Marko Vidojković: Svaki akt otpora se računa

Svašta su urbani gerilci u vreme nemačke okupacije Beograda umeli da rade Švabama, a da im glava ipak ostane na ramenima.

Marko Vidojković / 13. Decembar 2017
Ima dece u našem blatu, koja se ne mire sa perspektivom da će se ili u njemu jednog dana udaviti ili će iz blata pobeći i zemeniti ga nemačkom poljanom mirisnih evra i polunormalnog gastarbajterskog života. Ima, verovali ili ne, dece koja smatraju da se od živog blata može napraviti, pa, eto, makar manja kaljuga, u kojoj se, za početak, nećemo daviti. Šalju mi poruke u inboks, žele savet. Kad kažem deca, lažem. Zapravo im je čak dvadeset godina, plus-minus dve.

Prvi put sam se sa fenomenom „mi bismo, ali ne znamo kad, šta i kako“ susreo 2014, posle najvećih poplava u novijoj srpskoj istoriji. Oduvek dobar sa studentima, tih dana delio sam sa svog fejsbuka njihove apele za humanitarnom pomoći. Brzo su se organizovali u „krizne štabove“ i na kratko oživeli komunističke radne akcije, u kojima je goloruk narod izgradio zemlju iz ruševina rata. S to razlikom što je ovog puta goloruk narod, osim rečnih obala, džakovima peska zasipao i višegodišnju nezainterenovanost države za odbranu od poplava.

Mladim aktivistima punim elana tada sam preporučio da, imajući u vidu ko je upravo postao premijer, postojeće fakultetske „krizne štabove“ pretvore u stalne krizne štabove, koji bi štitili društvo od budućih izvesno katastrofalnih poteza vlasti. Bilo mi je čudno kako kod studenata nema svesti o tome da oni zapravo već jesu  krizni štab u stalnom zasedanju. Bilo mi je neshvatljivo kako to da studenti ne doživljavaju sebe kao one koji moraju glasno da reaguju na sve što u našem društvu ne valja, naročito u ovim godinama, kada skoro ništa ne valja. Dobro, nema veze, takvi su – kakvi su – naši su – super su.

Bilo ih je sa nekoliko fakulteta. Bili su oduševljeni mojim predlogom. Bravo, Mare care, odlična ideja, javljamo se za još korisnih saveta, čim se organizujemo! To je bilo u maju, 2014. Pošto mi se nisu javili, a ni krizni štabovi zaživeli, kapiram da su me zapravo među sobom nazivali matorim idiotom. Jedan od njih mi se, na moje zaprepašćenje, javio pre dva meseca, kaže, sad je sazrelo, sad ćemo sigurno da se aktiviramo. Nije više ni student, sad je docent. Dobro, važi. Dogovorili da se vidimo za nedelju dana, pa da popričamo o novoj strategiji. Nije mi se javio.

Posle njega, javila se cura iz susedne države, gde je situacija podjednako loša. Želi da se aktivira, pita kako. I napisao sam joj, u kratkim crtama, šta mislim da bi trebalo da radi. Ali, zašto ne bih napisao i svima ostalima. Kada me neko mlad sledeći put bude startovao sa željom da se građanski aktivira, proslediću mu link sa ovim tekstom.

Pre svega, više nije 2014, već gotovo 2018 i ideja sa kriznim štabovima je, rekao bih, prevaziđena. Krizni štabovi trebalo je da budu pokušaj da se spreči ono što je usledilo. Pre svega, ako želite da se danas uspešno sukobite sa sistemom, izbegavajte internet. Ne obelodanjujte planove svojih akcija celoj planeti. Nema potrebe sve verifikovati na fejsbuku. Umesto da na instagram okačite protestnu parolu, odštampajte sto letaka na štampaču. Ako nemate štampač, nađite neki, kod nekog, negde, najmanji problem. Izdvojte dva dana i dve večeri za rasturanje letaka na lokacijama po želji.  I tako sve dok ima motiva, papira i tonera. Smislite svojoj neformalnoj građanskoj borbenoj grupi ime, a vaš ortak dizajnerski mag neka smisli logo, koji ćete potom iscrtavati sprejevima i flomasterima na adekvatnim površinama.

Nalepnice su naredni nivo ovakve primitivne ali efektne propagande. Njih ćete uraditi kod lika od poverenja, kakvih znate barem četiri. Nemojte ganjati druge da vam daju pare kojima ćete plaćati troškove vaše akcije, jer ćete tako, postati pre svega plaćenik, pa tek onda pobunjenik. Bojim se da će lova za štampanje nalepnica biti vaša lova. Ali, zato će vaša borba ostati samo vaša.

E sad, ja biram reči kao svoje osnovno oružje, pa sam zato naveo primer sa lecima i nalepnicama (i plakatima, što da ne). Građanski aktivizam, ipak, može ići u svim smerovima. Potrudite se da vaš ne ode s one strane zakona, jer društvu nećete biti od koristi ako ostanete iza rešetaka zbog glupsti. Svašta su urbani gerilci u vreme nemačke okupacije Beograda umeli da rade Švabama, a da im glava ipak ostane na ramenima. Umeli su da poštu upućenu nemačkim oficirima kradu i pale pomoću sunca i lupe. Umeli su vrelim danima da pred žednim vojnicima vermahta ližu limun, kako bi ovi bili još žedniji. Deluje kao malo, ali nije. Svaki akt otpora se računa.

Pazite da ne odlepite od kreativnosti. U novijoj srpskoj istoriji, bilo je na primer, onih koji su kese punili urinom pa njima gađali Miloševićeve kontramitingaše ili nekih koji su ostavljali pseća pa čak i ljudska govna pred vratima predsednika kućnih saveta bliskih režimu, sprovodeći tako nad njima diskretan građanski teror.

Dobro, to je baš odvratno, ali poenta je jasna. Sa razmišljanja o akciji, pređite u akciju. Stupite iz digitalnog u pravi svet. Ne dajte im mira. Neka znaju da ste tu. Ostavite za sobom potpis, koji će naučiti napamet i pečat, koga će se sećati zauvek. Možete vi to.




Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.