Marko Vidojković: GANGULINA TIHA PATNJA

KOLUMNA

Polutvoreno pismo Aleksandru Šapiću

07. novembar 2021, 6:36

 

Bebo,

Da, provalio sam. Ali, stići ćemo dotle. Prvo da ti se požalim – šta su sve samo ljudi pisali o tebi na društvenim mrežama, kad se pročulo da si tužio Nenada i mene za povredu „časti i ugleda“. Te „smrad“, te „pičkica“, te „jajara“, te „kereće govno“, da te ne sekiram dalje, već ćeš ti to i sam videti, pošto mi, verujem, špijuniraš sve internet naloge.

Da sam tada znao ono što znam sada, možda bih te i branio. Onima koji su mi, ispunjeni srdžbom prema tebi, pisali u inboks (verovatno i to čitaš, pomoću drugara iz BIA) odgovarao sam da se ne sekiraju, da si to uradio da nas preduhitriš, u frci da posle odbačene krivične prijave ne tužimo mi tebe, ili možda ne bi li se nekako pravdao što si nam pretio čupanjem srca i drugih organa, te da ne postoji scenario u kome nas možeš dobiti na sudu, imajući u vidu da smo nas dvojica voditelji podkasta i kolumnisti, a ti jedan od najmoćnijih ljudi u zemlji, pa, prema presudama Evropskog suda za ljudska prava, moraš da trpiš i daleko oštrije kritike od naše zajebancije.
 

„Tužite i vi alavu smradinu“, savetovali su nas mnogi, ali Nenad Kulačin i ja, iz principa, nismo nikada, niti ćemo ikada, nekoga tužiti za uvrede i kritike, koje nam, zbog onoga što govorimo, stižu sa svih strana - od boranije, do državnog vrha. Tužimo samo kad nam neko preti. One koji nas vređaju na mrežama blokiramo. Onima koji nas vređaju sa režimskih medija, uzvraćamo punom merom. Nekad oni počnu prvi, a nekada mi. Godinama je na snazi prećutni kodeks uzajamnog pičkaranja bez tužakanja. Ne tužimo mi njih, a ni oni nas - sve do tebe, bebo. I tu sam se zamislio.

Bilo je toplo novembarsko veče. Stajao sam ispod ulične lampe, uživao u jesenjoj kiši i pitao se koji ti je. Da li je moguće da si toliko glup? Da li je realno da si toliki jadik? Iz belih kola mi dovikuju: „Bravo, majstore! Karaj majmune!“, iz crnih: „Jebo te Đilas!“, a ja samo odmahujem i mislim o tebi. Zašto si krenuo kašikom na tenk? Zbog čega polaziš u unapred izgubljenu bitku? Da li si ti normalan, u sred Evrope tužakaš satiričare. Je li realno da si, osim što ličiš na talibana, i istinski jedan od njih? Zašto tako opsesivno gledaš DLZ, da si uspeo da skupiš 125 megabajta naših šala posvećenih tebi, koje su na USB-u stigle Kulačinu, zajedno sa tužbom? Zašto je njemu tužba stigla čak u Šabac, a meni još uvek nije, na Palilulu? Hoću i ja svoj USB. I onda mi se upalila lampica. Pogledao sam na sat. 22:22. Kažu da u to vreme anđeli dvostruko marljivije rade od onih u 11:11. Pa ti si se zaljubiška. I to u mene.

Sve sumnje su nestale, odgovori na sva pitanja bili su tu. Pogledi koje si mi upućivao kad si me, 2017 vozio za Šabac, trebalo je sve da mi kažu. Tada sam mislio da si obični tupan, koji ne ume sagovornika da gleda iz retrovizora, a ti si samo želeo da se gledamo oči u oči, bez pomagala. I kad smo se vraćali, sve ono što si mi ispričao, o tvom doktoratu i spletkama u vrhu DS, niko normalan ne bi mi ispričao. Niko normalan, ali ne i neko zaljubljen. Nikome nisam odao ništa od naših privatnih razgovora, sve do telefonskog razgovora u julu, kad sam te zvao da ponovo dođeš u DLZ. Toliko si zapeo da ćeš Nenadu iščupati srce ako ga sretneš na ulici, jer je rekao nešto što nije rekao, da sam morao da ga upozorim. Pritom si naglasio da mene razumeš, kazao si: „to je tvoj fazon“, ali njemu ne možeš da oprostiš. Znajući da umeš da budeš nezgodan, snimao sam, bebo, taj razgovor, pa sam ga iste noći, kad sam zaključio da si zaljubljen u mene, preslušao ponovo - prvi put iz tog, za mene novog, neobičnog i dirljivog ugla.

Sad mi je jasnije što moja tužba kasni. Verovatno, zato što si je naparfemisao. Ili možda zato što si na njoj ostavljao otiske svojih usana i brade? Ili si mi na njoj pisao poruke nevidljivim mastilom, koje ću pročitati tek kad se po tužbi ispišam ili je istrljam limunovim sokom, zaboravio sam trenutno kako se to radi. Jasno mi je što si besan na Kulačina. Zaljubljenost muti um, a ti si, bebo, ljubomorna zver. Jasno je što nemaš smisla za humor, nego svaku šalu doživljavaš kao šut u jaja u bazenu. Nema šale kod slepe zaljubljenosti. Nervira te što se Nenad i ja tako dobro zezamo. Nervira te što se on i ja svakodnevno čujemo.

