Beograd na vodi, 2025. 17. sprat. Porodica Jovanović je 2018. svoju ušteđevinu uložila u stan u ovom luksuznom naselju i vratila se iz Hanovera u otadžbinu. Sedam i trideset je, prolećno jutarnje sunce obasjavalo je šikaru koja je poslednjih decenija u sebi krila ostatke koncetracionog logora Staro sajmište. Sedmogodišnji Miša, sin jedinac Zorana i Jelene, ima temperaturu 38,9. Poslednji medicinski radnik napustio je Srbiju 2023, mesec dana pošto se pandemija korona virusa napokon okončala. Sindikat medicinskih radnika napisao je saopštenje za javnost, u kom je stajalo: „Jebo nas onaj koji nas natera da ostanemo u Srbiji i drkamo se sa vama, sebičnim primitivcima i psihopatama, dok nas režim žrtvuje, držeći nas mesecima u crvenim zonama i bušnim skafanderima. Idemo bilo gde, a vi se lečite kako znate i umete.“
„Cele noći mu nije spala“, na ivici suza bila je Jelena Jovanović. „Sve sam probala, polivala ga toplom vodom, čitala molitve, mahala mu krstom iznad glave i ništa.“
„Za pola sata počinje da radi pekara kod palate pravde! Vodim ga tamo!“, odlučan da se bori za svog sina galamio je Zoran Jovanović.
„Bogu hvala, pa imamo tu pekaru. Za svaki slučaj, da ponovim bajalicu iz ’Informera’ – Temperaturo spadni spadni, šta ćemo ti, bedni, jadni! Pu, pu pu!“, izdeklamovala je Jelena Jovanović i obišla tri kruga ispod lustera, kako je medicinsko uputstvo iz uglednih dnevnih novina nalagalo.
„Mama, mama...“ javio se tihim glasom iznemogli Miša, „molim te, pogledaj na internetu šta kažu za temperaturu...“
„Gospode, on bunca“, rasplakala se Jelena Jovanović. „Mili sine, predsednik je zabranio internet još pre godinu dana. A i bolje je tako, nego da nas ubice u belom i plaćenici farmakoindustrije truju svojim lažima, uvaljuju vakcine kojima nas sterilišu, menjaju nam genetiku i teraju nas pre vremena u grob. Joj, Bože, možda bajalica iz ’Srpskog telegrafa’ pomogne – Temperaturo, beži, beži, dete mi se stalno ježi! Pi, pi, pi!“
„Prva pomoć očigledno nema efekta“, zaključio je Zoran Jovanović. „Hajde sine, tata će te na ramenima odneti na pregled u pekaru!“
Ispred pekare su, međutim, zatekli tridesetak nesrećnika, koji su kašljajući i kijajući, drhtali, uvijeni u ćebad. Jednoj od prodavačica pokojna tetka radila je kao medicinska sestra u crvenoj kovid zoni, 2021, pa se ceo komšiluk uzdao u ono što je pekarka zapamtila o lečenju svih mogućih bolesti s kojima se pokojnica susretala. Tačno u osam, na vratima pekare pojavila se radnica i naredila da se formiraju tri reda, jedan za hleb, drugi za pecivo i treći za pacijente. Svega njih troje našlo se u redovima za pekarske proizvode.
„38,9, a?“, hladno je ponovila pekarka ono što joj je Zoran Jovanović rekao, dok mu je mali Miša drhtao na ramenima. „Ništa, hladan tuš, rakija, a ako baš neće da se spusti, paracetamol.“
„Au, a mi ga polivali toplom vodom“, zabrinuo se Zoran Jovanović.
„Pa kad ga lečite na svoju ruku. Sledeći!“
„Čekajte, gde da nađemo paracetamol, kad su svi apotekari pobegli iz zemlje odmah posle medicinskih radnika?“, zavapio je.
„Ta informacija će vas koštati pet hiljada dinara“, rekla je pekarka, a Zoran Jovanović je iz novčanika izvadio novčanicu od pet hiljada, sa likom predsednika Vučića spreda i pozadi i položio je na pekarski pult. Pekarka ju je strpala u džep, nagla se preko pulta i šapatom izgovorila: „Idite do kioska na ćošku Sarajevske i Vojvode Milenka. Žena koja tamo radi ima zalihe paracetamola, koje su joj ostale od svastike, koja je sad u Nemačkoj ili Austriji, nije ni bitno. Možda im je prošao rok trajanja, ali to ionako nema veze.“
„Jel mi treba uput ili recept?“
„Samo recite da vas je Verica poslala. Sledeći!“
Zoran Jovanović je, noseći bolesnog sina na ramenima, za nepunih pet minuta stigao do kioska. Tamo su zatekli dva reda - levi, za „Informer“ i „Srpski telegraf“ i desni, za paracetamol.
