Ivan Čolović: Virus u tekstu

Šta epidemija korona virusa govori o nama, o svetu u kome smo je dočekali, i o tome kako ćemo i u kakvom svetu živeti kad epidemija prođe, jer je ovom ovakvom došao kraj? To su pitanja o kojima se danas uveliko raspravlja ili, bolje reći, priča, jer se korona virus najčešće pojavljuje u narativnim tekstovima, otelovljen kao neki imaginarni, literarni ili mitski lik. Priče o njemu raširile su se planetom skoro istom brzinom kojom i stvarni virus SARS-CoV-02, uzročnik bolesti Covid 19. Ustalilo se jedno njegovo ime – Nevidljivi neprijatelj. U medijima su se umnožili tekstovi u kojima se raspreda o tome šta ga je izazvalo i protiv ljudi okrenulo. Oni koji se trude da ga narativno obrade, da ga instaliraju u narativni tekst, imaju na raspolaganju bogat katalog likova, toposa i figura, celu jednu poetiku katastrofe, teološkog, filozofskog i književnog porekla. Pri ruci su im i specifična narativna sredstva koja se koriste za sastavljanje poučnih priča o skrivljenoj pošasti u vidu boleština i zaraza. Kako je zapazila Suzan Sontag, bolest je često služila kao metafora za društvo kojim vladaju korupcija i nepravda, dakle, sklono raspadu.¹

Kao što se moglo očekivati, tekst u koji se unosi virus često odzvanja biblijskim tonom, ukrašen je citatima iz Biblije. Takav je, na primer, esej koji je korona virusu posvetio izraelski pisac David Grosman. „Odjednom je“, kaže on, „u naš život ušla katastrofa biblijskih razmera: ‘I tako pusti Gospod pomor’. I svet bi zaražen“. Čovečanstvo se našlo pred neprijateljem koji nije od ovoga sveta, pa za nas ostaje neshvatljiv i utoliko opasniji. „Epidemija je“, upozorava nas Grosman, „veća od nas, i u izvesnom smislu nije shvaćena. Jača je od svakog neprijatelja od krvi i mesa koga smo susreli, snažnija od svakog superheroja koga smo dočaravali u svojim maštanjima i u filmovima“. Ona preti „da će usisati čitavo naše biće, koje odjednom izgleda tako krhko i bespomoćno“.²

Zločin i kazna

U nekim tekstovima korona virus je predstavljen kao glasnik apokalipse koja preti svetu prepuštenom silama globalizacije. Nosi poruku da je ovaj svet ogrezao u poroke zato što njime vladaju nadnacionalne političke i finansijske organizacije i prebogati vlasnici globalnih korporacija koji se, nemilosrdno eksploatišući sirotinju, nadmeću u beskrupuloznoj trci za novcem. Prema mišljenju sociologa Borisa Jašovića, „Kovid 19 predstavlja metaforu za nehumani poredak u koji smo na prevaru bačeni“. U tom poretku dominiraju pohlepa i egoizam, a „čovek životari kao samozadovoljni rob nametnutih mu želja i potreba“. Korona virus ga je probudio iz tog ropskog mirnog sna i naterao ga da se upita „da li se iluzija moćnog svetskog poretka raspada pred našim očima“.³ Da, raspada se, kaže crnogorski političar Nebojša Medojević. Svetu kakav je danas ustrojen dani su izbrojani i Medojević radosno objavljuje njegov kraj. „Ovo je“, kaže on, „kraj globalizma i terora nekoliko bolesnih zavereničkih porodica koje stoje iza svih nesreća u 20. veku. EU, NATO, MMF, UN, SZO su prošlost. Preživeće Italija, ali EU neće“.⁴

S njim se slaže i francuski istoričar Aleksis Trud. „Ovo je kraj Evropske unije“, kaže on u članku napisanom za Večernje novosti. I dodaje: „Mondijalizmu su dani odbrojani“. Postali su vidljivi ubitačni efekti stanja u kome su moćne grupe u okviru farmaceutske industrije jače od država, i u kome se lekovi potrebni stanovnicima jedne države prave ko zna gde u svetu. „Ne mogu komponente za vakcinu da se proizvode na drugom kraju sveta. Nije normalno da se sve premešta. Ljudi će sada shvatiti šta je to država“.⁵ Kažnjeni su zato što su to zaboravili, što su iz nacionalnih država u svet izmestili za njih vitalne stvari, kao što su ne samo farmaceutska industrija, nego i ekonomija i finansije u celini, a zatim i važne poluge političke vlasti, glupo verujući da zdravlje, bezbednost i uopšte sreću mogu da nađu izvan toplog doma svojih nacija.

