Na fejsbuku se zovem Jutarnji Ratnik. Možda zvuči glupo, ali ovo je već osmi nalog koji otvaram na toj mreži, jer su mi, od početka takozvane pandemije, sedam puta gasili profil, jer sam jasno i glasno upozoravao na to da je reč o o zaveri kakvu svet nikada nije video. Dovoljno je da ostavim jedan komentar na vest o navodnim obolelima i mrtvima i gotovo – ode nalog. Dakle, Jutarnji Ratnik, do sledećeg gašenja profila. Tada ću postati Podnevni Ratnik.
Živim u Stratilovištu. Niste čuli, a?. Retko ko je čuo, a tu sam rođen, tu sam odrastao, odatle sam ispratio roditelje na arbajt u Nemačku, ostavši da čuvam kuću, pazim na koze i preko interneta štitim Srbiju od lažnih vesti o pandemiji. Od početka sam znao da će borba sa virusom biti krunisana masovnom vakcinacijom, u tri faze: faza 1) besplatno vakcinisanje preparatima koji kompromituju imunitet i izazivaju sterilitet, faza 2) vakcinisanje najmanje jednom godišnje, ali uz plaćanje pune cene, pošto zbog efeakta prve vakcine, život bez redovnog vakcinisanja neće biti moguć i faza 3) ubacivanje u organizam nanobotova putem vakcina, koji će se povezati za mozgom žrtve, da joj oduzmu moć kritičkog mišljenja. Nanobotovi biće međusobno povezani pomoću hiljada satelita i na taj način vladari iz senke upravljaće svim mislima i odlukama vakcinisanih.
U Stratilovištu, koje broji oko dvesta pedeset duša, nije bilo nijednog slučaja korone. Ima tu logike, jer se međusobno ne podnosimo, pa samim tim ni ne komuniciramo. Najbliže naseljeno mesto je Ubilovac, na tridesetak kilometara odavde, sa nekih dve i po hiljade stanovnika, benzinskom pumpom, apotekom i prodavnicom. Tamo idemo samo ako baš prigusti, jer većih govana od Ubilovčana nema u Srbiji. Za ovih godinu i nešto čuli smo samo za dve babe koje su tamo obolele od korone, a zatim i umrle, što najverovatnije nije istina, jer nije bilo obdukcije koja bi to i dokazala, pritom obe su imale preko osamdeset godina, dakle bile su odveć prezrele za smrt.
U Ubilovcu, pa samim tim i u Stratilovištu, na vlasti su naprednjaci. Jedina sam osoba u oba mesta koja nije član te bande. Kad je početkom godine počela vakcinacija, niko se za nju nije prijavio, ali jedne srede, u junu 2021, Bane Ilić, predsednik mesnog odbora SNS, došao je u Ubilovac i izdao naređenje da se svi žitelji mesta i okolnih sela moraju vakcinisati. Došlo je do manjeg negodovanja, koje je okončano kada je Ilić zapretio da će svima koji ne budu hteli da se vakcinišu biti oduzete članske karte SNS, a zna se šta to znači u ovoj zabiti. Kraj. Osim za mene, jer mi keva i ćale redovno šalju lovu iz Hanovera.
Jutro uoči vakcinacije, ustao sam sa prvim petlovima i naoružan dedinim pištoljem, krenuo kroz šumu, pešice, ka Ubilovcu. Stigao sam do pumpe, u kojoj je radila Zdenka, s kojom sam išao u osnovnu školu u Platičevićima, osamnaest kilometara severoistočno. Ni u koga nemam poverenja, ali jednom prilikom sam joj pozajmio dvesta evra za abortus, a pare namerno nisam tražio nazad, baš zato što sam znao da će jednog dana doći do ovoga. „Kakvim će to vakcinama naprednjaci da bodu ove klipane?“, pitao sam je, gvireći kroz prozor. „Neke nove kineske, Ping pong 7, ili se možda zovu drugačije, ali na kutijama u Ilićevom kombiju jedino to nije pisalo na kineskom.“ Ping pong 7, dakle. Poznajući naprednjačko smeće zaključio sam da su im Kinezi poslali svoju najnoviju vakcinu, da je testiraju na Ubilovčanima i okolnim seljanima. Druga faza, sudeći po broju stanovnika.
