Zahvaljujući pre svega sumanutom Zakonu o slobodi veroispovesti, Milo Đukanović našao se na ivici da izgubi vlast. Iako je ovaj kontroverzni biznismen u nedelju osvojio relativnu parlamentarnu većinu, bez obzira na to što ima još četiri godine predsedničkog mandata, slavilo se kao da je apsolutnu većinu u parlamentu samostalno osvojio Demokratski front, a Milo abdicirao. Crnogorska opozicija zapravo ima većinu od samo jednog poslanika, a takozvani jezičak na vagi predstavlja koalicija „Crno na bijelo“, predvođena GP URA, na čijem je čelu mladi, obrazovani i harizmatični Dritan Abazović.
Reči Abazovića muzika su za normalne uši. On želi suverenu, građansku, demokratsku i modernu Crnu Goru, koja nije deo „Koza nostre“, „velike Srbije“, ni „velike Albanije“. Sudeći po komentarima na društvenim mrežama, za njegove sunadornike Albance, ali i za crnogorske Bošnjake, Abazović predstavlja izdajnika, jer se sprema da uđe koaliciju sa prosrpskim strankama. Sa svih strana pljušte upozorenja, da će ga srbočetničkoruski prevaranti prevesti žednog preko vode, te da će svoj budući koalicioni potencijal tražiti u preletačima iz DPS, koji će se, tako se pretpostavlja, odmah po formiranju nove skupštinske većine, raspasti.
U izbornoj noći, a i narednog dana, slavilo se - malo sa crnogorskim, malo sa srpskim zastavama, malo sa crnogorskim, malo sa četničkim pesmama, ali imajući u vidu da većinu u pobedničkoj koaliciji predstavljaju tvrdokorni Srbi, kratkotrajna nacionalistička euforija u Crnoj Gori je razumljiva, a svakakva muzika moguća (setite se da je crnogorska državna televizija na Dan pobede „greškom“ pustila pesmu ustaškog degenerika Marka Perkovića Tompsona). Trajalo je dva dana, a onda se smirilo. Štaviše, posle nekoliko incidenata, aktuelni pobednici na izborima su, osim srpskih, počeli da štite i muslimanske svetinje.
Milo je, gostujući u utorak uveče na NEWS ADRIAMAX, delovao kako se bez viška emocija miri sa porazom na izborima i potencijalnim gubitkom vlasti, ali Milo ne bi bio Milo, kada u potaji nešto ne bi mutio. Ali, ni velikosrpski elementi ne bi bili to što jesu, kada u potaji ne bi zaista maštali o tome da šutnu Dritona i sa otpacima iz DPS stvore novu parlamentarnu većinu, koja će izvesti Crnu Goru iz NATO, a Rusima pokloniti kotorsku luku, kao štek za podmornice.
Ali, šta to nas zabole? Crna Gora je suverena država, koja sa Srbijom ima zajedničko to što je prema „Fridom hausu“, svrstana u red hibridnih političkih sistema. Na upravo završenim masovnim, demokratskim i slobodnim izborima, na kojima je vlast izgubila apsolutnu većinu, Crna Gora prešla je veliku prepreku, a kad se uzmu u obzir mediji, neuporedivo slobodniji u odnosu na one u Srbiji, deluje kako su naše jugozapadne komšije dobile šansu da izgrade sebe kao demokratsko društvo.
I ovde konačno dolazimo do teme ovog teksta, a to je ponašanje građana Srbije kad je reč o proteklim crnogorskim izborima. Ono nije bilo bratsko ni dobrosusedsko, već je iz većine izbacilo na površinu duboko usađen osećaj da je Crnu Goru neko u suverenost uterao silom, te da je zapravo reč o privremeno oduzetom srpskom moru, sa visokim planinama u pozadini. Ovom osećaju pomogao je i doček dela crnogorskih Srba, koji su vitlajući srpskim trobojkma i pevajući patriotske pesme, na granici dočekali građane Srbije kojima je, zbog poboljšanja epidemiološke situacije, konačno dozvoljeno da odu na more.
Dan pre izbora imali smo priliku da svedočimo nakaznom ujedinjenju srpske pozicije i opozicije u ponižavanju Crne Gore. Grupa aktivista Dveri „kupila“ je crnogorskom ambasadoru Tarzanu Miloševiću avionsku kartu u jednom pravu za Tiranu, jer „od sutra on više neće imati šta da traži u Beogradu“, valjda misleći da će posledica bilo kakvog poraza Mila Đukanovića na izborima biti automatsko pripajanje Crne Gore Srbiji. Dok su se Dverjani bavili prisilnim iseljavanjem gospodina Miloševića, Miša Vacić, Danilo Vučić i „kobre“ organizovali su automobilsku litiju, kojom su pružili otvorenu podršku Demokratskom frontu, čiji je lider Andrija Mandić više puta dolazio u Beograd na poklonjenje srpskom kasapinu Aleksandru Vučiću.
Kad je postalo jasno da će Milu (sa manjinama )zafaliti jedan poslanički mandat za apsolutnu većinu, počelo je slavlje u Srbiji, većinom na društvenim mrežama, a u nešto manjoj meri i na srpskim ulicama. Gotov je Milo, pao je, da osveži, svanulo je, kurčili su se Srbi iz Srbije, kao da poslednjih osam godina ne kleče na kolenima i duvaju ga sisatom Aleku. Pičkice, koje nisu u stanju da dignu svoj glas protiv sopstvenog diktatora, inače Milovog pajtosa, za kog još uvek nismo sigurni da mu je zaista zabio nož u leđa, grmele su po fejsbuku i tviteru, pune nacionalnog naboja. Slično je bilo i sa sisicama iz Republike Srpske, na čijim grbačama godinama jaše medved Milorad. Svojim necivilizacijskim ispadima nacionalistički retardi s obe strane Drine bacili su malu senku na veliki uspeh crnogorske opozicije.
Trideset posto Crnogoraca izjašnjavaju se kao Srbi. Iz velikosrpskog ugla i ostali Crnogorci su Srbi, bez obzira na to što se izjašnjavaju i osećaju kao Crnogorci. Iz velikosrpskog ugla i Bošnjaci su Srbi, samo islamske veroispovesti, što važi i za Hrvate - Srbe katoličke veroispovesti. O Makedoncima, Srbima so teška govornata mana i da ne govorim. Za Albance ne misle da su Srbi, već da su životinje, koje treba proterati, pobiti ili ih makar od nas ograditi žicom. Za velikosrpski otrov, pravo da se osećaš onako kako ti želiš ne postoji.
Crna Gora stekla je državnost na Berlinskom kongersu istog dana 1878, kao i Srbija. Crna Gora bila je saveznik Srbije u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Crna Gora propatila je teško u Drugom svetskom ratu, jer je bratoubilački rat između komunista i JVUO tamo bio krvaviji nego u ostalim delovima okupirane Jugoslavije. Crna Gora ima pravo na pokušaj da se, posle trideset godina vladavine jednog čoveka i njegove oligarhije, ostvari kao normalna, građanska i demokratska državu, a nama ima pravo da, kao u onom vicu, kaže: „Molim te, nemoj više da me braniš“.
Nema sličnosti između situacije u Srbiji i Crnoj Gori. Ne treba izvlačiti nikakve pouke iz tamošnjih izbora. Crna Gora nije Srbija. Milo nije Vučić. Crnogorska opozicija nije srpska opozicija. „Đed“ nije Irinej. Crna Gora je i pored svih svojih mafijaša, primitivaca i verskih sukoba, u demokratskom smislu, bila daleko ispred Srbije i pre izbora, koji su održani 30. avgusta.