Drugi autori mane i slabosti sveta koje je ogolio korona virus i zbog kojih ga on sada kažnjava nalaze u političkom i ekonomskom ustrojstvu zapadnih zemalja i onih koji se na njih ugledaju. Virus je, kažu oni, pokazao svu etičku posrnulost Zapada, razotkrio da su u zapadnim zemljama solidarnost i jednakost mrtvo slovo na papiru, da tu u stvari vlada animalni, vučji egoizam. „Zapadni sistemi su sjajni“, piše ekonomista Nebojša Katić, „kada treba proizvoditi finansijske derivate, alate za gubljenje vremena na društvenim mrežama, za holivudske proizvode za ispiranje mozga. Posrću samo kada treba brinuti o ljudima – kada zatrebaju zaštitne maske, respiratori, bolnički kapaciteti, lekovi ili kakva druga realna dobra“.⁶ Zastrašujuća istina o Zapadu bačena nam je u lice. Nju je književnik Miomir Petrović ovako formulisao: „Čovek je čoveku vuk, politički blokovi geostrateški rivali. Liberalni kapitalizam ne poznaje nikakav oblik solidarnosti, toalet papir u mojim rukama je u mojim a ne u tvojim i tako će ostati sve dok mogu da animalno branim svaku rolnu“.⁷ Čudna, ali snažna slika solidarnosti nepoznate Zapadu, a koja se javlja kad čovek čoveku, umesto da mu je vuk, požrtvovano pomaže da obriše dupe.

Jedan od često navođenih izvora pošasti koja je snašla svet je to što su ljude njihova radoznalost i vera u progres zasnovan na nauci navele da misle da im je sve dozvoljeno, da smeju da zavire u tajanstvene dubine planete i života. Tako, makedonski istoričar Dejan Azeski, kaže da se „globalna tragedija“ u kojoj smo se danas obreli može uporediti samo sa katastrofama opisanim u pričama o propasti ljudi u Atlantidi i Sodomi i Gomori. Oni su navodno stradali zbog pohlepe i nezdrave radoznalosti, koje su ih navele da prekorače granice dozvoljenog. „Oni iz Atlantide“, objašnjava ovaj makedonski istoričar, „kopali su previše duboko u potrazi za kristalima, a zatim se utopili u moru sa svojim gradom. U Sodomi i Gomori bili su previše radoznali vidjeti zabranjeno, a Bog ili priroda uzvratili su im potpunim uništenjem”. Isto se događa danas, opet ljudi plaćaju ceh za svoju pohlepu i radoznalost. „Mi, kao generacija“, kaže Azeski, „kopali smo previše duboko u hemiju i znanost, tako da nam je virus pobjegao iz laboratorija. I našom neshvatljivom pohlepom i radoznalošću u manje od mjesec dana uspjeli smo zaraziti gotovo cijeli svijet”. Ali, ne bojte se, preživećemo, poručuje nam Azeski. Sila koju smo povredili i naljutili neće naše gradove potopiti niti spaliti, ali će nam za kaznu oduzeti sve što smo, radoznali i pohlepni kakvi smo, postigli u poslednjih sedamdesetak godina. „Svijet u kojem smo živjeli nakon krize, barem kratkoročno, bit će mnogo sličniji onome u kojem su živjele naše bake i djedovi 1950-ih i 1960-ih nego naš svijet kojeg smo ostavili prije samo mjesec dana“.⁸ Dakle, ako je verovati Azeskom, čeka nas život u kome ćemo imati manje, znati manje, ali ćemo bar biti zdraviji.

