„Dobar dan, koje ste vi godište?“
„2001.“
„VI ste ćerka nekog od poslanika, ili...“
„Alo, štrokavi, nemoj da ti nečija ćerka pozove ćaleta, pa da vidiš čija sam ćerka. Ja sam narodna poslanica!“
„Pretpostavljam da dolazite sa liste ’Aleksandar Vučić - za našu decu’?“
„I dalje zajebavaš?“
„Ne, pa tako vam se zove lista. Čime ste se bavili pre nego što ste postali narodna poslanica?“
„Vodila sam lični blog na instagramu koji je pratilo skoro tri hiljade ljudi. Jednom mi je jedna slika imala sto lajkova. Imam i široko iskustvo u ugovaranju usluga poslovne pratnje preko direktnih poruka na društvenim mrežama.“
„Kome ste to ugovarali?“
„Tvojoj kevi. Drugaricama sam ugovarala, kome bih. I samo da znate, drage mušterije, to što sam postala narodna poslanica ništa ne menja, osim što možda neću biti neprekidno prisutna na mreži u danima kada moram da dolazim ovde i glasam na zvonce.“
„Hvala vam. Ko ste vi gospodine?“
„Ja sam osnovao logor za balije, u Istočnoj Bosni i još jedan, za balije i ustaše, u Posavini, 1992. Ako ih nisam...“
„Ali sada je...“
„Ne prekidaj me, bolan, da ti ne odgrizem uvo. Ako ih nisam pet ’iljada sa lica zemlje uklonio, ništa nisam uradio. Bila ekstra...“
„Ne vidim kakve to veze ima sa...“
„Ne prekidaj me, ubiću ti cijelu familiju. Bila ekstra ta 1992. i par godina posle, mada, kad malo bolje razmislim i sve ostale ostale su bile ekstra. Sad sam narodni poslanik na listi ’Aleksandar Vučić - sto za jednoga’.“
„Valjda ’Aleksandar Vučić – za našu decu?“
„Šta, ja pedofil? Ej, taj mali je imao petnaest godina, dakle legalan u fulu, izgledao je kao curica, na sve je pristao, a na ponečemu i insistirao. Nego odakle ti uopšte ti podaci, za koga radiš ti, je li bre, ima da skuvam teleću glavu u tvom grkljanu!“
„Da se pomerim malo od ovog gospodina. Evo jednog neobičnog stvorenja. VI, gospodine, niste čovek?“
„Ne, ja sam bizon.“
„Da li je uobičajeno da jedan bizon bude narodni poslanik?“
„Šta se praviš lud, dobro znaš da mi ovo nije prvi mandat. Uz to, ako može makaki rezus da nam bude šef poslaničke grupe, može i bizon da bude i poslanik i advokat i voditelj i šta hoćeš. Nemoj me vređati i nemoj mi pretiti.“
„A kakva vam je to neobična maska? Jel to grb fudbalskog grba na njoj?“
„Prvo, to nije maska, nego vreća iz koje jedem zob. Drugo, jeste, to je grb mog omiljenog kulba. Imaš nešto protiv?“
„Pošto je gospodin bizon počeo da frkće, idemo dalje. Mladi gospodine, stanite, stanite!“
„Ko, je l’ ja?“
„Vi, mladi gospodine. Pretpostavljam da ste i vi narodni poslanik na listi ’Aleksandar Vučić – za našu decu?“
„Meni je mama rekla da dođem ovde i kad čujem zvnoce da glasam.“
„Kako to mislite, mama vam je rekla?“
„Moja mama. Rekla mi je. Kad čujem zvonce, da glasam.“
„A ko je vaša mama?“
„Savetnica predsednika Srbije.“
„A šta ste vi?“
„Ja sam njen sin.“
„Mislio sam, po zanimanju.“
„Pa to, ja sam njen sin. Poslanik u skupštini. Kad čujem zvonce, glasam.“
„Idemo dalje, dragi čitaoci. Dobar dan, gospođo, ko ste vi? Čemu crn komplet, zar danas nije praznik demokratije?“
„Ah, pa ja sam udovica.“
„Oh, izvinite, molim vas. Šta se desilo?“
„Režim mi je ubio muža i sad sam narodna poslanica na listi ’Aleksandar Vučić – za našu decu’.“
„Koji režim vam je ubio muža? Prethodni?“
„Ne, ne, ovaj. Pa šta? I on bi se obradovao da me sada vidi, podržao bi me dvesta odsto, valjda sam ga ja najbolje poznavala. Izvinite, krenula sam u bife, a vi ste me prekinuli krajnje neumesnim pitanjima. Imajte makar malo poštovanja.“
„Izvinite, gospođo, molim vas. A evo još jedne dame, zaista ih ima dosta u ovom sazivu, pravi odraz toga koliko je Srbija moderna i demokratska zemlja. Gospođo, vi ste...“
„Gospođica.“
„Pardon, gospođice, vi ste?“
„Moj tata je direktor.“
„Dobro, znači vi ste njegova ćerka.“
„Da. On je direktor već trideset godina, glavni je u okrugu.“
„Pa, šta je vaš posao? Da glasate na zvonce?“
„A, ne, nisam ja na toj listi. Ja sam na... izabrana sam na... jebiga, zaboravila sam kako se zove lista. Ali, tata je rekao da ne moram bukvalno ništa da radim.“
„Kako ništa?“
„Ništa. Samo da uživam na putu od rodnog grada u Beograd i nazad i konačno nešto samostalno steknem, tačnije kuću, koju ću kupiti od naplaćenih putnih troškova u naredne četiri godine.“
„Dragi čitaoci, polako privodimo kraju izveštaj sa konstitutivne sednice novog saziva Skupštine. Da malo popričamo i sa gospodom iz obezbeđenja. Kako je protekao današnji dan, jel bilo nekih incidenata?“
„Izvini, ali ja sam master.“
„A ja strukovni menadžer. Mi smo poslanici, a ne obezbeđenje, štrokavi.“
„Ali, u šortsevima ste, u koje ste utakli pištolje. Evo i policijskih znački.“
„Pa šta, jel ne može da se bude narodni poslanik, policajac i master istovremeno?“
„I strukovni menadžer!“
„Šta misliš, ko se stara o bizonu? Tvoja baba? Ajde šibaj, pre nego što sevnu šamari.“
„Tako je, tornjaj se odavde, pičko drugosrbijanska! Da, da, znamo ko si. Jebaćemo te u mraku, kad tad.“
„Dragi čitaoci, bio je ovo ekskluzivni intervju sa nasumice odabranim narodnim poslanicima novog saziva Skupštine Repubilike Srbije. Iz Beograda, za portal BUKA, specijalni izveštač, Marko Vidojković. Studio?“
