Marko Vidojković: JEDVA ČEKAM DA OPET BUDEM “BELI LISTIĆ”

Ko misli da je žvrljanje listića 2012. dovelo Vučića na vlast treba da poseti psihologa (ne Borisa Tadića)

Marko Vidojković / 18. Septembar 2020

 

Mesec dana pre parlamentarnih izbora, 2008, jedan čovek iz vrha Demokratske stranke u poverenju mi je saopštio da  demokrate planiraju da sastave vladu sa SPS-om. Osim što mi se smučio život, ta informacija mi je otkrila ključnu stvar o srpskoj politici: da je nedeljama, a verovatno i mesecima unapred, poznat bio ne samo ishod izbora, već i sastav nove vlade.

E pa dobro, rekoh samom sebi, a možda i tom čoveku, pošto se već sve unapred zna, ne samo da neću glasati za DS na izborima, kao što sam to radio od 1996, već ću na glasačkom listiću nacrtati ogroman kurac. Tako sam i uradio, a posle izbora proročanstvo je ispunjeno i DS je sklopio politički pakt sa zlikovačkom družinom SPS. Nisam se toliko ljutio na demokrate zbog pakta sa đavolom, koliko nisam želeo da učestvujem u toj unapred nameštenoj pizdariji. Četiri godine pre nego što je to bilo in, postao sam „beli listić“. Namera mi je bila da zaštitim sebe kao birača od jezive političke stvarnosti, u kojoj se sve unapred zna, rešava i dogovara, a izbori su samo formalnost, bez realnog značaja.

Evropski kurs vlade istorijskog pomirenja otišao je u pizdu materinu na jesen 2008, sa početkom svetske ekonomske krize. Suočeni sa neizbežnim ekonomskim krahom, vladaoci su digli ruke od rukovođenja državom i prebacili se na lično bogaćenje, zahvaljujući političkoj moći. U naredne četiri godine sve je izgubilo smisao do te mere, da se na predsedničkim i parlamentarnim izborima, 2012, pojavilo više savesnih građana, koji su na praktičan način želeli da pokažu da ne podržavaju nameštanje poslova kumovima i pajtosima, tako što će izborni listić učiniti nevažećim.

Za razliku od mog intimnog čina 2008, ovo je bilo spontano grupno upozorenje demokratama da ih nećemo podržavati po svaku cenu. Tom neformalnom pokretu neki smrad nadenuo je debilan naziv, „beli listići“. Podmuklo formalizovanje neformalne građanske pobune stvorilo je iluziju kako postoji organizovana grupa javnih ličnosti kojima je cilj diverzija Demokratske stranke, čak i po cenu pobede Tomislava Nikolića na predsedničkiim izborima.
U prvom krugu na listiću sam dopisao ime jednog od junaka „Kandži“, glasao za njega, pa čak to slikao i okačio na fejsbuk. Na listiću za parlamentarne izbore nacrtao sam stari dobri kurac. ’Ladno se ne sećam šta sam uradio u drugom krugu predsedničkih izbora. Možda sam šarao po glasačkom listiću, možda sam, uplašen da je zajebancija otišla predaleko, ipak glasao za Tadića, a možda nisam ni izašao na glasanje.  Uglavnom, Grobar je pobedio i u tim trenucima delovalo je kako će doći do kohabitacije, gde će vlast ostati u rukama demokrata, Dinkića i SPS, a Grobar će, u skladu sa svojim ustavnim ovlašćenjima, biti strašilo, koje će pomoći da se demokratske snage vrate sa puta kraduckanja na evropski put.

Svi „beli listići“ glasali bi oberučke za Tadića da su znali da se iza Nikolićeve „pobede“ krio projekat ustoličenja novog srpskog boga, krvoloka Aleksandra Vučića, koji će napraviti vladu sa političkom nakaradom Regioni Srbije i banditskom družinom SPS. Kad je u jesen 2012. počelo opšte medijsko forsiranje prvog potpredsednika nove Dačićeve vlade i budali je trebalo da pustane jasno da smo, kao i 2008, bili žrtve zakulisnih dogovora, odnosno odluke zapadnih sila da vladu koja nije u stanju da reši pitanje Kosova, zameni kaznenom ekspedicijom Aleksandra Vučića. Čak se i Tadić više puta poverio kako je za njegov pad ključan bio sastanak sa Angelom Merkel, na kom joj je stavio do znanja da neće biti integrisanja severa u ostatak Kosova. Zanimljivo, isti taj Tadić pominje i „bele listiće“ kao jedne od krivaca za uspostavljane Angeline krvave stabilokratije u Srbiji.

Nije on jedini. Mnogi i danas seru po „belim listićima“, a to šta su „beli listići“ radili nije imalo nikakvog uticaja na ishod izbora, koji je, kao i ishod prethodnih, sasvim izvesno bio unapred skrojen. U srpskom nedemokratskom sistemu nije bilo mesta za žvrljanje po glasačkim listićima. Trebalo je da držimo jezik za zubima, Vučić bi svejedno postao ovo što jeste, a način na koji je to postao, nedemokratskom zakulisnom zaverom, bio bi neupitan.
„Beli listići“ zgodno su se namestili demokratama, jer je mnogo lakše okriviti njih za ono što se desilo, nego, što je karakteristično za bivše i sadašnje članove DS, priznati da si ikada igde zasrao, ili još gore, priznati da je Srbija banana država, u kojoj su izbori samo pozorište za debile.  Ali, dobro. Nije trebalo žvrljati listiće. Čim sam to uvideo, javno sam se pokajao. Na svim narednim izborima glasao sam za opoziciju, čisto da bi mi savest bila mirna, a svestan da su „Vučićevi“ izbori unapred dobro isplanirani i dobijeni, uz blagoslov inostranih govnara koji su ga ustoličili.

Poslednje parlamentarne i lokalne izbore sam bez preteranog entuzijazma bojkotovao, svestan da nije samo reč o ukazivanju na apsolutnu propast srpske parlamentarne demokratije, već i da je reč o prekomponovanju srpske opozicije, u kojem na političkoj sceni, kao eventualni budući naslednici Vučićevog pakla, treba da ostanu samo stranke koje mogu da se izdržavaju bez novca iz budžeta. Podržao sam borbu za Šabac Nebojše Zelenovića, bez sumnje najkvalitetnijeg demokratskog političara koji se pojavio posle Tadićevog sunovrata, 2012. Naravno, gradonačelnika Šapca niko od ostatka opozicije nije podržao.

Stranke koje su preživele bojkot svoj trenutni angažman svode isključivo na marketinško raskrinkavanje bezbrojnih naprednjačkih zločina i afera, a na terenu ne rade gotovo ništa, što jasno govori da se i dalje nalazimo u istoj onoj Srbiji iz 2008 i 2012, u kojoj će doći do smene vlasti tek kad to tamo neko negde spolja odluči. Silno ćemo se iznenaditi kako će to ići brzo i efikasno. Samo do tad treba sačuvati glavu na ramenima.  

 

 


Buka preporuka

Društvo

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.