I po mišljenju francuskog novinara Žana Kristofa Bisona, korona virusom su ljudi kažnjeni zbog nesmotrene i kobne vere u progres. „Ovo je nebeska kazna za čoveka koji je previše verovao u napredak. Virus se uvukao kao zrnce peska u dobro nauljeni mehanizam. Dovoljan je bio jedan zalogaj da nam kao signal na filozofskoj i metafizičkoj ravni pokaže da idemo predaleko u ekonomskom, finansijskom, ekološkom i političkom domenu. Sada se budimo i u vreme bolesti vraćamo zdravijim vrednostima i refleksima. To je lekcija koju treba da izvučemo iz svega ovoga“. Bison je jedan od francuskih nacionalista koji govore da vole Srbe jer veruju da oni danas bolje od Francuza čuvaju ove „zdravije vrednosti i reflekse“ kojima će Francuska i Zapad morati da se vrate da bi nebo prestalo da ih preko svog strašnog izaslanika opominje i kažnjava. Zato je on verovao da će korona virus poštedeti Srbe, kao narod koji ne mari za progres i drži se svojih tradicionalnih nacionalnih vrednosti, i bio je razočaran što se to nije dogodilo, što sad i Srbi ispaštaju zbog tuđih grehova. „Prvih dana, dok još nije bilo žrtava u Srbiji“, piše on u članku koji je, kao i njegov zemljak Trud, napisao za Večernje novosti, „pomislio sam da vas štiti Sveti Sava i da ćete možda izbeći epidemiju! Ali virus je, nažalost napao i vas“.⁹

Kina zna kako s Nevidljivim

Ipak, ima autora koji ljude ne ostavljaju bez nade, podsećaju nas da se neke zemlje uspešno nose s korona virusom. To su navodno one sa jakom i politički stabilnom državom, koja ume da čuva svoje granice i svoj nacionalni interes i ne dozvoljavaju da ih destabilizuje uticaj zapadne ideologije, to jest luda vera u globalizaciju, progres, liberalnu demokratiju, svet bez granica i druge opsene zbog kojih nam je svima stigla kazna u vidu današnje pandemije. Jer, kako tvrdi diplomata Zoran Milivojević, izgledi da se ona obuzda zavise od „stabilnosti i čvrstine vlasti koja pre svega ima u vidu sopstvenu državu i njene interese i potrebe“. Milivojević nas ne ostavlja u nedoumici koja to država danas ima spasonosnu čvrstinu i posvećenost samoj sebi. „I ovde“, kaže on, „kineska država se potvrdila sa svojim političkim sistemom i organizacijom uprkos tome što se taj sistem i nadalje osporava u još uvek dominantnoj liberalno-demokratskoj ideologiji“. Kineska država i njena ideologija (Milivojević ne pominje ime te ideologije) pokazuju danas svoju snagu i nude model budućeg oporavka sveta, dok će „posle kovida 19 definitivno u istoriju otići teorije o ’odumiranju’ države, zajednici država ’bez granica’, državnih teritorija i nacionalnih država i sl. Reafirmacija suverenosti i nacionalne države već je u toku“.¹⁰ Liberalna demokratija mogla je dosad da dominira i da osporava prednosti kineskog sistema. Više neće majci.

I mi u Srbiji možemo se nadati da ćemo bez većih problema pobediti Nevidljivog najviše zato što je naša država, kao i druge bivše komunističke zemlje, sačuvala elemente prethodnog socijalističkog poretka, „mehanizme socijalne države“. Nismo bili dovoljno pametni, kao Kinezi, da sačuvamo socijalizam, ali mu je naša vlast u srcu ostala verna. Na tu srećnu okolnost pažnju srpske javnosti je skrenuo političar Nebojša Bakarec. „To je“, kaže on, „jedan od odgovora na pitanje zbog čega se zemlje bivše SFRJ i bivšeg istočnog bloka vidno bolje nose sa pandemijom od država Zapada“. Srbija je i za vreme rata na Kosovu 1999. godine navodno mogla uspešno da se nosi sa tadašnjom svojim neprijateljima zahvaljujući toj socijalističkoj tekovini. „Pokazalo se“, tvrdi Bakarec, „da je naša sistemska prednost bivši socijalistički model, koji je bio zadržan i tokom devedesetih, a pokazao je svoj kvalitet tokom ratnog stanja 1999“.¹¹