Sakrio sam se u kolibu pokojnog Miladina i odatle posmatrao dešavanja na jedinoj raskrsnici u Ubilovcu. Stoka je poslušno stajala u redu, a vakcinisao ih je lično Ilić, iako je po zanimanju bio... pa, nije bio ništa, pošto nije završio ni osnovnu školu.
Jedino što je umeo da radi pre nego što je postao funkcioner bilo je obijanje brava na napuštenim vikendicama i kućama čiji su vlasnici bili preko. Obio bi bravu, ušao unutra i opijao se do jutra, znam, jer sam mu jednom prilikom, pre nego što je ušao u politiku, pravio društvo. Red se protegao celom ulicom, a u njemu su bili i Stratilovšćani, svi do jednog članovi SNS. Uzeo sam mobilni i ispod vesti da je tokom noći od korone umro i dvesta petnaesti lekar, upisao: „Ljudi, SNS od jutros u Ubilovcu vrši prisilnu vakcinaciju stanovništva eksperimentalnom kineskom vakcinom Ping Pong 7! Pametnom dosta!“
Nije prošlo ni trideset sekundi, komentar je bio obrisan, a moj nalog ugašen. Na brzinu sam preko jednog od svojih šesnaest mejlova otvorio nalog Podnevni Ratnik, ali sam zaključio da nema svrhe oglašavati se, već sam kroz prozor kolibe iskočio u zapušteno dvorište pokojnog Miladina i krenuo šumom, nazad u Stratilovište. Nisam otišao kući, pretpostavivši da će Ilić doći po mene, već sam se sakrio u nekadašnjem svinjcu, iza kuće pokojnog Stojadina. Odavno tu nije bilo svinja, već samo memljivo drvo, osušeno blato i paučina. Legao sam u najmračniji ćošak, repetirao pištolj i sklopio oči. Kroz nekoliko sati čuo sam zvuk motora i gvireći kroz daske uočio Ilićev kombi. Zaustavio se tačno ispred moje kuće, pedesetak koraka odatle. Ilić je izašao na ulicu sa još dvojicom ćelavaca i počeo da se dernja: „Izlazi napolje! Ajde na bocu! Šta si se usro, posle samo jedne doze bićeš imun!“
Pre ću ti metak prosvirati kroz tu ružnu glavu nego što ću ti dati da me bodeš, odgovorio sam mu u sebi, a on kao da me je čuo, pa je posle tridesetak sekundi rekao: „Verovatno je otišao u šumu da prca kozu. Ko ga jebe. Jedan, manje - više. Idemo.“ To za kozu sere, da se razumemo. Kombi je otišao, ali ja sam iz predostrožnosti ostao skriven u svinjcu. Smrklo se tek oko osam. Jedan sat kasnije, kad se mrak pošteno spustio na Stratilovište, začuo sam neki neobičan zvuk iz dvorišta Nikolića, poznatih kradljivaca kokošaka. Nešto kao flapa, flapa, kao da neko trese stolnjak. Flapa, flapa. Flapa, flapa, došlo je najednom i iz dvorišta Đorđevića, kojima je najsvetliji deo porodičnog stabla bio pokojni Momčilo, koji je devedesetih švercovao rumunski benzin i na tome zaradio polovnog stojadina. Flapa, flapa. Flapa, flapa, začulo se uskoro sa svih strana. Stolnjake sigurno nisu tresli, jer ih nisu ni imali.