Nervira te što nisi skupio hrabrosti da podeliš sa mnom svoja osećanja, misleći verovatno da sam neka pička, koja će odmah okolo da te odgovara. Često mi se to dešava. Ljudi misle da sam pička. Ljudi misle da sam lud. Ljudi misle da sam prodana duša. Ljudi misle da sam narkoman. Ljudi misle da se ne perem. A ja niti sam pička, niti sam lud, dobro, možda malo, ali ti me makar razumeš, prodana duša, ajde de, iz ugla nekog praznoglavca možda i jesam, tu me tek razumeš, potpuno sam strejt, a perem se svakog dana, sapunom i šamponima! I srećno sam oženjen već šest godina, bebo.

Stani, ne šizi. Sve je to normalno. Kad sam se u sedmom osnovne zaljubio u Dijanu iz odeljenja, rekao sam joj to pred svima, a ona me, takođe pred svima, ismejala, posle čega sam je, opet pred svima, oterao u pičku materinu, tako da potpuno razumem tvoj infantilni ljubomorni bes. Između sedmog i osmog razreda nisam skupio muda da lupim žvaku na Ohridskom jezeru nekoj ribi iz Knjaževca, bila je godinu dana starija i tek što je upisala Pravno-birotehničku, a posle sam okolo lagao da jesam. Zato što sam bio balava preplašena pičkica, kao što si ti sad bradata preplašena bebica. Razumem sve. Zato Kulačinu hoćeš da čupaš srce, a mene „razumeš“. Posle ti je neko rekao (a znam i ko), nemoj samo Kulačinu da pretiš, drkaj i Vidojkovića, on je opasniji (izvini, Kuleza, ali trenutno je tako), pa si nam obojici pretio čupanjem organa, u jutarnjem programu Pinka.

Na koncu, sve se izokrenulo. Ja dobih odštetni zahtev u visini od 750.000 dinara, a Kulačin samo 350.000 i to svaki dinar, sad mi je to sasvim jasno, iz čiste ljubomore - za kaznu što on i ja imamo emisiju u kojoj nam je super, a ti i ja nemamo ništa, osim jedne vožnje do Šapca i nazad i jednog razgovora, koji mogu da ti pošaljem, ako želiš da nas slušaš u tamnim zimskim predizbornim noćima. To što sam oženjen, znam, doživljavaš kao zemljotres od osam rihtera, koji ti potresa srce i hvala ti, što za razliku od bandita kojima si se priključio, moju ženu ostavljaš na miru. Ali, ostavi i Nenada na miru. Kakve on ima veze sa nama? On je samo žrtva mojih fora i činjenice da radimo zajedno. Advokati mi kažu moraćeš, bebo, na veštačenje kod psihijatra i to ne jednom, nego dvaput – da se utvrdi zašto emotivna bol koju ti je naneo Nenad košta 350.000 dinara, a bol koju sam ti ja naneo 750.000. Sve na mene, bebo, meni traži svaki dinar za koji misliš da ti dugujem, a koji nećeš dobiti, jer niko sa diplomom Pravnog fakulteta neće presuditi u tvoju korist.

Uz to, malo je trulo da osećanja koja sam ti uzburkao ceniš parama. Valjda si iz neke knjige naučio da ljubav nema cenu. Ah, da, ti ne čitaš knjige. Pa, dobro, veruj mi na reč, siguran sam da se i sam osećaš bedno zbog ovoga što radiš. A da si mi samo rekao, sve bi ostalo među nama i ne bi se napravila ovolika pizdarija, zbog koje ti se sada svi smeju, a ja sam zbog toga tužan. Odužilo se ovo pismo, bebo, kao i svaka naša zavrzlama. Pre nego što završim, nešto ću da te zamolim: rečeno nam je da ćemo morati sudu da platimo odgovore na tužbu i to u skladu sa visinom odštetnog zahteva, a ako ne odgovorimo na tužbu, tumači se da smo s njom saglasni. Pošto Nenad Kulačin ima decu koju mora da izdržava, te teško bolesnu taštu, a ja o mojoj materijalnoj, životnoj i porodičnoj situaciji neću, da te ne bih dodatno nervirao, već sada znamo da ni jedan ni drugi nećemo imati pare da platimo odgovore na tvoju tužbu, bebo, pa zato budi džentlmen i plati ih ti. Javi mi se porukom, da ti ostavim broj žiro računa.

Jednom ćeš shvatiti da je tvoj odnos sa mnom, ma koliko bio potresan, nešto najlepše što ti se desilo u životu. Za kraj, pesma Strepnja, velike Desanke Maksimović, koja će ti pomoći da podneseš teške trenutke, kada misliš na mene, a znaš da sam ti van emotivnog domašaja. Ako ti dođe da me isprebijaš, siguran sam da ćeš me lako pronaći ili ćeš poslati nekog drugog da to uradi, dok ti zbog toga roniš suze u svom dvorcu na Bežanijskoj kosi. Vidimo se na sudu. Do tad, ne, nemoj mi prići, a ja tebi neću tek.

DESANKA MAKSIMOVIĆ „STREPNJA“

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
Da volim i želim oka tvoja dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
Dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
Ova slatka strepnja, čekanje i stra`.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži
O čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?
Iz daleka samo sve ko zvezda sja;
Iz daleka samo divimo se svemu.
Ne, neka mi ne priđu oka tvoja dva.