Saveti „legendarnog komandanta“

Jedan od onih koji najbolje znaju kako je tada, u ratnim uslovima, funkcionisao socijalistički model o kome govori Bakarec, svakako je general Vladimir Lazarević, koji je bio na čelu vojske koja se borila protiv pobunjenih Albanaca na Kosovu i avijacije NATO pakta. Zato su ga njegovi poštovaoci u uredništvu Politike zamolili za intervju, da nas podseti kako se Srbija u tom ratu borila i spasla i da nas posavetuje kako da se borimo i spasemo u ovom ratu protiv korona virusa. Koliki je značaj dat intervjuu s „legendarnim komandantom Prištinskog korpusa“, kako je Lazarević predstavljen čitaocima Politike, pokazuje to što on počinje na prvoj i zauzima skoro celu sedmu stranu lista. Njegovo ratničko iskustvo danas je dragoceno – veruju oni koji su ga pozvali da govori za novine – posebno zbog toga što je Lazarević pre 21 godinu ratovao protiv neprijatelja koji je imao jednu zajedničku karakteristiku sa virusom protiv koga Srbija danas ratuje – bio je nevidljiv.

Da, kaže general, Srbiji danas nije prvi put da je napada nevidljivi neprijatelj i ona zna kako se od takvog neprijatelja zemlja brani, „jer smo se u sličnoj situaciji“, seća se on, „našli u proleće pre tačno 21 godine, kada se naša zemlja Srbija i naša tadašnja SR Jugoslavija našla po četvrti put u 20. veku pred izuzetno velikim iskušenjem. Pred jednom takvom silom, što je bio najveći presedan u ljudskoj istoriji, i pred nevidljivom neprijateljem u vazduhu i na nekoliko hiljada kilometara udaljenosti“. Ali iskušenje je savladano, srpska vojska se oduprla nevidljivoj sili. „Uspeli smo“, kaže Lazarević, „da sačuvano i živote, i institucije, i svoju državu“, ne pominjući druge ciljeve rata koji je njegova vojska vodila na Kosovu. Formula tog navodnog uspešnog generalovog ratovanja, koju sad treba primeniti da bi se uspelo u ratu protiv korona virusa, jednostavna je: nepokolebljivo, neraskidivo, neupitno jedinstvo vojske, naroda i državnog rukovodstva. „Mi smo bili, a i danas tako mora da bude“, kaže Lazarević, „nepokolebljivi u borbi protiv istog neprijatelja i svi isti, svi kao jedan… Poštovala se reč komande i komandanta, verovalo se u ono što je plan odbrane, bez pogovora i odbijanja izvršavane su naredbe i zadaci, realizovane sugestije. Postojalo je maksimalno poverenje među pripadnicima vojske i policije, postojalo je poverenje naroda u snage bezbednosti, ali i vojnika i policajaca u svoj narod, a nadasve u državno i vojno rukovodstvo… Tako mora da bude i danas, mora se verovati struci pre svega, lekarima, ali i čelnicima lokalnih samouprava i svih organa do samog vrha državnog rukovodstva, imati maksimalno poverenje u ispravnost preduzetih mera na zaštiti građana od nevidljivog neprijatelja“. Kao i u ratu 1999. tako i danas kritika vlasti je pogubna i mora se suzbiti. „O tome i danas mora da se povede računa“, savetuje Lazarević, „jer svaki pesimizam i defetizam, svako plasiranje laži i izazivanje panike, ili pokušaj da se ospori ispravnost postupaka državnog rukovodstva, gradskih i opštinskih štabova, medicinskih stručnjaka ili zdravstvenih ustanova može da dovede do nesagledivih posledica“.