„Verica me poslala. Molim vas, paracetamol, mali ima 38,9 danima. Ništa ne pomaže“, zavapio je Zoran Jovanović.
„Da ga vidim“, promrmljala je žena iz kioska, sede kovrdžave kose, odevena u pohabanu belu apotekarsku bluzu,a Zoran Jovanović se nagnuo, kako bi što bolje osmotrila pacijenta. „Auf. Trebaće vam bar dve kutije paracetamola, pošto mu je prošao rok trajanja pre dve godine. Moraćete da mu dajete po četiri, na svaka četiri sata.“
„Dajte mi, ne pitam šta košta!“
„Košta ukupno deset hiljada.“
Zoran Jovanović izvadio je dve novčanice od pet hiljada sa predsednikovim likom spreda i pozadi, a žena iz kioska proturila je dve kutije paracetamola, malo izgužvane, malo vlažne, ali u ovom trenutku veoma važne.
„I pola litre negazirane vode, molim vas“, zavapio je očajni otac, rešen da svom sinu što pre da lek.
„Za to morate u drugi red. Pripremite petnaest hiljada dinara“, izgovorila je žena iz kioska. Zbog inostranih korporacija koje su poslednjih godina besomučno iskopavale svaku rudu koja je mogla da se nađe u Srbiji, država je ostala bez pijaće vode, pa zato ovolika cena – jer je voda bila iz uvoza, konkretno iz Moldavije.
„Šta da radimo ako paracetamol ne pomogne?“, pitao je Zoran Jovanović.
„Mogu da vam napišem recept za prirodni antibiotik, koji u obliku plesni u neopranim sudovima, proizvodi propali pisac i ugledni farmaceut, Marko Vidojković.“
„Neću ništa s tim izdajnikom da imam, pa makar ostao bez deteta!“, razjario se Zoran Jovanović, koji je, zahvaljujući ’Srpskom telegrafu’ bio dobro upoznat sa Vidojkovićevim delovanjem protiv države.
„Dobro, dobro, mada se priča kako su mu antibiotici veoma efikasni.“
„Taj gad moje pare neće dobiti. Molim vas za neko drugo rešenje!“
„Gospodine, pogledajte koliki ste red napravili. Ako nećete antibiotike, mogu da vam dam uput za opštinsku specijalistkinju za sve bolesti. Ordinacija joj je jako blizu. To će vas koštati pedeset hiljada.“
Pošto je sinu strpao u usta četiri bajata paracetamola i zalio ih moldavskom vodom, obogaćenom arsenom i aluminijumom, Zoran Jovanović ga je na ramenima poneo ka Beogradu na vodi. Ispostavilo se da se ordinacija specijalistkinje za sve bolesti nalazila na trećem spratu u soliteru kraj solitera u kom je živela porodica Jovanović. Na papiru zalepljenom na vrata, hemijskom olovkom bilo je napisano „Specijalista“. Zoran Jovanović pokucao je triput i otvorio.
Na papiru zalepljenom na zid u predsoblju, hemijskom je bilo napisano „čekaonica“. Nikoga nije bilo na četiri kuhinjske stolice, nemarno raspoređene u toj prostoriji. Zoran Jovanović pokucao je na bela vrata, na kojima se nalazio papir sa natpisom „Ordinacija“.
„Da!“, začuo se snažan ženski glas, a brižni otac otvorio je vrata i pognut, sa sinom na ramenima, ušao u prostoriju zatamnjenu venecijanerima, u kojoj je bio veliki sto od punog drveta, za kojim je sedela žena odevena u crni kožni kombinezon koji je isticao njene zavidne sise. „Skinite to dete sa ramena, zaboga, takav sanitetski prevoz nije u skladu s propisima.“
Zatim se sagla i snažno ušmrknula dve velike bele linije, direkt sa stola. Zoran Jovanović seo je na stolicu preko puta nje, a sina, koji je i dalje bio u bunilu, postavio je u krilo.
„Uput“, graknula je zapušenog nosa, a Zoran Jovanović pružio joj je papir koji je dobio u kiosku. „Dobro, dolazak u ordinaciju košta osamdeset hiljada, a dalje zavisi.“
Zatim je ponovo izvukla dve linije, a kad je ponovo podigla glavu, Zoran Jovanović ju je prepoznao.
