Mario Vargas Ljosa: Ljudsko biće kao kavez u kojem se gnezde anđeli i đavoli: Dva lica Ezre Paunda

Žorž Bataj je napisao da je ljudsko biće kavez u kojem se gnezde anđeli i đavoli. Malo je ljudi kod kojih je to bilo tako očigledno kao u slučaju Ezre Paunda

Mario Vargas Ljosa / 15. August 2019

 

 Brodska biblioteka koja me vodi ka Enkoridžu je mala i besprekorno uređena. Izuzev zbirke klasičnih dela koja zbog svojih mikroskopskih slova ostaju van mog domašaja, u njoj se nalaze romani za čitanje na aerodromu, nepoznatih autora, koji me nimalo ne privlače, baš kao ni biografije vrhunskih bejzbol igrača, trkača ili boksera, knjige o samopomoći i holivudski tračevi. Međutim, na polici Current Affairs nalazim, pomalo izdvojenu, izvanrednu knjigu mladog profesora sa Harvarda Kevina Birmingema: Najopasnija knjiga. Džejms Džojs i bitka za Uliksa.

Knjiga sadrži mnogo više nego što nagoveštavaju njen naslov i podnaslov, odnosno nedaće s kojima se Džejms Džojs susretao zbog svojih knjiga, usled slepila i kukavičluka izdavača u Ujedinjenom Kraljevstvu i Sjedinjenim Američkim Državama, koji se nisu usuđivali da ih objave, plašeći se cenzure, kazne i suda. Slučaj Džejmsa Džojsa je jedinstven: bio je poznat pre nego što je objavio ijednu knjigu.

Za to je dobrim delom zaslužan izvanredni lovac na književne talente, pesnik Ezra Paund. Prilično je dobro poznato šta je učinio za T. S. Eliota i koliko je vremena posvetio (nauštrb sopstvenog pisanja) ispravkama Puste zemlje. Ali verovatno je učinio i mnogo više da genijalni Džojs postane priznat, i povrh svega objavljivan pisac. Za njega je prvi put čuo 1914. godine od pesnika V. B. Jejtsa, koji je predložio Paundu da traži od Džojsa tekst za antologiju posvećenu irskoj književnosti koju je pripremao. Kada je to učinio, Džojs, tada sasvim nepoznat pisac, osim priloga za antologiju poslao mu je i nekoliko priča iz Dablinaca i odlomke iz romana Portret umetnika u mladosti, za koje je tražio izdavača.

 Paundovo oduševljenje nakon čitanja tih tekstova dokumentovano je u njegovim pismima. Pošto je bio praktičan čovek, smesta je preplavio najbolje engleske i američke izdavače izveštajima o Džojsovim tekstovima, ubeđujući ih da objave njegova prva dela koja, kako je tvrdio, krase visok književni kvalitet i velika originalnost. Odgovori koje je dobio su užasavajući: Džojsu niko nije priznavao ni najmanji književni talenat. Tvrdili su da odbijaju njegove knjige jer su loše napisane i još gore organizovane, da im nedostaje struktura i da su pritom grube i proste. Zašto bi rizikovali da budu kažnjeni ili izvedeni pred sud zbog tih knjiga koje ne bi prošle nijednu cenzuru, i pritom su prosečne?

Paunda to nije obeshrabrilo. Odgovorio je izdavačima na prigovore književnim argumentima, optuživši ih da su slepi mediokriteti i uveravajući ih da taj mladi irski pisac donosi revoluciju u književnost svog vremena, a naročito u književnu prozu na engleskom jeziku. Njegovo oduševljenje se prenelo na dve izuzetne žene: Harijet Viver, direktorku malog engleskog književnog časopisa The Egoist, gde će se pojaviti prve priče iz Dablinaca i poglavlja iz Portreta umetnika u mladosti, i Margaret Anderson, koja je 1918. počela da objavljuje epizode iz Uliksa u časopisu koji je uređivala u Sjedinjenim Državama, The Little Review. Obe su zbog svoje odvažnosti morale da se suoče sa sudskim procesima. Neustrašive, nastavile su svoj poduhvat kako bi upoznale javnost sa delom Džejmsa Džojsa, čak su mu slale i novac da bi mu pomogle da preživi, s obzirom na njegove hronične finansijske krize i iznose koje je trošio na očne lekare.