General Lazarević je uveren da je ovo bespogovorno jedinstvo formula uspešnog vođenja zemlje ne samo u ratu, nego i u vreme posleratne obnove i izgradnje, a možda i za svako drugo vreme. On se seća (drugi su, među njima i ja, to zaboravili) da se Srbija posle rata 1999. godine brzo oporavila jer je bila jedinstvena oko mudrog rukovodstva. „To jedinstvo iz rata“, kaže on, „preneto je na posleratno stanje, na obnovu zemlje, donelo je normalan život u celoj našoj zemlji“. General ne kaže, odnosno, zamalo pa da kaže, ono što po svemu sudeći misli, to jest da će i postvirusnoj Srbiji biti neophodno da bude neraskidivo jedinstvena, zbijena kao stado oko svog vojnog, policijskog i političkog rukovodstva. Poređenje bezbednog naroda sa zbijenim stadom nije moje. Ono je generalovo. Na kraju ovog intervjua on citira jednu izreku koja navodno potiče iz Nigerije: „Udruženo stado primorava i lava da ode gladan“.¹²

Duhovni lekovi i bolnice

Šteta je što general Lazarević u ovom intervju nije ništa rekao o svom zatvorskom iskustvu, o tome kako je uspeo da izdrži deset godina lišen slobode, od ukupno četrnaest na koliko ga je osudio Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju zbog odgovornosti za ratne zločine koje je njegova vojska počinila u toku rata na Kosovu. Njegovo svedočenje o tome, njegovi saveti kako sačuvati fizičku formu i duševni mir kad ne smeš napolje, bili bi nam danas, kad i sami moramo da ostanemo kod kuće, korisniji od iskustva koje je stekao ratujući na Kosovu. Da li je u zatvoru razmišljao o svom dotadašnjem životu, pitao se gde je grešio, da li je sve moralo da bude kako je bilo, da li je zatvor doživeo kao opomenu da je zanemario duhovni život, da li je otkrio Boga, šta je čitao?

Generalovo zatvorsko iskustvo moglo je da pomogne mnogima od konfiniranih građana Srbije koji se danas suočavaju sa sobom, preispituju se, pročišćavaju svoje misli i svoja osećanja, pripremaju se za slobodu, očekujući da će ona umeti da peva kao što su konfinirani pevali o njoj. Na primer, reditelj Jagoš Marković ovih dana razmišlja o svojim manama i zabludama, shvata da mora da bude bolji i da su dani izolacije i za njega, kao i za druge ljude, prilika da poradi na sebi i moralno sazri: „Mislim da nam je dužnost“, kaže Marković, „da se svi preispitamo, poboljšamo, okrenemo pravim vrednostima i iziđemo bolji iz ovoga koliko možemo“. Pominje bahat odnos ljudi prema planeti zemlji i nedopustivo obožavanje novca, koji je, kaže on, „postao idol“. Međutim, za ta kobna zastranjivanja Marković ne osuđuje lidere svetskog poretka, globalizam ili liberalnu demokratiju – kao što rade, videli smo, neki drugi – nego apostrofira ljudske slabosti koje su u korenu i loše politike i ideoloških zabluda, slabosti koje je sada korona virus razotkrio. Među tim slabostima on  izdvaja moralnu zakržljalost i infantilnu razmaženost. Da bismo se spasli, kaže on, „moramo odrasti, i preći na drugi, viši nivo razmišljanja, delanja, definitivno moramo“. Treba se okrenuti duhovnom životu, očistiti se od grešnih misli, biti milostiv, oprostiti. Tako se, veruje Marković, čuva zdravlje, moralno i svako drugo, štedi energija i jača imunitet. „Usredsređen sam na duh“, kaže on, „jer mislim da je on glavni za imunitet svake vrste, u svakom trenutku, pa i sada“. I savetuje: „Paziti šta pričamo, ništa kao sagrešenje ne uzima energiju. A iskušenja ima puno. I da! Da ne zaboravimo! Sve mi se više čini da je jedina pravda, nama smrtnicima dostupna: oprost. To jača imunitet“.¹³

