Nekada se u ovo doba godine činilo kako nema nikog u Beogradu. Čuli su se gugutanje i cvrkut ptica, tiho mjaukanje neke mačke, udaljeni lavež psa iz nekog od dvorišta, a tek poneki automobil prošao bi ulicom. Gremlini su otišli kod rođaka na selo ili na more ili na planinu – ostavljali bi nam grad da u njemu uživamo, jer kad gurnete uvo u opusteli Beograd, to vam je kao kada ga gurnete u veliku školjku – u njoj se čuje huk mora, a u praznom Beogradu čuje se huk prošlih vremena.
Ovog leta, međutim, nije tako. Evo, i ovog trenutka napolju nešto drnda, idem da vidim tačno šta: dreči mešalica za cement, stotinak metara levo od zgrade u kojoj živim, u koju građevinac ubacuje lopatom pesak, ko zna zašto, imajući u vidu da je stambeni objekat ispred kojeg se ovo dešava delovao gotov još pre tri nedelje.
Slično je i u drugoj ulici ispod i u prvoj ulici sleva i u drugoj ulici zdesna. U svakoj od njih niču stambeni objekti, a vesti govore da će kvadrat u Beogradu uskoro biti skuplji nego u Beču. Dve, tri, četiri, pa i pet hiljada evra. Pritom, celu kuću sa voćnjakom, na sat od Beograda, možete kupiti za deset soma. Stručnjaci za promet nekretninama ne smeju da izgovore istinsko objašnjenje ovog fenomena, jer bi zvučalo: „Jednim prvljavim parama dižu se zgrade, drugim prljavim parama kupuju se stanovi u njima. A nađe se poneka budala koja kupi stan, ne znajući za foru.“
Da li će taj balon pući, pitaju se novinari, ne bi se reklo, odgovara stručnjak, bez daljeg obrazlaganja, jer ga je strah da mu neko ne pripuca u noge pred odlazak na Halkidiki. Dakle, Beograd je ovog leta pun – građevinskih radnika. Evo, sada se, osim drndanja mešalice, čuje i radničko dovikivanje: „Milane! Alo! Ponesi, donesi, zahvati, dovati, jebem ti sestru, hahaha, daj pljugu, idi po pivo, puštaj sad, tako, tako“ i tako dalje, uobičajene glasne rečenice i reči sa beogradskih divljih gradilišta.
Odem u pekaru, ispred mene četiri građevinska radnika. Jednom su šake velike kao moja glava. Drugi je toliko mlad da deluje kako ni osnovnu školu još uvek nije završio. Trećem je preko šezdeset, a pogled mu govori da zreo za srčani udar na skeli. Četvrti ne zn,am više ni sam. Kupuju uglavnom burek sa sirom, može i s mesom, a daj baš da probam i taj sa šunkom i kačkavaljem, kad li ste to samo smislili.
U radnji pored, tri građevinska radnika ispred mene. Jedan kupuje pola hleba i parizer, drugi dva piva, treći tri piva. Evo, baš ovoga trenutka teška mehanizacija pristiže u našu uličicu. Sad ću da vam kažem i kakva: to je kamion, pun peska, sa dizalicom. Stao je na sred ulice, ispustivši karakteristično „ssssss“. Sad će taj pesak da istovare, pa nešto da zatrpaju, a za to vreme, drugi saobraćaj ulicom biće nemoguć.
U supermarketu, preko puta kog raste budući najveći tržni centar u ovom delu sveta, rade četiri kase, a u redovima su isključivo građevinski radnici. Toliko ih je u celom objektu, da deluje kao da se nalaze s obe strane pulta sa delikatesom. Na kasi, jedan od njih me gleda ispod oka. Kupio dva sladoleda. „Jesi li ti Vidojković?“ „Jesam“, odgovaram, stežući suzavac u džepu. „E svaka ti čast“, pruža mi ruku, a koža mu debela kao troslojna šmirgla. On gradi tržni centar. I voli me. Ovi što grade odivlje peto(šesto)spratnice me ni ne gledaju. Ne gledaju čak ni dobre ribe koje povremeno prođu. Daj samo da dignu zgradu, pa da pređu na sledeću, dve ulice niže. „Pi pi pi pi“, prekida me ovog trena prepoznatljivi zvuk kamiona koji ide u rikverc. Da, to je onaj s peskom. Pesak je sad na sred ulice, a dvojica ga lopatama premeštaju s jedne gomile na drugu,.
Beogradski građevinski radnici, osim što ih priroda posla nagoni da se dernjaju jedan na drugog, pristojnog su ponašanja. Ponekad neki od njih padne s visine i pogine, ali to je još i normalno, kada imate milion nelegalnih objekata u izgradnji i dva miliona pivu sklonih lica koji ih grade. Evo napokon malo tišine. Čuju se vozila čak iz Bulevara. Stara dobra beogradska letnja atmosfera. Radnici su, izlopatavši malo pesak, verovatno otišli da drmnu po pivo. Na ulici žuti mačak povijenog repa šeta svojom uobičajenom trasom, pored maslačaka i opušaka, dok iznad, na drvetu, par divljih golubova šuška, praveći gnezdo. I gomila peska stoji malo dalje, usamljena i tiha.
Na lešu Beograda raste eki novi, odvratni grad. Izgrađen parama od kokaina. Parama od heroina. Parama od reketa. Parama od ugrađivanja. Parama od šverca oružja. Niču zgrade takvom brzinom da je nemoguće ne zapitati se šta bi bilo kada bi nas zatresao jedan zemljotres, poput onih iz 1998 i 1999. Šta bi od svega ovoga ostalo da stoji. Verovatno bi dosta toga bilo sravnjeno sa zemljom, uključujući i zgradu u kojoj trenutno sedim.
Juče sam u Vojislava Ilića video kamionče gradskih vlasti kako prska isprekidane linije na kolovozu, u pravcu plavog mosta. Za volanom je sedeo čovek star oko sto godina, a prskalicom koja ispušta belo upravljao je naizgled mentalno retardirani momak. Linije koje su njih dvojica za sobom ostavili nisu bile niti prave, niti jasne, već međusobno spojene i čupave, nalik neprekidnom nizu nakostrešenih repova nervno poremećenih belih mačaka.
Slobodno pretičite.
