Mnogi koji se u Srbiji zavaravaju kako je sve normalno i kako živimo jedan sasvim normalan i uobičajen život, jedva su dočekali „miholjsko leto“. Posle pravog leta, koje nas je pržilo u avgustu, pa i u septembru, došlo je ovo rezervno,, koje, pomešano sa bojama požutelog i crvenog lišća, daje predivnu sliku, pre sivila i zime koji će uslediti i dovoditi na ivicu samoubistva.
Joj, kako je lepo za šetnju, kako je lepo za silazak na reke, za natrćenu vožnju električnim trotinetom ili biciklom i sve ono ostalo što se radi napolju lepim danima. I izađu tako oni napolje, da slikaju kako im deca trče za loptom, a kučići za lopticom, kad napolju – teška izmaglica, praćena smradom, koja traje od svitanja pa sve do sunčevog zenita, a nastavlja se odmah po njemu do duboko u noć. Kako je „miholjsko leto“ od jesenjeg raja postalo pakao na zemlji, makar u ovoj zemlji.
Srbi, osim Vučića, sličnom snagom obožavaju još samo nekoliko stvari, a među njima su prevozna sredstva na dizel. Nema veze što dizel više nije jeftiniji od bezolovnog, nije problem što je civilizovani svet zabranio dizel motore kao najveće zagađivače vazduha, Srbin će ostati veran dizelašu sve dok ne bude i kod nas ukinut zakonom, dakle večno.
Kad se ljubav prema dizelašima pomnoži sa njihovim brojem na beogradskim ulicama, gde zbog radova na svim mogućim lokacijama vlada neprekidni saobraćajni špic, dobije se neprekidno zagađivanje vazduha na onim lokacijama gde saobraćaja ima najviše, a to su sve lokacije, u skoro svako doba dana.
Ali, reći ćete, mi zagađujemo vazduh na taj način tokom cele godine, zašto da baš u predivno „miholjsko leto“ od toga crkavamo? Mora da ima još nešto! Ima, deponija u Vinči, za koju se veruje da predstavlja mitski ulazak u pakao, te stoga neprekidno gori i goreće zauvek. Kad se od Kineza uzme kredit za francusku spalionicu otpada (evropska banka nije htela da ga da, zbog štetnog uticaja na životnu sredinu), onda će spaljivanje neselektovanog otpada i puštanje najsitnijih toksičnih čestica u vazduh konačno neko i unovčiti.
Ali, ta deponija gori već godinama, pobunićete se. Mora da je u nečemu drugome štos! Pa, imajte u vidu da su noći ipak hladne, te da je grejna sezona onima koji se greju na čvrsta goriva počela. Ni oni što u pećke turaju drva i ugalj ne pomažu prirodi, ali, sudeći po mirisima koji dolaze iz zvezdarskih kućica, dosta domaćina je, po uzoru na mini hidrocentrale, napravilo mini spalionice otpada, vodeći se logikom „ako gori, onda i greje“. Tako dim iz domaćinstava neretko bazdi na spaljene plastične boce od crnog ili žutog soka, te plastična pakovanja od kiselog mleka i ostale plastične otpatke kojih možete da se setite.
Da li je moguće da ovoliko zagađenje dolazi od nekoliko kućica sa periferije, pitaćete. U pravu ste, ono dolazi i od manijaka koji u ovo doba godine pale njive po celoj zemlji, tako da, zahvaljujući tome, iznad cele Srbije danima lebdi otrovna izmaglica. Kakvi su to prokleti piromani, pitate se. Nisu to piromani, to su ratari, a spaljivanje njiva u oktobru je njihova poljoprivredna strategija, raspitajte se na guglu tačno kakva.
Tu su i dve termoelektrane kraj Obrenovca, koje nam spaljivanjem tona uglja daju preko potrebnu struju za gledanje „Zadruge“, „Parova“ i pisanje ovakvih kolumni, dok sa severoistoka vreba Pančevo, koje je odavno ušlo u viceve zahvaljujući svom vazduhu. A tu je i kazna majke prirode, u vidu visokog vazdušnog pritiska u zoru i suton, koji svu nabrojanu dimčinu zalepi za tle i ostavi nas da u njoj uživamo, jer vetra nema ni da pirne, danima, pa ni nedeljama.
Zahvaljujući nedostatku vetra, možemo nosom i očima osetiti koliko zagađujemo vazduh. Poznati po visokim mestima na neslavnim listama (pomaganje terorizmu i pranju novca, nesloboda medija, brzina izumiranja stanovništva, siromaštvo, smrtnost usled bilo čega), tako smo se i ove godine, u ovo doba, našli na samom vrhu liste najzagađenijih gradova sveta, i to ne samo Beograd. Veliki broj srpskih gradova bio je u „crvenom“.
A onda je dunuo vetar i pala kiša i sada smo u žutom, što znači da je i uzbuđenjima zbog miholjskog otrovnog leta došao kraj. Neki nisu preživeli, a ostali jesu. Požari na deponijama i njivama tiho tinjaju, a visoka zagađenost u Beogradu svedena je na uobičajene merne stanice – mostarsku petlju, Novi Beograd i Stari Grad. Za dosta toga može da se krivi naprednjački režim, ali za temeljno zagađivanje životne sredine, koje traje decenijama unazad, krivi smo svi zajedno.
Kako od naprednjaka, koji po svom ponašanju najviše liče na gremline (kradem, žderem, pijem, razvaljujem, kao da mi je poslednje), očekivati da imaju ikakvu svest o životnoj sredini? Kako od onih koji su sa dna taloga, iz prljavštine i smrada, došli na vrh društvene piramide, očekivati da ih mnogo zabole za vazduh, zemljište i vodu. Oni znaju da je ovo njihovih pet minuta, a pet minuta traje mnogo kraće od celog života i ima da ih iskoriste do daske, pa makar, na svom putu slave, zajedno sa nama udisali, pili i jeli govna.
Na kraju se može zaključiti kako će u Srbiji čista životna sredina biti kada u njoj više ne bude živih, što znači da za nju ne moramo preterano da brinemo, pošto je za nas prekasno.