Gvireći kroz prorez među daskama opazio sam tamnu priliku, kako baulja sredinom druma, mlatarajući ogromnim krilima. Telo je bilo ljudsko, a krila slepog miša. A glas je bio Jovanovićev, čiji je sin robijao umesto oca, zbog marihuane koju su gajili nedaleko odatle. „Ilić reče da će možda biti nuspojava, ali je pominjao samo blagu temperaturu, majke mu ga spalim!“ „Jebem li mu dete krvavo“, zavapio je Đorđević iz svog dvorišta, mahnuvši krilima, flapa, flapa, „ako ovo ne prođe za tri dana, kako ću za volan?“ „Jebo volan, kako ćemo živeti ovakvi“, eto i Nikolića. „Ogladneh, a jedu mi se samo miševi! Gde miša da nađem?“ „Probaj u svom voćnjaku“, pakosno mu je dobacio Đorđević, „ima ih za izvoz!“ „Otkud ti znaš šta ima u mom voćnjaku, lopužo?!“
Dok su se oni tako svađali, flapa flapa je počelo da odjekuje celim selom i uskoro su se tu našli skoro svi Stratiloviščani. Staro i mlado, muško i žensko, sve klepećući krilima. „Ljudi, ima li neko temperaturu?“, upitala je Ljubojevićeva udovica. „Kako da je izmerimo, jebem te glupu“, graknu neko tako neprirodnim glasom da ga nisam prepoznao, „hoćeš li ti da mi staviš toplomer pod mišku?“ „Dobro je dok nema temperature“, nije se dala Ljubojevićka. „Šta je ovde dobro, krvav ti lebac jebem!“, dreknu Mihajlo, bivši otpravnik vozova, koji su pedesetak kilometara odavde nekada prolazili. „Da bar mogu da poletim, nego jok! Samo mlatim ovime kao budala! Kud ne uzeh fajzera, kad mi ga je teča nudio“ „Možda malo da smršaš, pa bi i poleteo“, dobacio je neko a ostali su počeli da se smeju.
Voleo bih da sam mogao ovo da snimim, ali u selu nije bilo nijedne bandere, a iz kuća je vrebao mrkli mrak. Uključio sam snimanje na telefonu, makar da zabeležim šta pričaju, a onda se u kući Petrovića upalilo svetlo. „Gasi to, jebem ti mater, oslepeću!“, dreknuo je Petar Petrović, glava porodice i svetlo se ugasilo. Njihova kuća ionako je bila predaleko da bi svetlo iz nje osvetlilo događanje na ulici. Kad je Đorđević izjavio: „Braćo, ako nema miševa, meni bi legao i litar krvi. Žedan sam u tri lepe!“ „Pravo kažeš“, složio se Nikolić, „ni meni ne bi loše palo. Daj da nađemo onog izdajnika, krvi da mu se napijemo. On se jedini nije vakcinisao.“ „Idemo, idemo!“, graknuli su ostali, a ja sam izleteo iz svinjca, preskočio stari drveni plot i dao se u beg, kroz šumu. Što dalje od Stratilovišta, a još dalje od Ubilovca, gde je situacija bila sigurno još gora.
Srećom, poznavao sam svaki kutak ove zabiti, zbog nekih poslova koje sam nekada radio, a koji su me odveli u Zabelu na dve godine, pa sam napredovao brzo, svakako brže od njih, sa tim ogromnim krilima. Jedino što je moglo da pođe po zlu je da neko od njih poleti. Kraj jedne lipe sam zastao i iskoristio poslednje tragove signala na mobilnom da kao komentar ispod vesti o tome kako se tri beogradske bolnice vraćaju u KOVID sistem napišem: „Ljudi, u Ubilovcu i Stratilovištu vakcinisanima eksperimentalnom kineskom vakcinom izrasla su krila slepog miša!“ Sačekao sam nekoliko sekundi, komentar je već bio obrisan, a moj novi profil ugašen. Kad sam u daljini čuo krckanje šiblja i grana, stavio sam mobilni u džep, izvadio pištolj i počeo da trčim.
