Ljude u publici mogu donekle da razumem. Oni valjda samo hoće malo da se zabave, dok im život u Beogradu sere na glavu. Nadaju se da će, u tih nekoliko dana prašnjavog besplatnog pakla, pronaći komadić sreće na beogradskom ušću, slušajući (uglavnom izanđale) domaće i eks ju bendove, te bezuspešno tražeći mesto na kom mogu ljudski da se ispišaju posle popijenog piva ili ispovraćaju želudačnu kiselinu, ukoliko je pivo koje su pili bilo domaće.
Nikada nisam bio na bir festu, ali nisam bio ni u vojsci, pa znam da je sranje. Razlozi mog nedolaska menjali su se tokom godina. Osnovni razlog bio je katastrofalan muzički program. Sledeći, podjednako bitan, bio je besplatan ulaz, koji svakome, pa tako i najgorem ljudskom šljamu, omogućava slobodan ulaz. Odluka da se karta ne naplati ni sto dinara sigurno je dobrim delom uticala i na to da neki posetioci prethodnih godina budu izbodeni hladnim oružjem od strane nikada otkrivenih počinilaca.
Poslednjih godina ne bih došao na bir fest sve da na njemu sviraju i moji najomiljeniji bendovi, zato što je ta manifestacija, zajedno sa ostalim muzičkim festivalima, mutirala u jedan od osnovnih zupčanika naprednjačkog mehanizma vladanja, koji veliki deo svojih finansijskih resursa ulaže u zabavu za široke narodne mase, tačnije u zabavljače. Za razliku od autotjunovanih retarda, koji, po prirodi tog otrovnog trenda, na svoje nastupe privlače i desetine hiljada vrištećih džiberki i seljačina, rok bendovima ne ide tako dobro.
Za razliku od pomenutih ajdidžejevaca, iz čijih usta izleću samo kokain, kokteli, mečke i pičke, rokerima su, naročito u intervjuima i pauzama između pesama, nekada umeli da se omaknu i angažovani društveno-politički ispadi. Ako ste se pitali otkud odjednom letnji muzički festival u svakoj srpskoj selendri, to nije samo zato da bi se lokalnom stanovništvu obezbedila kratkotrajna besplatna zabava, već je reč o prećutnom dogovoru između netjunovanih muzičara i režima, da se drži jezik za zubima, sve dok naprednjački smrtonosni cirkus traje.
Svako ko je prethodnih godina zalajao protiv Vučićeve hunte, poput recimo Beogradskog sindikata, Marčela, ili Vlada Georgieva (koji se plako pretvara u domaću pop verziju Sida Viciousa), osetio je na svojoj koži kako je kada ti naprednjaci ukinu mogućnost da sviraš, a samim tim i zarađuješ, ma koliko veliko ime bio i koliku publiku sa sobom nosio. Štaviše, što ti je veća publika, to si opasniji, jer zamislite samo da u sred nastupa pred hiljadama ljudi, muzičar (plaćen iz lokalnog budžeta) krene da sere protiv vlasti.
Poslednji sličan incident, koliko znam, dogodio se daleke 2016, u Hali sportova, na koncertu „Brkova“, kada su bend i publika, udruženim snagama počeli da se deru „Vučiću pederu“, zbog čega članovi benda zamalo da popiju batine od pandura. Da li se nešto slično dogodilo na nastupu „Brkova“ (ili bilo čijem drugom) pre neki dan, na prašnjavom ušću mrtvog Beograda? Nadam se da jeste, ali bojim se da nije.
Da li su gori muzičari koji ćute ili muzičari koji otvoreno podržavaju režim, poput Bore Juhe ili Olivera Mandića, kojima se, iskusno, pre neki dan, priključio i Goran Bregović? Gori su oni koji ćute. Što im je angažovaniji muzički pravac, to je njihova sramota veća. Danas možemo čuti velika rokenrol muda, koja su bila prilično glasna u vreme Slobodana Miloševića, kako se, dajući intervjue, pretvaraju u filozofe opšte prakse, koji kenjaju o negativnim društvenim pojavama, a niko od njih neće imenom i prezimenom pomenuti nekog od bandita koji nam jebaše majku. To je stoga zato što im se u malom mozgu još uvek smejulji ljubazni naprednjački lik koji im je pomogao oko koncerta na Tašmajdanu, od čega su živeli nekoliko meseci, ili kupili kuću u Pripizdincima, ili možda polovni mercedes.
Mladi bendovi treba da budu srećni što uopšte negde i sviraju, a pritom dosta njih svira za džabe, bez obzira na veličinu festivala. U krajnjoj liniji, nije ni pravedno očekivati od nekog ko tek počinje i ko će za koju godinu zapaliti u inostranstvo, da na svoja pleća preuzme teret društvenog angažovanja na srpskoj muzičkoj sceni. Da stvar bude crnja, ovogodišnji bir fest kao da je i poslednjem promilu normalnih novinara popio mozak, pa je tako moj omiljeni dnevni list „Danas“ izvestio kako je nastup Van Goga pratilo 120 hiljada ljudi, na prostoru koji prima trideset hiljada.
Na kraju, još malo o publici. Ceo fid na fejsu i instagramu bio mi je danima zatrovan slikama srećnih faca sa prašnjavog ušća. Delovalo mi je nestvarno da u tom paklu vidim likove koje sam viđao i na protestima, aktiviste, borce za slobodu i demokratiju, koji su svoju borbu očigledno privremeno okačili o klin, ne bi li sebe zavarali sa malo stare dobre besplatne prašnjave muzičke zabave, bez političkog talasanja? Da li je njihova oštrica otupela, ili sam ja preveliki drkadžija?
