Pripremali smo se za ove čarobne dane još od septembra, kada prve
novogodišnje svetiljke o grane pune bujnog zelenog lišća pokačiše
junačke ruke radnika Javne rasvete. Svega jedan pas dade svoj,
novogodišnje rasvete nedostojni život tokom ovog predslavlja, koje rado
platismo tričavih nekoliko stotina milona iz našijeh džepova. Obasjane
najlešpom novogodišnjom rasvetom u svemiru, veselo škripaše gume džipova
koje debele žene naprednjačke voze blještavim avenijama mitskog grada,
Na Vodi Beograda, doma Svete Srbske Braće, Aleka Pedivnog i Andreja
Preimućnog!
O, Istorijo stidiš li se same sebe i svojih nikakvih novih godina,
kojima si nas ponižavala vekovima unazad! Stanovnici mitskog grada
drhtali su, ne samo od gladi, koja nastupi kao plod njihovog svesrdnog
materijalnog i duhovnog odricanja u korist zemlje svoje i vlasti svoje i
njihovih bliskih rođaka i kumova. Tresli su se Beogrđani usled slatke
treme – kakva li će jelka ukrasiti budući Trg Vučić Aleksandra, a koji
se trenutno zove Trg Republike. Kakvo li će to čarobno drvo biti, koje
će krunisati slavlje nad svim slavljima, ulazak u šestu godinu otkako
našim bezvrednim životima upravlja Alek Premudri Predobri!
Sjetili su se Beograđani drveta Rokfelerovog u Njujorku Gradu
Sotonskome, i rekoše jedni drugima: Ona buđava jelka košta usranih
dvadeset soma dolara, a mi bismo i četiri puta više para dali, za jelku
koja pristaje Alekovu Gradu! Kad to ču, Siniša Mali, naoko čovek, a
zapravo vrli lutak kroz kojeg Alek Čarobnjak progovara, raspisa tender
za sveto novogodišnje drvo, najlepše drvo kog su sve Nove godine ikada
videle, ne pita šta košta, platiće sve dobri Beograđani.
Kad to ču Sveti Sava sa nebesa, pozva hitno Cara Lazara. Da li čuješ,
Care Lazo, šta se ono dole u Srbiji, zemlji Alekovoj, događa. Narod
traži sveto drvo! Treba im, kažu, za najlepši doček koji će Beograd
ikada videti, za ljubav Alekovu i njegovoj porodici, živi bili i Srbima
vladali, barem pet stotina leta! Car Lazar nije časio časa. Dohvati se
rukama za bradu, pa stade čupati vlasi bujne i od njih poče tkati svetu
jelku, koja će ukrasiti mitski grad, Na Vodi Beograd. Ni kad ih napade
Švabo, 1914, nismo im pomogli. Ni kad ih Švabo opet napade 1941, nismo
im pomogli. Ni kad ih Švabo i Amerikanac napadoše, 1999, nismo im
pomogli. Ali, sada, sada se moramo odazvati, srpski sveti ratnici!
Dođite svi, pomozite mi, da ispletem drvo Alekovo!
Otud ide Miloše Obiliću, čupa ruse kose i dlake sa nogu! Otud ide
Kraljeviću Marko, čupa brke i sebi i Šarcu! Otud ide Kosovka devojka,
čupa kose sebi i ranjenom junaku! Otud idu Turci Janjičari, junaci im
naši posijekoše glave i krvlju njihovom zalivaše svetu srpsku jelku
nekoliko dana, te cenu postaviše na osamdeset tri hiljade evra. Nije
časio časa Mali Gospodare, kupi drvo i ne samo to! Sa srpskim se svetim
ratnicima dogovori na namagarče izdajnike, ustaše i ostale balije, koji
odmah zagraktaše lele kolko košta ovo lažno drvo! I to sve od naših
đavoljih para! I tako dalje, sve protiv vlasti i države, naopaki i
gadni, kakvim su ih sestre rodile!
Baš kad je počela da prdi sva ta ljudksa rđa i čovečije blato, javiše
se sa nebesa Sveti Sava, Car Lazar i ostali srpski svetitelji, te
objaviše: Ova jelka ne košta ni evrocenta, samo smo se šalili! Mi smo je
zapravo narodu Alekovom sa nebesa na poklon poslali! Ostadoše izdajnici
pokunjenih glava, narod srećan, kliče Vučić Gospodaru, te Malome daje
još žutih dukata, za dopunski tender i još novogodišnje rasvete.
A šta je gospodar Alek Premudri dobio za Novu godinu? Nije valjda da
samo daruje, a sam će ostat kratkijeh rukava? Zar on poklon da ne primi,
on, koji je zaslužio da sebi kožu s leđa skinemo i damo mu da njome
čisti paćoti cipele!? Pitaše se Alekove mudre sluge kako da udovolje
svome gospodaru, pa zaključiše da je nabolje pokloniti mu četiri
gradonačelničke funkcije, u čast toga što se četiri puta rukovaše sa
Donaldom Trampom Srbskim Prijateljem Slovenačkim Zetom!
Pronađoše vanredne izbore u dva bela grada, izazvaše u još dva,
izbore zakazaše pred Novu godinu i pobediše, sa tročetvrtinskom većinom
na svakim od njih! Pokloniše, doduše, prijateljima Ramuš Paše mesto
Preševskoga gospodara, zarad Srbskog Kosova, koje Mudri Predobri Ramuš
Paša čuva kao najmlađu kćer, ali zato – u Negotin Gradu, Kostolcu
Moćnom, Mionici Dervnoj i Junačkim Pećincima, svuda pobedi Vučić
Aleksandre, te postavi svoje verne sluge da pro forme gradonačelnikuju,
dok on, koji sve vidi i sve zna, upravlja tim, a i ostalim gradovima,
osim izdajničkog Šapca i još ponekih mijesta nebitnijeh.
U Junačkim Pećincima nastade mali problem, kad banda stranih
plaćenika htede da pokvari slavlje Aleku Bogojavljenskom, pa dođoše da
provociraju i mobilnim telefonima napadaju nedužne brojače davača
sigurnih glasova. Jedan od tih heroja Bežanović Saša Junačko Prezime
beše napadnut od strane žute bagre, koja se s uzdignutim mobilnim
telefonima nalazila u pravcu njegove putanje, spremna da mu ugrozi čak i
život svijetli! Ne dade se hrabri Bežanoviću, no se hitrim potezom,
koji ljudsko oko ni ne može registrovati, odbrani, ote napasniku telefon
i neoštećenog ga odloži u obližnji kanal, dok se povlačio na sigurno,
među braću po partijskoj knjižici.
Čak je i Zorana Rotšild Mihajlović pohvalila ovu herojsku akciju, a
Alek Milosrdni reče dosta je igre, deco moja draga, mora da se radi,
mora zemlja iz pepela u koji je pretvorismo da se diže, nema mnogo mesta
slavlju, izgrednici u Junačkim Pećincima da budu izloženi adekvatnom
javnom progonu, narod neka malo slavi, a onda neka se pripremi na nova
davanja, jer Novu godinu naša braća i strateški partneri pravoslavni
crveni Kinezi slave tek za nekoliko desetina dana, a kakvi bismo mi to
njima prijatelji bili kada ne bismo i njihovu Novu godinu dočekali i
kako valja proslavili!