Kako funkcioniše fašizam

Istorija nacionalsocijalizma je udžbenički primer kako fašistička politika formira nacionalni identitet.

Jason Stanley / 13. August 2019

Foto: Peščanik

 

Odlomci iz nove knjige Džejsona Stenlija „Kako funkcioniše fašizam: politika „Мi protiv njih““ u prevodu Tanje Milosavljević, Samizdat B92, 2019.

Iz 4. poglavlja – Nerealnost

Američke predsedničke izbore 2016. godine naružio je niz teorija zavera. Imale su više meta, među kojima su bili demokratska kandidatkinja Hilari Klinton, kao i muslimani i izbeglice. Možda je najbizarnija od tih teorija bio „Picagejt“ („Pizzagate“). Prema onima koji su je raširili, u procurelim mejlovima Džona Podeste, menadžera kampanje Hilari Klinton, nalazile su se tajne šifrovane poruke o trafikingu dece namenjene za seksualno iživljavanje demokratskih kongresmena, sa sedištem operacije u jednoj vašingtonskoj piceriji. Teorije su kružile na društvenim medijima i, s obzirom na svoju bizarnu prirodu, dostigle iznenađujuće širok opticaj. Premda je ovo bila samo jedna od nekoliko bizarnih teorija zavere na temu Klinton i demokrata, privukla je ogromnu pažnju na nacionalnom nivou, ne samo zbog svoje krajnje neobičnosti već i zato što se Edgar Medison Velč, muškarac iz Severne Karoline, pojavio u pomenutoj piceriji vitlajući pištoljem, nameran da se obračuna s vlasnicima i oslobodi navodno seksualno roblje. Cilj zavere bio je povezivanje njenih meta, demokrata, s krajnje izopačenim delima. Filozof Majkl Linč s Univerziteta u Konektikatu upotrebio je primer „Picagejta“ kao dokaz za tezu da teorije zavere nisu namenjene da se tretiraju kao obične informacije. Linč ističe kako bi, da neko zaista poveruje da se neka vašingtonska picerija bavi trafikingom maloletnog seksualnog roblja namenjenog kongresmenima Demokratske partije, zapravo bilo sasvim racionalno reagovati onako kako je reagovao Edgar Medison Velč. Pa ipak, Velčov postupak su bez oklevanja osudili upravo oni koji su i raširili famu o „Picagejt“ zaveri. Funkcija teorija zavere jeste da napada i blati svoje mete, ali ne nužno ubeđivanjem ciljane demografske grupe da su one istinite. U slučaju „Picagejta“, teorija zavere bila je namenjena da ostane na nivou aluzije i klevete.

Donald Tramp dobio je široku političku pažnju tako što je napao medije zbog njihove navodne cenzure teorije zavere zvane „birterizam“,1 verovanja da je predsednik Obama rođen u Keniji te da stoga nema pravo da se nalazi na položaju predsednika Sjedinjenih Država. U intervjuu koji je dao Si-En-Enu, 29. maja 2012. godine, Tramp je besneo na Volfa Blicera i Si-En-En zbog neizveštavanja o tome i jer, kako je tvrdio, rade za Obamu. Foks njuz je, naprotiv, spremno omogućio Trampu platformu za promovisanje njegovih teorija zavere. Predsednik ovde nije izuzetak; teorije zavere su obeležja fašističke politike. Teorije zavere su oruđe za napad na one koji bi inače ignorisali njihovo postojanje; ne izveštavajući o njima, mediji odaju utisak da su pristrasni i da su deo te zavere o kojoj odbijaju da izveštavaju.

Teorije zavere ne samo da imaju moć da utiču na percepciju stvarnosti nego mogu i oblikovati tok stvarnih događaja. Poljska vladajuća ultradesničarska partija, PiS, najpoznatija je po svom socijalnom konzervativizmu i preziru prema institucijama liberalne demokratije. Međutim, izvan Poljske se često ne zna da je PiS došla na vlast na krilima teorija zavere ništa manje fantastičnih od zavere „birterizma“ koju je Tramp uveo u mejnstrim politiku Sjedinjenih Država, a naposletku i u predsednički kabinet.

