Marko Vidojković: ŠTA IMA VIJETNAMAC, A NEMA SRBIJANAC

Kada na Vikipediji proučite veoma široka ovlašćenja vijetnamskog predsednika, shvatate da on ima jako malo prostora da ih prekorači. Kada u Ustavu Republike Srbije pročitate koja su ovlašćenja predsednika, zaključićete da svakodnevno gazi po njima

Marko Vidojković / 21. Novembar 2021

 

Mi inače nemamo pojma šta se sve dešava u našoj zemlji, pa tako do skora nismo imali pojma ni da je u okviru ozloglašenog kineskog zagaživača, fabrike automobilskih guma Linglong, oformljen radni logor za Vijetnamce. Nismo ni mislili da će im kineski poslodavac, koji je fabriku digao bez ikakve procene uticaja na okolinu, u industrijskoj zoni ionako ekološki sjebanog Zrenjanina, ponuditi smeštaj sa četiri zvezdice, paket sportskih kanala na televiziji i kavijar vikendom, već smo pretpostavili su uslovi rada u logoru jezivi. Oni zaista to jesu. U barake je bilo smešteno i po 750 ljudi, koji često nisu imali struju, a ni vodu (oni možda to ne znaju, ali vodu bolje da nemaju, imajući u vidu kakvu vodu imaju Zrenjaninci). 

Komunističkoj partiji Kine su domaćini, Srpska napredna stranka i njen firer Aleksandar Vučić tradicionalno dali odrešene ruke da od svoje fabrike naprave rezervat u kom zaposlenima rade šta hoće. Tako Vijetnamci svoje oskudne obroke često jedu stojećki, love, deru i peku lokalne mačke i zečeve kao proteinski dodatak, pasoši su im konfiskovani, praistorijski kreveti na sprat nabijeni jedan kraj do drugog, ormari za lične stvari ne postoje, a bekstvo iz fabrike strave im je onemogućeno bodljikavom žicom razapetom oko logora, te privatnim, glavatim i ćelavim obezbeđenjem srpskog porekla.

Iako ovi nesrećnici dosta toga nemaju, u odnosu na državljane Srbije, ponešto i imaju:

1. MUDA

Suočeni sa činjenicom da u sred Evrope postoji jezivije mesto od rodnog Vijetnama, nad kojim apsolutnu vlast imaju kineski komunisti, te da nastupajuću zimu, za koju poznavaoci zima vele da će biti oštrija od prethodnih, neki među njima možda neće preživeti, Vijetnamci su počeli da se bune. Neki su pokušali da beže, pa su ih, poput zečeva i srndaća iz obližnjeg rezervata prirode Carska bara, lovili i vraćali u logor. Pojedinačnih slučajeva pobune bilo je sve više, što je kulminiralo štrajkom Vijetnamaca zaposlenih u logoru Linglong.

Građani Srbije takođe rade u jezivim uslovima kod stranih poslodavaca, kojima je SNS velikodušno poverio komad naše teritorije da se iživljavaju nad zaposlenima - teraju ih da nose pelene, rade duple smene, pate nabijeni u jezive hale, u zamenu za smešne pare. Za razliku od Vijetnamaca, oni ćute. Tek ponekad čujemo neki stidljivi glas o njihovom nečuvenom tretmanu, ali ti glasovi ubrzo zaneme, jer „Šta se buniš, budi srećan što uopšte imaš posao“, „Stranka ti je dala sve, a ti jedeš govna, izdajniče“, „Misli na svoju porodicu, jer ako izgubiš posao u fabrici, ideš na crnu listu i više se nikada nećeš zaposliti, ni ti, ni tvoji. Okej, ćerku možemo da ti ubacimo da radi na bunga bunga žurkama.“ Zato Srbija ne pamti kada je neko u njoj (minus Vijetnamci, ne računam beogradske taksiste) poslednji put štrajkovao.

