperatura nije spadala sa 38, a odlazak u klonju umorio me je kao planinarenje po Rtnju. Popio sam šest grama vitamina C i četiri red bula. Jaukao sam oblačeći majicu, trenerku, duks i vijetnamku. Dok sam obuvao patike zamalo sam pao u nesvest, bilo je zajebano i sići niz stepenice sa trećeg sprata, ali onda su vitamini i red bul počeli da rade i ja sam, hodajući sporo poput starca, otišao do stanice i ušao u bus. Znajući da sam izuzetno zarazan, na licu mi je bila hirurška maska, a preko nje N95. Seo sam na zadnje sedište, a moj celokupni izgled svakome iole normalnom govorio je „ovom liku ne prilazi“. Tim pre što sam sve vreme kašljao.
Izašavši iz busa, skinuo sam obe maske i bacio ih u kontejner. Izvadio sam iz džepa sintetičku zastavu Srbije i ogrnuo je oko ramena. Malo sam poranio, na Trgu je bila tek šačica ljudi. Prišao sam jednoj grupi i upitao ih: „Braćo Srbi, jeste li i vi došli da jebemo mater ovim govnarima?“ „Nego šta brate, jebem im mater onu lažljivu!“, dreknuo je najmanji među njima, a ja sam mu prišao i triput ga poljubio. „Neka je Srbija večna sa vama, junaci“, izdeklamovao sam pravo u njegovo, trideset santimetara udaljeno lice, držeći ga čvrsto za ramena. Dopalo mu se to, pa je i on mene dohvatio za ramena, posle čega me je uhvatio napad kašlja, koji sam namenio svima u okolini, jer kako bih se zakašljao, tako bih se malo okrenuo oko svoje ose. „Jebena alergija, usrano proleće, mrzim ga!“, objasnio sam prisutnima svoje stanje i krenuo dalje.
Desetak četnika sa transparentima „Nećete vi meni brnjicu“ i „Bodi svoju kevu“ stajalo je malo dalje. Prišao sam im odlučnim korakom i boreći se sa neizbežnim napadom kašlja, zapevao: „Ni Šešelja, ni Miloševića, mi smo vojska Aleka Vučića!“ Zbunili su se, trebalo bi da mi jebu mater, ali nešto ih je zadržalo, taman toliko da graknem: „Braćo, zezam se! Gde vam je smisao za humor? Zna se šta pevamo!“, dreknuo sam, dobio napad kašlja, prokomentarisao „Jebem ti alergiju“ i zapevao „Nad Kraljevom živa vatra seva“. Ovo ih je razgalilo, pa zapevaše i oni, cela četa, tako da ja nisam morao, već sam krenuo od jednog do drugog, da ih ljubim u obraz i iz neposredne blizine im čestitam na hrabrosti što su ustali protiv globalističke tiranije.
U međuvremenu, nakupilo se sveta. Niko masku nije nosio. Vezavši zastavu oko pojasa, išao sam od jednih do drugih, ljubio ih triput, unosio im se u lica, dernjajući se kako nema te sile koja će od nas praviti svoje pse, sa brnjicama. Prišao sam grupi izlapelih baba, okupio ih širokim zagrljajem, kao kada trener okuplja igrače, da im saopšti taktiku za sledeći napad. „Gospođe drage, majka Srbija me poslala da vas pitam zašto ste ovde. Bili sm nagnuti i izbliza okrenuti jedni prema drugima, moji zaraženi aerosoli lebdeli su u skučenom prostoru, sa velikom šansom da zaraze ove toksične starudije. Jedna je bojažljivo odgovorila kako su došle jer podržavaju nekakvu kurčevu doktorku i njene imbecilne stavove. „Bravo, dame!“, čestitao sam im, i dalje ih čvrsto držeći uz sebe, „Doktorka treba da bude predsednik Srbije.“ „Ja to sve vreme tvrdim!“, upecala se najdeblja među njima, a ja sam ih onda izljubio triput, za rastanak.
Onda sam primetio jednog od vođa ovakvih skupova. Lažni nacoš, stajao je, kao posran, okružen maloumnicima koji su se trudili da izgledaju zajebano. Prišao sam mu, uhvatio ga za obraze i poljubio pravo u usta. Ozbiljno se uplašio, da li od straha da ne ispadne peder ili od straha zbog bolesti, ne znam, ali sam stvar rešio brzim i racionalnim objašnjenjem: „Kao Rusi brate. Tako se pozdravljaju pravi junaci! Posle ovakvih poljubaca letele su hiljade kaćuša, pobijeni su milioni Švaba. Posle ovakvih poljubaca ide se u pogibiju za majku Rusiju, na svim frontovima, od Donbasa, preko Sirije, do Jermenije!“ „A ko si ti brate?“, upitao me oprezno. Odgovorio sam u skladu s očekivanjima: „Ja sam Srpski ratnik, specijalna jedinica, Novi Beograd, Fontana. Delujem po svim neprijateljima Srbije, uglavnom preko interneta, a ako treba mogu i uživo. Danas se borimo protiv vakcina i maski, a možda dočekamo i dan da se borimo za Kosovo! A? Jel se bliži i taj dan, komandante!?“
Progutao je knedlu i otkačio me sa: „Hvala ti na podršci, brate“, a ja sam ga ščepao za jaknu i urliknuo „Smrt migrantima!“ posle čega sam dobio takav napad kašlja, da ga ništa nije moglo zaustaviti. Probijao sam se kroz masu kašljući bez prestanka, neke zabrinute žene su me pitale da li sam dobro, a ja sam im odgovorio da sam se zagrcnuo na semenku od bundeve, onda su mi prišli neki pristojni momci, koje je ko zna koja protuva namagarčila da veruju kako rade pravu stvar. „Tečo, jesi dobar, hoćeš vode“, čučnuo je jedan pored mene, pošto sam od iznemoglosti seo na trotoar. „Jebena alergija“, odgovorio sam kroz suze, a onda mi je neko doturio flašicu s vodom. Popio sam dva gutljaja, ali nije mi bilo bolje. Neće mi ni biti bolje. U periodu koji zahteva apsolutno mirovanje, otišao sam na protest. Udisaji su mi bili sve češći, kašljanje sve intenzivnije, malaksalost sve jača. Pružio sam flašu, neko ju je uzeo i ako je nastavio da pije iz nje, njegovu porodicu čekao je lud provod.
Išlo se i u protestnu šetnju. Bauljao sam kao zombi, a kad više nisam imao snage, prišao sam dvojici pijanih četnika, ultradesničara, nemam predstavu šta su jebeno bili, obesio im se o ramena i konspirativno, samo zato što nisam imao snage da to uradim glasnije, pitao: „Koju ćemo braćo? Od Topole ili Marširala Kralja Petra garda“ Oni se pogledaše i iz petinih žila udariše „Od Topole“. Dok su pevali, ja sam ih sočno ljubio u obraze. Stigli smo do spomenika Stefanu Nemanji, gde su se prisutni uhvatili u kolo, čime su finiširali svoju partriotsku Ja sam seo na travu u parku preko puta spomenika, za koji se priča da krije masovnu grobnicu nemačkih i kvinslinških vojnika, streljanih tokom operacije za oslobađanje Beograda.
Poljubio sam ih barem dve stotine. Isto toliko bilo je i onih kojima sam se unosio u lice, podržavajući njihove imbecilne teorije. Dok su oni igrali, izvadio sam telefon iz džepa, da bacim još jedan pogled na Kristinu, verovatno poslednji.
