Pre svega, čestitke Aleksandru i Andreju Vučiću, Goranu Vesiću, Aleksandru Antiću i ostalim crveno belim divovima, povodom ulaska njihovog kluba u Ligu šampiona drugu godinu zaredom! Svaka čast, ipak ste na nečemu radili tokom ovih sedam godina. Otkako ste prisvojili klub, suspendovao sam navijanje sve dok iz njega ne izađete, uveren da je praćenje fudbala (i bilo kog drugog sporta) kojim vi upravljate blisko saučesništvu u zločinima koje svakodnevno činite.
Čak se i moj omiljeni dnevni list „Danas“ juče pretvorio u cigansku (odnosi se na klub) plačipičku, kada mu je uprava uskratila akreditacije za prisustvo na utakmici u kojoj je Vučićeva Zvezda ispratila Jang Bojs u Ligu Evrope. Istog dana ovaj list bavio se sumnjivim otpisom duga od čak deset miliona evra, koji je Vučićeva država poklonila Vučićevoj Zvezdi. Ne znam na koju foru su u mom omiljenom dnevnom listu mislili da će im biti oprošteno ne samo to, već i sve ostalo što godinama pišu, te da će dobiti akreditacije za najsvetiji događaj u životima vladajuće braće i njihovih podanika – dan kada igra Vučićeva Zvezda.
Kupite jebenu kartu kod tapkaroša, idite na istok, pa odatle izveštavajte, jebeni plaćenički smradovi, poručeno im je između redova iz kluba. Nema mesta za vas u novinarskoj loži, a kada se pogleda količina režimskih medija, njihovih novinara, te njihovih bližih i daljih rođaka koji su morali tamo da se nabiju, smatrajte se srećnim i dugo pamtite taj dan, kada vam je odobrena jedna akreditacija za utakmicu protiv Kopenhagena. Usledio je sraman potez „Danasa“ - moljakanje onih koji su otišli da gledaju firerov tim, da se na stadionu slikaju sa njihovim novinama, kako bi pokazali da je „Danas“ ipak na licu mesta.
Nije ovo prvi put da sam ciganisanje stavio na stend baj. To sam učinio i 1998, kada je Arkanov „Obilić“ u bednoj fudbalskoj predstavi suvereno jurišao na vrh tabele. Te sezone sam navijao za FK „Dorćol“. Sad ne navijam ni za koga. Kad smo već kod Arkana, da posvetimo pažnju tenku, koji se našao ispred severne tribine, dva dana pred utakmicu. Ovi koji bi stalno nešto da kvare fireru odmah su zakukali kako su tenkovi na beogradskim ulicama bili samo 1991, posle devetog marta, pa zatim iste godine, na autoputu, veselo brekćući ka istočnoj Slavoniji, Baranji i Zapadnom Sremu i evo sad, ispred stadiona Vučićeve Zvezde. Čemu tenk? Krenula su objašnjenja: to je severna armija, mora da ima makar jedan tenk; nije to tenk koji je išao za Vukovar, ono su bili T-84, a ovo samo buđavi T-55, kakav može eventualno da se izvede na demonstrante.
Oglasio se i jedan od gospodara Vučićeve Zvezde, Goran Vesić, koji je rekao da to ni nije tenk, već maketa tenka, konkretnije tenk sa otpada, kome je zalivena cev i izvađen motor, praktično bezopasna igračka, koja ne predstavlja ništa i ne preti nikom, za razliku od recimo makete vešala s protesta, koju je ovaj verovatno tumačio kao simbol kravate koju će poslednji put u životu nositi njegov šef, šefov brat, pa i on sam. Kao krajnji argument, pojavilo se to da svoj tenk, doduše ofarban u boje kluba, a ne kao ovaj, ofarban kao da bi voleo da skokne do Kosova (uz maleni grb Vučićeve Zvezde sa strane), imaju i navijači CSKA iz Moskve.
Reč je, znači, o plagijatu, što je dobro, jer je to možda signal kako će se sa tribina uskoro začuti i neki novitet, pošto se aktuelno skandiranje nije menjalo poslednjih dvadeset pet godina. Šta kažete, „Vučiću pederu“? Ne, to nećete skoro čuti. Možda pre „Aco, Srbine“. Poslednju reč o tome da li tenk ispred stadiona predstavlja problem dala je UEFA, koja je rekla da je tenk postavljen uz odobrenje nadležnih organa, da nema nikakve veze sa sinoć odigranom utakmicom, te da nije problem, sve dok ne zapuca. Dok su se svi pitali da li će grobari ispred stadiona Vučićevog Partizana postaviti parni valjak, bed blu bojsi su, kao odgovor na tenk, ispred maksimirskog stadiona postavili traktor, ali ne lažni, već pravi, kao podsećanje da odande još uvek poneki Srbin može da krene put Beograda, ispraćen bojevom municijom.
Kad se sve završilo, usledilo je slavlje. Igrači Vučićeve Zvezde uspentrali su se na oklopno vozilo (čije tačno, ne zna se) i njime krenuli da vrate Kosovo. Međutim, kad su stigli do Autokomande, predomislili su se, sišli sa transportera i otišli da proslave u stilu svog gospodara, šmrčući koku i šamarajući kurve. Na kraju, setio sam se ulaska Partizana u Ligu šampiona, posle drame sa Njukaslom, 2003. Razum mi je tada govorio, raduj se, pola tvoje familije navija za Partizan, pogledaj kako su srećni, a srce mi je govorilo, to su smrdljivi grobari, boli me kurac za njihovu Ligu šampiona. Danas mi razum govori, raduj se, pola tvojih prijatelja navija za Zvezdu, pogledaj kako su srećni, budi i ti srećan zbog njih, ali srce mi govori, poserem vam se u oklopno vozilo. A i na tenk.
