Veliki župan Stefan Nemanja se pred kraj života zamonašio i pod imenom Simeon dušu ispustio. I otišao pravo u pakao.
„Au, šta je sad ovo“, iskreno se iznenadio.
„Ovo je pakao, lepi moj“, ležerno mu se obratio đavo, koji ga je dočekao sa tri šuta užarenim kopitom u zadnjicu.
„Ali, zašto, avaj! Zašto, Bože!“, zavapio je Simeon. „Sve sam radio u tvoje ime, ceo život posvetio sam tebi! Na kraju sam se i zamonašio i sad u pakao!“
„Zar si stvarno mislio da ćeš posle ratova protiv rođene braće, masovnih ubistava i naročito masakra i genocida nad bogumilima, na čemu ti posebno čestitam, završiti u raju? Kapiram ja srednji vek i sve, ali tebra…“
„O Bože, Bože, zar tako svome vernom slugi Simeonu…“, kleknuo je kolenima na užareni ugalj bivši veliki župan Raške i zaplakao.
„Ehm“, intervenisao je đavo, „kao prvo, diži mi se s tepiha. Kao drugo, zajebi to Simeon. Ovde se vodiš kao Stefan Nemanja, veliki župan Raške, vazal, čas Vizantije, čas Ugara, ubica, koljač i vadilac očiju jereticima. Eto. Hajde sad, na hiljadugodišnje odsluženje kazne, pa ćemo posle da vidimo za koliko ćemo je produžiti.“
U solidnom je društvu bio Stefan Nemanja, jer su svi vladari iz tog doba završili u paklu, pa tako i njegovi direktni potomci, takođe sve sami koljači, oceubice i uhorezi svojih neprijatelja i verskih neistomišljenika. U raj su dospeli jedino bogumili.
Narednih osamsto godina Stefan Nemanja proveo je daveći se u vulkanskoj lavi i boreći se sa pticama pakla, što su mu kljunovima kopale oči, koje bi mu potom ponovo izrastale, samo da bi mu ih ptice ubrzo ponovo kopale. Prvi komšija mu je bio vizantijski car Manojlo Komnin, a mesto iza njih zauzeo je Fridrih Barbarosa, kome su se, između sopstvenih vapaja, često smejali, pošto se odmah posle davljenja u potoku, počeo daviti u vrelim govnima.
Jedne užarene paklene noći, baš kad je crveni gušter Stefanu Nemanji po milioniti put odgrizao nos, đavo lično došao mu je u posetu.
„Kako ide, matori?“, pitao ga je reda radi i odmah nastavio: „Slušaj, situacija na Zemlji ide u tvoju korist. Srbi su se toliko posrali po svemu božanskom, da sam morao tamo da odem, da iz prvog lica rukovodim veličanstvenim činom potpune srpske duhovne i fizičke propasti.“
„Ne razumem, kako ste i ovde i tamo istovremeno? Jao!“, zbunio se Stefan Nemanja, a onda jauknuo, jer mu je ogromni zeleni pauk odgrizao uvo.
„Ja sam svuda istovremeno, kao i kolega iz raja, ali ponekad volim da uđem u neko ljudsko biće, naročito kada je ceo jedan narod do te mere otišao u kurac da je od njega i kolega iz raja digao ruke. Kao, naprimer, u slučaju gospodina Hitlera.“
„Ne seri, to sam sve ja samostalno uradio!“, pobunio se Hitler, koga su smestili pored Fridriha Barbarose, a kad mu je crni dvoglavi pas odgrizao obe noge, počeo je da se smeje. „Ha ha ha, posle stotog puta ovo golica! Smislite nešto pametnije, mater vam jevrejsku!“
„Izvinite, jel možete meni neko drugo mesto da obezbedite“, umešao se Frdirih Barbarosa, „on je naprosto nesnosan.“
„Puši kurac, pičko!“, izdrao se Hitler. Đavo je ovu prepirku prekinuo tako što je pucnuo prstima, a njima dvojici su eksplodirale glave.
„Tako, sad imamo malo fore za razgovor, dok im ne izrastu nove“, nastavio je gospodar pakla svoje obraćanje Stefanu Nemanji. „Dakle, pošto sam uspešno usadio komunizam među Srbe…“
„Pupušiš ti komunistima kurac! Ne mešajte nas u vaša verska sranja! Ijoj!“, dreknuo je Aleksandar Ranković iz neposredne blizine, dok mu je jedna zmija ubrizgavala litre otrova u stomak koji je postajao sve veći i tamniji, usled čega je nakratko izgubio moć govora.