Desetog aprila 2010, avion u kome su se nalazili predsednik Poljske Leh Kačinjski i prva dama, kao i celokupna vrhovna komanda vojnih i bezbednosnih snaga Poljske, predsednik Narodne banke i mnogi drugi pripadnici poljske političke elite, srušio se u šumu prilikom pokušaja da sleti na aerodrom u Smolensku, u Rusiji. Delegacija je putovala na obeležavanje sedamdesete godišnjice masakra u Katinjskoj šumi, gde je sovjetska tajna policija pogubila više od dvadeset hiljada poljskih oficira i građana.2 Pad tog aviona bio je nacionalna tragedija za Poljsku. Komisije zadužene da istraže uzroke nesreće u Rusiji i Poljskoj, kao i dostupne transkripte razgovora u kokpitu koje je snimila crna kutija, utvrdile su da je posredi bila greška pilota.

Međutim, ubrzo posle nesreće, istaknuti političari PiS-a počeli su da dovode u pitanje zvanične narative ruske i poljske istražne komisije. Njihova strategija odmah posle ovog događaja bila je da impliciraju da su umerena vlada Poljske, kao i ruska vlada, bile u zaveri da se avion obori a zločin zataška. Ličnosti povezane sa PiS-om izbacile su dvadesetak različitih teorija zavere o nesreći. Mejnstrim mediji osudiće „sektu iz Smolenska“ kao teoretičare zavere koji pokušavaju da podele zemlju, a tu istu karakterizaciju će oni koji su širili teorije zavere upotrebiti za klevetanje i napadanje medija zbog pristrasnosti. Uspeh koji je PiS naposletku ostvario na parlamentarnim izborima bio je rezultat načina na koji je iskoristio ove teorije zavere da podrije veru u primarne demokratske institucije zemlje, vladu i medije.

Fašistički političari diskredituju „liberalne medije“ zbog cenzurisanja diskusije o nebuloznim desničarskim teorijama zavere, što ukazuje na perfidno ponašanje prikriveno varljivim spoljašnjim sjajem liberalno-demokratskih institucija. Teorije zavere nastoje da pridobiju najparanoičnije elemente društva – u slučaju Sjedinjenih Država, strah od stranih elemenata i islama (kao u „birterskoj“ teoriji da je predsednik Obama rođen u Keniji, kao musliman); u slučaju Mađarske i Poljske, antisemitizam i antikomunizam. Cilj teorija zavera je da prouzrokuju opšte nepoverenje i paranoju, i tako opravdaju drastične mere poput cenzurisanja ili zatvaranja „liberalnih“ medija i hapšenja „neprijatelja države“.

Budući da ljudi skloni teorijama zavera spremno odbacuju sopstveno iskustvo, često je nevažno što su one dokazivo lažne. Predlog zakona br. 45 u Predstavničkom domu u Teksasu, „Američki zakoni za američke sudove“, koji je usvojen i dobio potpis guvernera Teksasa Grega Abota u junu 2017, namenjen je da spreči muslimane da uvedu šerijatski zakon u tu saveznu državu. Zamisao da muslimani pokušavaju da kradom pretvore Teksas u islamsku republiku krajnje je neverovatna – jednako kao i hipoteza da je predsednik Obama tajni musliman koji se pretvara da je hrišćanin, zato da sruši vlast u Sjedinjenim Državama. Ovakve teorije zavere su uprkos tome delotvorne, zato što pružaju jednostavna objašnjenja za inače iracionalne emocije poput ogorčenosti ili ksenofobnog straha pred onim što se doživljava kao pretnja. Ideja da je predsednik Obama zapravo musliman koji se pretvara da je hrišćanin kako bi srušio američku vladu racionalno objašnjava iracionalan osećaj ugroženosti koji je njegova pobeda na predsedničkim izborima izazvala u mnogim belcima. Ideja da muslimani u potaji pokušavaju da uvedu šerijatski zakon u Teksasu daje racionalni smisao osećaju straha prouzrokovanog kombinacijom antimuslimanske ksenofobije koju šire verski nacionalisti i Isisovih propagandnih snimaka terorističkih akata počinjenih negde daleko. Kada ljudi prihvate utešno razmišljanje utemeljeno u teoriji zavere kao objašnjenje za svoje iracionalne strahove i ogorčenost, prestaće da se rukovode razumom u svom političkom odlučivanju.

