Teško je kroz pakao Vesićevih imaginarnih granitnih kocki i nabujalih uličnih izvora, te zabune oko toga da li je rektorka Beogradskog univerziteta režimska kafe kuvarica ili pak heroina akademskog obrazovanja, tinejdžerke koja (ruku na srce, šmirantski) pizdi zbog klimatskih promena ili rata u Bosni i Hercegovini, koji po sedamdeset osmi put ove godine samo što ponovo nije počeo, izdvojiti pravu i veliku vest.
A ona je stigla sa jednog od najbesmislenijih i tradicionalno najdosadnijih događaja u zemlji – večitog derbija. Da se to igralo u nedelju, saznao sam na fejsbukovom njuzfidu, koji je javljao da je izbila tuča između navijača Zvezde i žandarmerije, na severnoj tribini. Ništa spektakularno, ništa novo i ništa drugačije od onoga na šta smo navikli. Nešto kasnije, tačnije tokom drugog poluvremena, počela je internetom da kruži slika južne tribine na kojoj je bila razvijena džinovska karikatura, ispod koje je crveno belim slovima pisalo: „Država cela zna.“
Beše to toliko mala slika da nisam uspeo sasvim jasno da vidim ko se sve na njoj našao. U centru pažnje bio je Zvezdin tenk, na čijoj kupoli sedi Rom u crveno belom dresu, sa njegove leve strane je pandur, pored kojeg je neko neindenfitikovano uniformisano lice, a sa druge strane tenka očigledno političar. Pored tenka je Slina u pandurskoj uniformi, a firme Zvezdinih navijača asfaltiraju put na kom tenk stoji.
Odavno mi srce nije ovako zaigralo zbog fudbala. Besomučno sam zumirao, ne bih li uspeo da provalim ko je političar na karikaturi, neki su već suvereno tvrdili da je to Vučić, ali ovaj nije imao cvikere i imao je drugačiju frizuru, a još više sam sumnjao u to da je slici Vučić, zato što bi njegovo prisustvo na ovolikoj karikaturi, ovako iznenada, značilo da mu je došao kraj.
Kasnije su grobari objasnili: „Na tenku su igrač Zvezde, policajac, gardista i političar.“ Pa, dobro. Rano je još za karikaturu sa Vučićevom njuškom, ali ni taj čas ne čini se predaleko, jer država zaista cela zna ko svoje stidljive boravke na marginama severne tribine naivnim Tasovcima predstavlja kao sopstvene političke korene i izvor svoje moći. Zna se ko je, trpajući godinama unazad svoje ljude u fudbalski savez i upravu oba „večita rivala“, zagospodario srpskim fudbalom.
Odmah posle slike, internet je obišao snimak s tvitera na kom se čuje masovno skandiranje „Vučiću pederu“, nešto što se u takvom obimu nije javilo još od utakmice Srbija – Albanija, pre tačno pet godina. Režimski mediji su preneli kako je utakmica prekinuta zbog uvredljivog transparenta i nesportskog skandiranja, oba upućena Slaviši Kokezi. Jesu grobari vređali i Kokezu, ali su vikali „Vučiću pederu“, čak su se neki navijači Zvezde javili sa primedbom: „Nisu samo grobari vikali.“
Na O2, zombiju TV B92, koji je direktno prenosio meč, voditelji su se zbunili, ne baš do kraja strajnićevski, ali dovoljno da bi najpre jedan drugog pitali: „Šta ovo navijači skandiraju, ne čujem baš najbolje“, posle čega je isključen ton koji je stizao sa stadiona, a cenzorska tišina koja je usledila zaurlala je „Vućiću pederu“ još jače.
Nepoznati autor najbolje zna zašto je za ovog diktatora smislio baš ovakvu prozivku, a kad ostavimo po strani LGBT korektnost i shvatimo „Vučića pedera“ kao čarobnu šifru kojom se firerova moć poništava tamo gde ona odjekuje, ovo što se desilo u nedelju je velelepni iskaz navijačkog odmetništva, udarac pravo u srce iz kog Vučić ispumpava svoju moć i pitanje je trenutka kada će se „Vučiću pederu“, zaoriti sa svih strana svih hala i stadiona.
I sam „peder“, duboko potrešen ovim udarcem, javio se iz Njujorka, gde se nalazi na kosovskom ribanju. Ovlaš se osvrnuo na odbeglu rektorku Ivanku, a onda je nekoliko minuta pričao o onome što ga zaista boli, o navijačkom prozivanju, sebi kao pederu, uz plačnu poruku navijačima Partizana da će javno objaviti koliko je njegova milost proteklih godina podarila novca jednom, a koliko drugom klubu.
Ne vredi. Ovo je bilo toliko iznenadno i žestoko, da se kraj na jedno veče učinio bližim nego što jeste. Jasan znak Miloševićevog sloma bilo je „Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane“, koje se orilo tokom leta 2000, za vreme kvalifikacija za Ligu šampiona. Sever bi započeo, a ostatak stadiona je, najpre stidljivo, a zatim sve glasnije, urlao ovu mantru, a Miloševićev pad desio se već na samom početku jeseni. Policija je u ono vreme reagovala batinama, a odgovor navijača bio je toliko oštar, da su Miloševićevi panduri bežali po tribinama, spasavajući glave. Ko je tada bio na stadionu, osetio je da je moguće pobediti Miloševića.
Ko je u nedelju bio na stadionu JNA, osetio je da je moguće otvoreno isprozivati psiha, a da će reakcija koja će uslediti biti uplakani firer u uključenju iz Njujorka, koji javno daje oglas za kupovinu navijačke odanosti. Sada uzalud rovari po navijačkim krugovima, pokušava da sazna ko je pobunio jug, koliko je koštao transparent, gde su ga štampali, koliko para i kome sve treba da isplati, da se više to ne viče, tražite šta god želite, samo nemojte „Vučiću pederu“ moli vas vaš peder.
Bravo za navijače Partizana, uz sugestiju da je to moglo i oštrije i jasnije, ali u zemlji gde je potpuna tišina reakcija na hiljade krivičnih dela koje režim svakodnevno vrši, ovo je bilo preko potrebno demokratsko osveženje, koje je nehotice ostavilo u senci još jednu veliku pobedu protiv diktature, koju su iza zaključanih vrata rektorata izvojevali pobunjeni studenti i Ivanka rektorka. „Jedno Vučiću“ pederu u Srbiji ipak vredi mnogo više od jednog akademskog dogovora.
Jel zna neko koji je rezultat bio na kraju utakmice?