„Elem“, nastavio je đavo poslovnim tonom, „prvo sam vas uspešno zakomunjario, a kad sam komunizam izvadio iz vašeg nacionalnog bića, ostala je izdeformisana mutirana masa krvoloka, izdajnika, secikesa, lopova, pokvarenjaka, govnara i smradova, baš kako volim. Čak su i jebeni popovi moje verne sluge! Mada, tako je bilo i u tvoje vreme…“
„Zašto mene pored Srba, jebem li ti mater!“, razdrao se Hitler, ne shvatajući da je upravo to deo njegove kazne, a glava mu je smesta ponovo eksplodirala. Fridrih Barbarosa mudro je ćutao i gledao u stranu, dok mu je minijaturni crni zmaj grickao džigericu.
„Eh, jadan moj narod“, iskreno je žalio Stefan Nemanja.
„Zbog toga sam i došao. Postoji šansa da ti snizim kaznu za dvesta godina. Ideš natrag na zemlju, videćemo već u čijem telu, a posle toga, jebiga, najverovatnije ponovo ovamo.“
„Stvarno? Otkud to?“, obradovao se veliki župan.
„U Srbiji sam se uselio u telo šontave, sisate hulje iz Novog Beograda i probio mu put do mesta predsednika. Svi Srbi su mu se potčinili, a mnogi u njega gledaju kao u Boga. Celu jednu beskonačno veliku šumu zapaljenog drveća rezervisao sam samo za tvoj narod.“
„Da, da, pažljivo vas slušam“, preznojavao se Stefan Nemanja, jer su mu dve stonoge upravo prolazile kroz testise. „Sada ste u telu velikog župana…“
„Okej, evo dila“, izgubio je đavo strpljenje. „Smislio sam, a kroz usta te sisate, guzate budaletine naredio, da se sruši železnička stanica u Beogradu i ispred njenih ostataka digne spomenik tebi.“
„Oh! Što baš meni?“
„Srbi te smatraju utemeljiteljem svoje države, a njihova poslednja generacija se ponaša upravo kao i tvoja, iako odavno više nije srednji vek. Sve se savršeno poklopilo.“
„Hoću, može!“, pristao je Stefan Nemanja, a nije do kraja ni saslušao ponudu. „Samo da odem odavde, makar na kratko. Prijaće mi da malo odmorim od ove strine“, mahnuo je glavom ka Manojlu Komninu, koji je poslednjih pedeset godina neprekidno plakao i ponavljao:
„Jao meni, zar junačka Vizantija da se svede na odmaralište Nemaca i prezadužene primitivne lenčuge! Kuku, lele!“
„Ne brini, ni tvoji neće još dugo. Svi ćete se zajedno ovde peći“, utešio ga je đavo, a onda se ponovo obratio Stefanu Nemanji: „Znači, može? Imamo dil?“
„Imamo!“, oduševljeno je uzviknuo veliki župan, iako nije imao pojma šta je to Beograd, a još manje šta je železnička stanica.
„Ruku amo!“, viknuo je đavo i pružio mu svoje užareno kopito.
„Nije fer, ćale! Hoću i ja na Zemlju!“, zakukao je sa obližnje stene, na kojoj su mu hijene komadale ruke i noge, Rastko Nemanjić.
„Svako za sebe, sine, svako za sebe!“, doviknuo mu je Stefan Nemanja. „Valjda si dosad naučio kako stoje stvari.“
Ono što Stefan Nemanja nije znao, a i da je znao, verovatno ne bi uticalo na njegovu odluku, jeste da će đavo podići spomenik koji prikazuje namučenog velikog župana kako stoji na obroncima pakla, sa užarenim mačem u desnoj ruci, kojim je bez kontrole sebi odsecao levu nogu, od 1654. do 1778. god., po zemaljskom vremenu.
Kao što je đavo i predvideo, nije bilo Srbina koji se spomeniku nije obradovao. Čak su i ljuti politički protivnici nakratko zakopali ratne sekire, kako bi pozdravili ovaj potez, svi zajedno putujući u sigurnu propast, a za njom u večne vatre pakla.
Jedino je bilo malo sporenja oko toga kako spomenik izgleda.