U kojim novinama, pitala sam, sva krmeljiva. U internet-novinama, odgovorio je. Pa, dobro, u 2017-oj smo, verovatno danas svi čitaju samo internet-novine. Ne, kaže on, svi čitaju „Informer“. Zašto, zabrinula sam se, jesu li svi retardirani?
Dobro, i ja sam poslednji put izlazila u tabloidu, zvao se „San“. Kako je samo Vidojković bio srećan kad su ga postavili za kreativnog urednika. Uf, ala ću duhovitim potpisima za fotke i subverzivnim podnaslovima da zabijam prste u oči novom režimu, ložio se. Ubrzo, međutim, shvatio je da nešto u „Sanu“ smrdi. Najpre mu je bilo sumnjivo to što bi narednog jutra iz novina iščezli svi njegovi podnaslovi i potpisi za fotke, kojima su mete bili novopečeni predsednik i naprasno svemoćan prvi potpredsednik vlade. Jedino mu fore iz TV programa nisu dirali, mučeniku
Sledeći znak da je „San“ zapravo oličenje novinarskog košmara, bili su nalozi za rušenje naslovnih stranica, koje bi bile dogovorene na jutarnjem kolegijumu. Ti nalozi bi najčešće stizali u trenucima kada su članovi redakcije oblačili svoje zimske jakne i polazili kućama. A stizali bi bukvalno – odozgo. Ko je odjednom naredio da stavljamo Dulića na naslovnu, pita Vidojko, a urednici „Sana“ – pokazuju prstom ka nebu.
Dvanaestog decembra, 2102, kada je uhapšen Mišković, u redakciji je vladala je gotovo svečana atmosfera, zaposleni, a i honorarci, jedni drugima su čestitali, ali ne zato što ih mnogo zabole, nego jer je – prst ka nebu – naloženo da radno i svečano dočekamo hapšenje najvećeg srpskog tajkuna. Tada je otklonjena i poslednja sumnja da je „San“ zapravo kombinacija novinskih vlažnih snova Rodića i Vučića, te je Vidojković, logično, dao otkaz. Zamolili su ga da ostane makar do nove godine. Ali, kako da nastavi da radi u tom preodvratnom PPV-ovskom okruženju?
I budi me jedno jutro, kaže, adje, ustaj, moramo pet puta nedeljno da te pišemo. Ja iznenađena, otkud to odjednom, kada su me proletos, posle pune dve godine ukinuli, čim je grobar postao predsednik. Ispalo je teško sranje, kaže Vidojko, zemlja ide dođavola, ladno je Vučić postao glavni. Kako Vučić, bog te mazo, pitam, više za sebe, a on mi odgovara: izmislili mu funkciju – prvi potpredsednik vlade – i počeli da ga naduvavaju i naduvavaju i eto ga, vlada, hapsi, preti, šizi, moramo mu stati na put! I počnemo mi, parnim danima po Vučiću, neparnim po Nikoliću, Vidojković stavio neku nadrkanu sliku sa cvikerima za sunce, bilo mi je baš simpatično kako se naložio, sav naivan, kakvog ga je majka rodila. Nisam izgurala ni dve nedelje, a – prst ka nebu – neko ugasio novine.
Prvo što sam pitala Vidojkovića, sad, kad me je ponovo cimnuo, bilo je: „Što ugasiše San, bre?“. Kaže, do danas nismo saznali. Sledeće što ga pitam, aha, 2017 je, nije valjda grobar osvojio drugi mandat? Nije, kaže, ustupio je mesto Vučiću. Majko mila, Vučić predsednik?! A šta je bio do sad? Bio je, kaže, premijer, u dva mandata. Kako dva mandata, jebote, za samo pet godina? Voli vanredne izbore, kaže, stalno ih raspisuje i stalno na njima pobeđuje, naravno, nameštaljkama i krađom glasova. A zemlju je još više zadužio, pretpostavila sam? Tako je, kaže, pridavio nas je, samo što ne svisnemo.
A opozicija? Gde je Vuk Drašković, pitala sam, više iz zezanja. Eno ga, s Vučićem, odgovara mi Vidojković. A demokrate? Na ivici cenzusa, sad ih, kaže, vodi Šutanovac. Sunce ti posolim. LDP? Sa Vučićem. Čanak? Sa Vučićem. Ček, a ko je bio drugi na predsedničkim izborima? Saša Janković. Ko, bre? A B 92? Pokojna. Utisak nedelje? Ukinut. Pa, dobro, jel ima neko da pljuje režim na televiziji? Kesić, kaže, ima emisiju na 02 (šta god to bilo, ali drago mi je što gledaoci ponovo imaju priliku da gledaju „Fajront republiku“) i imamo emisiju, kaže, Kulačin i ja, na RTV Šabac. I to je to. Stvarno, katastrofa, čim je televizija spala na to da ti postaneš voditelj, rekoh mu, sažaljivo.
Počeli smo, zatim, da me spremamo za radni zadatak. Banjalučki portal, kaže Vidojković, odličan, slobodan, ni meni još uvek nije jasno šta im bi da nas zovu. A šta treba da pišemo, pitam ga, a on veli, šta god hoćemo. A je l možemo i da psujemo, pitam, on makar zna kakva sam kad popizdim. Kaže, možemo i to. Dobro, pređoh konačno na stvar, šta je obeležilo prethodnu nedelju? Mesje Buljon, tako ga neki zovu, francuski humanitarac – nekadašnji fašista, koji se druži sa sadašnjim srpskim fašistima i taksisti mu praštaju pare za vožnju, jer znaju da zna kakve muke Srbi trpe na Kosovu.
I? U čemu je caka s Buljonom? Kaže, bio na N1 (wtf is N1?), pitala ga voditeljka za nacističku prošlost i sad joj srpski fašisti prete smrću. Znači, srpski fašisti su i dalje aktivni? Da, naročito kad treba da se preti novinarkama. Je l’ pale ambasade zbog Kosova? Je l’ prave sranja? Jok, kaže, uredno prelaze granicu na Jarinju, kad idu dole da srbuju. Granicu? Da, na kojoj ih čeka kosovska policija.
Teška priča. Je l’ ima nešto laganije? Ima, kaže, neki Balav, tako ga zovu, vodi tok šou na pinku, pljuje opoziciju. Nisi valjda ponovo naštelovao pink, izdajniče? Nisam, kaže, gledao sam na internetu, pet minuta. Dalje nisam izdržao. Balav, sudeći po kritikama, em je glup, em je ružan, moraju publici da prete vatrenim oružjem ne bi li se nasmejali. Pa, što uopšte pričamo o tom imbeciju, izgubila sam živce. Svi pričaju o njemu, tvrdi Vidojković. Svi? Pa, jesu li svi retardirani? Bojim se da jesu, reče mi u poverenju, posle čega sam zaključila da je pred nama dug i težak posao. Iz snova.
Vaša nova kolumna.