Iz 6. poglavlja – Viktimizacija

Suprotstavljeni pojmovi jednakosti i diskriminacije u fašističkoj politici su pobrkani. Zakon o građanskim pravima iz 1866. godine proizveo je novoemancipovane crne Amerikance s Juga u punopravne građane Sjedinjenih Država i zaštitio njihova građanska prava. Senat i Predstavnički dom Kongresa usvojili su ga 14. marta 1866. Nešto kasnije istog meseca, predsednik Endru Džonson stavio je veto na njega, na temelju toga da „ovaj zakon jamči pripadnicima obojene rase sigurnost koja nadmašuje sve što je centralna vlast ikad uradila za zaštitu bele rase“. Kao što primećuje V. E. B. Dubojz, Džonson je te minimalne garantije na početku puta prema budućoj jednakosti crnaca doživeo kao „diskriminaciju protiv bele rase“.3

Danas beli Amerikanci silno precenjuju razmere napretka Sjedinjenih Država u pravcu rasne jednakosti za proteklih pedeset godina. Ekonomska neravnopravnost crnih i belih Amerikanaca nalazi se otprilike na nivou na kom je bila u doba Rekonstrukcije; na svakih stotinu dolara koje je sakupila prosečna bela porodica, prosečna crna porodica sakupi samo pet; a ipak, kako pokazuju Dženifer Ričeson, Majkl Kraus i Džulijan Ruker u svojoj studiji iz 2017. godine, „Amerikanci pogrešno doživljavaju rasnu ekonomsku ravnopravnost“, beli građani Amerike to mahom ne znaju i ubeđeni su da se rasni ekonomski jaz dramatično smanjio.4 Četrdeset pet odsto pristalica predsednika Donalda Trampa veruje da su belci rasna grupa koja je u Americi najviše izložena diskriminaciji; pedeset četiri odsto Trampovih pristalica veruje da su hrišćani najprogonjenija religijska grupa u Americi. Razume se, postoji ključna razlika između osećanja ogorčenosti i ugnjetenosti, i istinske neravnopravnosti i diskriminacije.

Postoji duga istorija socio-psiholoških istraživanja činjenice da dominantna grupa doživljava povećanu zastupljenost pripadnika tradicionalnih manjinskih grupa kao preteću, i to na više načina.5 U novije vreme, narastajući korpus socio-psiholoških dokaza potkrepljuje fenomen osećaja viktimizovanosti u dominantnoj grupi zbog mogućnosti da će ravnopravno deliti vlast s pripadnicima manjinskih grupa. Odnedavno se u SAD pridaje velika pažnja činjenici da će Sjedinjene Države, negde oko 2050. godine, postati zemlja u kojoj će manjine činiti većinu, što znači da belci više neće predstavljati većinu Amerikanaca. Koristeći značaj ove informacije, neki sociopsiholozi testirali su šta se dešava kada je saopšte belim Amerikancima.

U studiji rađenoj 2014. godine, psiholozi Morin Krejg i Dženifer Ričeson ustanovile su da jednostavno naglašavanje predstojećeg nacionalnog prelaska na zemlju sa „većinskom manjinom“ znatno povećava podršku politički neopredeljenih belih Amerikanaca desničarskoj politici.6 Na primer, čitanje o predstojećoj promeni rasnog profila zemlje, s belačke većine u nebelačku većinu, doprinelo je da ispitanici studije, beli Amerikanci, budu manje skloni da podrže afirmativnu akciju, više skloni da podrže ograničenje imigracije i, možda iznenađujuće, porasla je verovatnoća da će podržati „rasno neutralne“ konzervativne mere poput povećanja budžetskih sredstava namenjenih odbrani. Rezimirajući rezultate ovog istraživanja, Morin Krejg, Džulijan Ruker i Dženifer Ričeson pišu: „Ova sve obimnija studija nalazi jasne dokaze da beli Amerikanci (tj. trenutna rasna većina) doživljavaju predstojeću promenu u državu ’većinske manjine’) kao pretnju svom dominantnom (društvenom, ekonomskom, političkom i kulturnom) statusu“.7 Takav osećaj ugroženosti može se iskoristiti u političke svrhe, kao podrška desničarskim pokretima. Daleko od toga da je ova dijalektika urođena Sjedinjenim Državama; ona je više opšta karakteristika grupne psihologije. Eksploatacija osećaja viktimizovanosti od strane dominantnih grupa pri izgledima deljenja građanskih prava i vlasti s manjinama univerzalni je element savremene međunarodne fašističke politike.