Za razliku od tadašnjih izdavača, mnogi pisci i knjižari (uključujući i Silviju Bič, koja je prva objavila Uliksa i osmislila američku knjižaru „Shakespeare and Company“ u Parizu) bili su impresionirani Džojsovim tekstovima. Doduše, verovatno nijedan to nije pokazivao kao Valeri Larbo (prvi prevodilac Uliksa na francuski) koji je, pročitavši fragmente iz velikog Džojsovog romana u časopisu The Little Review, poslao irskom autoru pismo i stavio mu na raspolaganje svoju kuću (i jednu služavku), svoju veliku biblioteku i svoju čuvenu kolekciju olovnih vojnika. Džojs se preselio tamo sa svojom ženom Norom i njihovo dvoje dece, i tamo je izvesno vreme na miru radio na romanu za koji će mu trebati više od sedam godina.

Premda se prvo izdanje Uliksa pojavilo u Parizu 1922, zahvaljujući Silviji Bič, dvanaest godina kasnije – 1934 – njujorški sudija po imenu Džon Vulsi izrekao je nezaboravnu presudu kojom je dozvolio distribuciju tog romana u Sjedinjenim Američkim Državama, i on će se ubrzo potom pojaviti u izdanju Random House. Vulsijeva presuda je odštampana na tom novom izdanju i od tada će predstavljati odlučujući presedan za sve pokušaje zabrane „drskih i besramnih dela“ u SAD. Slična presuda doneta je iste godine i u Engleskoj.

 U obe zemlje reakcija kritike je bila slična. Bezmalo svi koji su pisali o romanu, odavali su priznanje – neki, doduše, nevoljno – Džojsovom geniju i činjenici da je njegova knjiga izuzetno inovativna, kako u domenu jezika tako i kada je reč o narativnoj strukturi tog dana koji je tako podrobno opisao Leopold Blum. Međutim, gotovo svi su osuđivali reč „zaudarajući“, smatrajući je nadasve vulgarnom, premda su je koristili i likovi i sam narator, kao i dugačak završni monolog Moli Blum, koji su pojedini okarakterisali kao „drzak“, pa čak i „demonski“.

Pre ili kasnije, svi oni će priznati da će romani od tada biti radikalno drugačiji, zahvaljujući Džojsu i njegovom čudesnom delu. Za taj uspeh umnogome je zaslužan instinkt i napor Ezre Paunda. U izvanrednom eseju o toj knjizi, Paund će prvi priznati da su od pojave Uliksa svi savremeni romanopisci, uključujući i one koji ga nikada nisu čitali, bili Džojsovi učenici; a to je izjavio i Vilijam Fokner, još jedan neuobičajeni romanopisac koji verovatno nikada ne bi napisao svoju južnjačku sagu da nije bilo lekcija koje je naučio čitajući Džojsa.

Pomoć koju je Ezra Paund pružio autoru Uliksa nije se sastojala samo u traženju izdavača za njegove tekstove; on je uspeo da pronađe i mecene koje će mu finansijski pomoći i omogućiti mu, između ostalog, da više puta operiše desno oko. Kada su se lično upoznali, u Parizu 1918, Ezra Paund je već četiri godine ulagao napore da obavesti javnost o piscu kojeg je nazivao „obnoviteljem zapadne kulture“. Paund je najsimpatičnija figura koja se pojavljuje u knjizi Kevina Birmingema.

Teško je poistovetiti tog velikodušnog altruistu sa Ezrom Paudom koji se, tokom Drugog svetskog rata, obraćao mladim američkim regrutima putem italijanskog radija kako bi ih ubedio da dezertiraju, i deklamovao sva nedela koja su nacisti pripisivali Jevrejima. Američka vojska ga je zbog toga uhapsila i pronela po celoj Italiji u kavezu, kao nekakvog besnog ludaka. Potom ga je, u Sjedinjenim Državama, sud proglasio ludim kako ga ne bi streljali zbog izdaje domovine. Proveo je dosta godina u ludnici. U naše vreme, u fašistoidnoj Italiji Matea Salvinija, jedna od najradikalnijih sekti antidemokratske ultradesnice zove se ni manje ni više nego CasaPound. Žorž Bataj je napisao da je ljudsko biće kavez u kojem se gnezde anđeli i đavoli. Malo je ljudi kod kojih je to bilo tako očigledno kao u slučaju Ezre Paunda. N

Skagvej, juli 2019.
Prevela sa španskog Bojana Kovačević Petrović


Izvor: Nedeljnik


Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.