„Ijao, pa vi ste ona poznata pevačica...“
„Nisam. Ja sam specijalistkinja za sve bolesti. Nekada sam se bavila estradom, ali sam se prebacila na specijalističku medicinu. Toliko puta sam otpevala „Bolujem od ranog proleća“, „U krvi mi je požar“, „Ti si moja rak rana“ i dalje da ne nabrajam, da je ovo bio logičan nastavak karijere. Pare na sto.“
Zoran Jovanović izbrojao je osamdeset hiljada, stavio ih na sto, a ona ih je nabila sebi u dekolte.
„Šta je s malim?“, promumlala je i izvukla još jednu liniju, posle čega je uzdahnula: „Auf, bogtejebo.“
„38,9, već danima. Nikako ne možemo da je spustimo. Dao sam mu paracetamol pre petnaestak minuta, ali izgleda da još ne deluje.“
„Paracetamol iz kioska deluje samo na pacijente koji nemaju temperaturu“, objasnila je specijalistkinja. „Jeste probali s Vidojkovićevim antibioticima?“
„Odbijam da imam išta s tom budalom“, rasrdio se Zoran Jovanović, a Mišina glava klonula mu je u krilu.
„Šteta, jako su dobri. Prokuvate vodu, sipate antibiotik, popijete, počne da radi već posle pola sata. Kad osetite kako se stapate s kosmosom, to je to, nema dalje. Ne znam šta taj čovek radi u svojoj laboratoriji, ali lično sam isprobala njegov antibiotik. Fantastičan je!“, prilično uverljivo, potpuno zapušenih nozdrva, prepričala je svoje farmaceutsko iskustvo.
„Pa, jel su vas izlečili ti antibiotici?“
„Nisam bila bolesna kad sam ih uzimala, ali ono leči sve, garantujem svojom medicinskom praksom. No, dobro, nećete da se petljate s njim. Primenićemo urgentnu terapiju novokomponovanom narodnom pesmom bez muzičke pratnje. Svaka numera koštaće vas dvadeset hiljada, a to je, verujte, bagatela u odnosu na lovu koju sam nekad pravila. Pošto je malom veoma loše, otpevaću dve minimum. Kotizaciju na sto.“
Zoran Jovanović izvadio je četrdeset hiljada iz novčanika i stavio ispred doktorke, a ona je, gurajući novac u dekolte, počela da peva pesmu „Bolesti moja, proći ćeš kad mi se on vrati“. Doktorka je zaista imala čaroban glas i pored zapušenog nosa. Pred kraj pesme, Zoran Jovanović osetio je kako se Miša Jovanović znoji, što je bio znak da je temperatura počela da spada.
„A? Jel šljaka?“, pitala je doktorka pomalo nadmeno i ušmrknula novu liniju sa stola.
„Ovaj.... Počeo je da se preznojava.“
„To ti kažem. Peglamo dalje.“
Sledeća pesma bila je „Tvoj pogled na me leči, moj pogled na tvoj boli“. Tokom drugog refrena, Miša Jovanović bio je gola voda. Pogledao je oca potpuno bistrim očima i rekao: „Tata, hajdemo kući.“
Doktorka je, pevajući četrvti put zaredom refren, otišla do ormara i odande izvadila peškir, koji je dobacila Zoranu Jovanoviću.
„Eto, obriši klinca. Peškir košta dvadeset hiljada.“ Onda je zviznula još jednu liniju sa stola, pa je pitala: „Hoćeš ti jednu? Ili možda dve? Trideset hiljada po lindži.“
„A šta je to“, zbunio se Zoran Jovanović.
„Vakcina, brale. Vektorska, stigla prekjuče iz Ekvadora, sa bananama“, objasnila je doktorka i cepnula odmah još jednu.
„Pa jel mora toliko doza?“
„Što više doza, to bolje. Ali, u pravu si, koji će ti. Sina smo ti izlečili. Ako bude nekih komplikacija, samo dođite, bez uputa, tarife znate. Hoćemo još jednu, upola cene, za svaki slučaj?“
Pre nego što je Zoran Jovanović uspeo da odgovori, opštinska specijalistkinja za sve bolesti zatvorila je oči i počela da peva:
„Mila majko, otkad dragog nemam, kao luda noću selom šetam.“
Zoran Jovanović je ustao, držeći sina u naručju, a doktorka je pesmu prekinula na trećem refrenu, izgovorivši „Deset soma, sine“, a kad je Zoran Jovanović stavio novac na sto, ponovo je zatvorila oči i mahnula rukama ka njima, kao da tera kokoške.
Njena pesma odjekivala je i u hodniku zgrade, kad su izašli. Zoran i Miša Jovanović krenuli su stepenicama ka prizemlju, jer u ovom soliteru, kao i u njihovom, liftovi nisu radili, pošto su sajle već godinama bile potopljene u podzemnim vodama.