2. SOLIDARNOST

Vijetnamski štrajkači u Zrenjaninu ubrzo su dobili podršku iz otadžbine. Vijetnamski Vijetnamci solidarisali su se sa svojim sunarodnicima, te su se izdaleka pobunili protiv neljudskih uslova u banatskim radnim logorima. Nezavisni srpski mediji digli su opštu frku oko ovog slučaja. Već danima gledamo snimke Vijetnamaca, koji su tek u Srbiji saznali koliko se u Srbiji može najebati. Znamo čak i prezime izvesne drugarice Mej, kod koje su njihove putne isprave. Videli smo rane na njihovim rukama, od preskakanja bodljikave žice, scene na koje uopšte nismo naviknuti – da se neko ovde istinski pobuni jer ga neko ugnjetava. Videli smo srpsko obezbeđenje, koje ne može da izađe na kraj sa brojnim novinarskim ekipama, videli smo lokalne aktiviste koji odlučno traže bolje uslove života i rada za našu namučenu vijetnamsku braću, videli smo kinesko lice koje se kolima isprečilo ispred TV ekipe N1, ne dajući im da da odjebu iz pakla Linglonga, čuli smo apele, vapaje i upozorenja međunarodnih organizacija, da se pod hitno prestane sa nehumanim tretmanom Vijetnamaca u Srbiji. Na koncu, čuli smo i videli predstavnike vlasti, koji su se na trenutak ubacili u trip da je teritorija Linglonga deo Srbije, pa, pritisnuti kritikama, obećavaju humaniji status za zaposlene u najbržem mogućem roku. 

Čuli smo i Aleksandra Vučića, koji, kao da je ispao iz propagandnog kapitalističkog pamfleta kasnog devetnaestog veka, izbacuje argument: Hoćete da odu investicije? Da, ova bi baš mogla i da ode. Jeste li vi svesni šta su Kinezi uradili u Smederevu? Jesmo, omogućili su im svakog jutra narandžasti prah po putevima, na kolima i u plućima, umesto rose i inja. Posao je sve, tvrdi glavni propagator jeftine radne snage. Plata od dvadeset hiljada dinara vaša je pobeda, govori tvorac „zlatnog doba“. Eto, to je otprilike sva solidarnost na koju srpski radnik može da računa – predsednikova beskrajna milost koja se ogleda u dovođenju najgorih mogućih poslodavaca, odnosno nemilost njegove partije, ako njeni robovi pokušaju da pisnu o svojim problemima.

Mediji i nevladin sektor se srpskim radnikom ne bave, ima među poslodavcima i naših zapadnih prijatelja, nije svako zgodan kao Kinezi, da ih kritikuješ zbog uslova rada koji se ne uklapaju u tekovine moderne civilizacije, ali se uklapaju u tekovine moderne kineske civilizacije. U krajnjoj liniji, kao što smo već utvrdili, nema ni radnika da se organizovano pobune, tako da njihov položaj ostaje zatočenik zavere ćutanja, da se ne izgubi ono malo što se ima, a naročito da se ne naljuti stranka.

3. PREDSEDNIK KOJI NE PREKORAČUJE SVOJA OVLAŠĆENJA

Vijetnam je republika u kojoj vlada jednopartijski, komunistički sistem. Najmoćniji čovek u državi je generalni sekretar Komunističke partije, nekada je to predsednik, a nekada neko drugi. Trenutno je neko drugi, što aktuelnog vijetnamskog predsednika (ne bih vas zamarao njegovim imenom, nemam ta slova na tastaturi), kog inače bira jednopartijska skupština, svrstava na drugu poziciju po važnosti u zemlji. Liči, a? S tom razlikom što je naš predsednik istovremeno i predsednik stranke, koja je tako marljivo isplela svoju monstruoznu mrežu po celoj zemlji, da je ona samo formalno ostala parlamentarna izborna demokratija, a zapravo se politički jako malo razlikuje od totalitarnih jednopartijskih sistema, poput vijetnamskog. Kada na Vikipediji proučite veoma široka ovlašćenja vijetnamskog predsednika, shvatate da on ima jako malo prostora da ih prekorači. Kada u Ustavu Republike Srbije pročitate koja su ovlašćenja predsednika, zaključićete da svakodnevno gazi po njima, pretvorivši se u gospodara života i smrti jedne zemlje i jednog naroda. Za razliku od Vijetnama koji se strogo drži komunističke ideologije, Srbija se drži za poslednju slamku koja je razdvaja od potpunog utapanja u mrak organizovanog kriminala i kolonijalizma kakvog nema u Evropi.

Draga deco, to bi bilo to. Kada bismo se brinuli o srpskim radnicima kao o vijetnamskim, možda bi nam zemlja malo manje ličila na veliki radni logor, u kome su najbitnij plata i stranka, a ono šta vam je u plućima i pelenama dok crkavate da biste je zaradili, nebitno je. Za početak, trebalo bi radnici da se pobune, ali oni se ne bune, što znači da su umesto borbe za svoja prava odabrali mučenje i dirinčenje do smrti, bez penzije, bez zdravstvene zaštite i bez nade da će možda nekada biti i drugačije. 


Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.