Iz 7. poglavlja – Zakon i red

Godine 1989. pet crnih tinejdžera – „Petorka iz Central parka“ – uhapšeno je za grupno silovanje bele žene koja je džogirala u njujorškom Central parku. Novine su u to vreme bile prepune usplahirenih priča o nasilnim, „podivljalim“ crnim tinejdžerima koji napadaju i siluju bele žene. U to vreme, Donald Tramp zakupio je čitave oglasne strane u više njujorških novina, gde ih je opisao kao „neprilagođene ludake“ i pozivao da dobiju smrtnu kaznu. Kasnije se, međutim, ispostavilo ne samo da je Petorka iz Central parka nedužna, nego i da je činjenica da su nedužni bila poznata mnogima iz krugova policije i tužilaštva. Godinama kasnije, sva petorica su oslobođena svih optužbi, a grad Njujork im je isplatio odštetu.

U novembru 2016. Džef Sešens, koji je danas vrhovni tužilac SAD, hvalio je komentare tek izabranog predsednika Donalda Trampa iz 1989. o Petorci iz Central parka, kao dokaz njegove privrženosti „zakonu i redu“. Reč je o vrlo osobenom poimanju zakona i reda, ne samo zato što su tinejdžeri, kako se naposletku pokazalo, bili potpuno nedužni, nego i zato što Trampove reči nisu ostavljale prostora za propisno procesuiranje tog slučaja. Standardi reda i zakona u liberalnoj demokratskoj državi su u osnovi pravedni. Kako se čini, Sešensova upotreba fraze „zakon i red“, umesto toga, odnosi se na sistem zakona koji proglašava i samo postojanje crnih mladića kršenjem zakona i reda.

Zdrava demokratska država uređena je zakonima koji sve građane tretiraju podjednako i pravedno, a te zakone, uključujući i one čiji je zadatak da upravljaju ljudima, podržavaju spone uzajamnog poštovanja među ljudima. Fašistička retorika u kojoj se pominju zakon i red eksplicitno je namenjena da podeli građane na dve klase: na pripadnike odabrane nacije, kojima je u prirodi da poštuju zakone, i one koji joj ne pripadaju i kojima je urođeno nepoštovanje zakona. U fašističkoj politici, žene koje se ne uklapaju u tradicionalne rodne uloge, nebelci, homoseksualci, imigranti, „dekadentni kosmopoliti“, oni koji nemaju dominantnu religiju – svi oni samim svojim postojanjem ugrožavaju zakon i red. Opisujući crne Amerikance kao pretnju zakonu i redu, demagozi u Sjedinjenim Državama uspeli su da stvore snažan osećaj belog nacionalnog identiteta koji zahteva zaštitu od nebelačke „pretnje“. Slična taktika koristi se sada i na međunarodno nivou, kako bi izbacila u prvi plan distinkcije prijatelj-neprijatelj, utemeljene na strahu i namenjene da ujedine populaciju protiv imigranata.

Istorija nacionalsocijalizma je udžbenički primer kako fašistička politika formira nacionalni identitet. Verzija etničkog nacionalizma koja je predstavljala izvor iz kog će poteći nacionalsocijalistički pokret nastala je osamdesetih godina devetnaestog veka u Austriji i Nemačkoj. Taj narodni (völkisch) pokret bio je ukorenjen u romantizovanom poimanju etničke čistote nemačkog naroda (Volk). Antisemitizam je funkcionisao u sklopu völkisch misli kao deo definicije nemačkog Volk; Volk je bio definisan različitošću od svojih neprijatelja Jevreja. Nacionalsocijalisti su primenjivali i verovatno najčešće korišćen metod sejanja straha od manjinske grupe – prikazivanje te grupe kao pretnje zakonu i redu.

U proleće 1936, moja baka Ilsa Stenli, koja se upravo bila vratila s pozorišne turneje zbog koje je skoro cele zime odsustvovala iz Berlina, zatekla je grad iz koga je „sve više prijatelja neobjašnjivo nestajalo“. Ubrzo po povratku, posetila ju je jedna rođaka, koja joj je ispričala da je Gestapo odveo njenog muža u koncentracioni logor. U svojim memoarima iz 1957, Nezaboravljeni,8 moja baka priča kako je pitala rođaku za razlog hapšenja njenog muža. Evo kako je glasio odgovor:

„Uhapsili su ga zato što je imao kriminalni dosije. Dvaput se našao pred sudijom za prekršaje i morao da plati globu: jednom zbog prekoračenja brzine i drugi put zbog nekog drugog saobraćajnog prekršaja. Kazali su kako žele da konačno urade ono što sudovi sve te godine nisu uradili: da se oslobode svih Jevreja s kriminalnim dosijeom. Proglasili su ga kriminalcem – zbog saobraćajnog prekršaja!“

Prva polovina bakine knjige brižljiva je pripovest o godinama koje su usledile posle Hitlerovog dolaska na vlast. Tu je dokumentovala kako je teško bilo nagnati nemačku jevrejsku zajednicu da shvati pogibelj s kojom se suočavala. Ona sama shvatila je to iz prve ruke, dok je prerušena u socijalnu radnicu nacističkog režima radila na spasavanju zatvorenika iz koncentracionog logora Saksenhauzen. Zbog svega što je videla u logoru, bila je svesna, za razliku od svojih sunarodnika Jevreja, razmera užasa koji se dešavao, a koje su se – kao što je sada slučaj s izbeglicama i sabirnim centrima za imigrante u Sjedinjenim Državama – skrivale od javnosti.

Iz Sadržaja: Mitska prošlost, Propaganda, Antiintelektualizam, Nerealnost, Hijerarhija, Viktimizacija, Zakon i red, Seksualna anksioznost, Sodoma i Gomora, Arbeit macht frei

Autor je profesor filozofije na Jejlu. Napisao je 5 knjiga, među kojima su Kako funkcioniše propaganda (How Propaganda Works, 2015) i Kako funkcioniše fašizam: politika „Мi protiv njih (How Fascism Works: The Politics of Us and Them, 2018). Član je upravnog odbora Inicijative za zatvorsku politiku (Prison Policy Initiative), piše za New York Times, The Washington Post, Boston Review, The Chronicle of Higher Education i Project Syndicate.

Samizdat B92, leto 2019.

Peščanik.net, 10.08.2019.

 

________________

  1. Eng.: birtherism, od birth, rođenje; pristalice ove teorije zavere nazivaju se birthers, „birteri”. (Prim. prev.)
  2. Zarobljenih prilikom sovjetske invazije na Poljsku 1939. godine. (Prim. prev.)
  3. W.E.B. Du Bois, Black Reconstruction in America: 1860-1880 (New York: Free Press, 1935), 283.
  4. Michael Kraus, Julian Rucker, and Jennifer Richeson, “Americans Misperceive Racial Economic Equality“, Proceedings of the National Academy of Science of the United States of America 114:39, 10324-31.
  5. Jedna od klasičnih starih studija: Herbert Blumer, “Race Prejudice as a Sense of Group Position“, Pacific Sociological Review 1:1 (Spring 1958): 3-7.
  6. Maureen Craig and Jennifer Richeson, “On the Precipice of a ’Majority-Minority’ America: Perceived Status Threat from teh Racial Demogravic Shift Affects White Americans’ Political Ideology“, Psychological Science 25:6 (2014): 1189-97.
  7. M.A. Craig, J.M. Rucker, and J.A. Richeson, “Racial and Political Dynamics of an Approaching ’Majority-Minority’ United States“, Annals of the American Academy of Political and Social Science (in press, April 2018).
  8. Ilse Stanley, The Unforgotten (Boston, Beacon Press, 1957). (Prim. prev.)

Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.