Sa njim se slaže antropolog Bojan Jovanović. I on misli da je „virus izuzetan povod da čovek sagleda sebe i posledice svog odnosa prema svetu i prema drugima“. Po njegovom mišljenju, korona virus je kazna koja je ljudima stigla zbog toga što su njima ovladale „sile nereda i prljavštine“, sile „demonskog otpada“. One haraju prirodom, ali su mentalnog porekla, „jer mentalna zagađenost dovodi do posledica koje predstavljaju današnje ekološke probleme“. Drugim rečima, đavolski otpad je u čoveku. Zato je uludo baviti se tehnološkom stranom ekologije, nego se treba okrenuti prljavštini u čoveku i oterati je odatle. Na sreću, znamo kako se to radi, nismo zaboravili stare tehnike isterivanja đavola iz tela. Jovanović ih ne pominje. On samo kaže: „Postojanje mehanizama za čišćenje tele i duše od otpada važno je za životni vek njegovog /čovekovog/ organizma“.¹⁴ Ali ja ne znam koji bi to mehanizmi bili ako ne oni poznati egzorcistima.

Mogućno je da se i ljudi koji su zanemarili duhovni život i ostali s te strane nepročišćeni nekako spasu i prežive epidemiju. Ali što će im takav život, on je gori od smrti. Tako razmišlja književnik Slobodan Despot. „Sluđeni građani“, kaže on, „slažu zalihe toalet papira i konzerve, no spas ne leži u špajzu već u duhovnosti. Da li će oni koji prežive ovaj pomor – ako to jeste pomor – biti bolji ljudi nego što su bili pre njega? Da li će im život mrtvaca koji hodaju više vredeti nego da su podlegli?“¹⁵ Ovo Despotovo opredeljenje za carstvo nebesko ostaje ipak u okviru sekularnog shvatanja duhovnog spasa. Ljude koje je izbacio iz špajza on ne poziva da odu u crkvu i da se pričeste, ne hajući za pandemiju, kao što to rade neki episkopi SPC, uvereni, kao episkop banatski Nikanor, da je „hram najbolja i najizlečivija bolnica“.¹⁶ Despot im kao duhovni lek propisuje čitanje Kamijevog romana Kuga, jer je ta knjiga, kako je rekao, „pravi priručnik duhovnog preživljavanja“, a mogao je i on da kaže: „najbolja i najizlečivija bolnica“. Jer i Despot, kao Nikanor, širi strah od duhovne smrti, s tim što je on eksplicitniji i strožiji kad onima koji su zapostavili duhovni život preti strašnom sudbinom da će, prežive li epidemiju, svetom hodati kao zombiji. Ovaj primer nas podseća na to da sekularni proroci mogu da budu nemilosrdniji prema ljudima od onih verskih.

„Više ništa neće biti isto“

Svetu koji poznajemo došao je kraj. Više ništa neće biti isto. To se neumorno ponavlja iz teksta u tekst, kao jedan od glavnih toposa priče o virusu. Nevidljiv je, ali je doveo svet do maltene svima vidljive tačke kad se on radikalno menja. Mnogi sad jasno vide kako se postojeći svet ruši i nestaje. Kao što pokazuju primeri koje sam ovde naveo, pred očima jednih nestaje današnji svetski poredak u znaku globalizacije i liberalne demokratije, dok drugi vide kraj civilizacijske matrice zasnovane na znanju, nauci i progresu, koja je navodno odgovorna za poguban smer u kom se svet dugo kretao, sve dok nije došao do provalije koja sada zjapi pred nama.

Međutim, kao što je poznato, nije ovo prvi put da se vizija kraja sveta snažno nametnula i omasovila. Slika epohalnog, dramatičnog preloma iskrsavala je pred očima ljudi i ranije, relativno često, kao projekcija ili straha od neizvesne ili nade u bolju budućnost. Ni vreme u kome živimo nije čekalo ovaj novi virus pa da ožive stare slike opšte propasti. Kako u knjizi Politika straha, objavljenoj 2006. godine, primećuje sociolog Frank Furedi, i na početku XXI veka rasprostranjeno je „uvjerenje da je čovječanstvo suočeno s moćnim destruktivnim snagama koje prijete našem svakidašnjem životu. Linija koja je nekada razdvajala stvarnost od znanstvene fantastike sada je postala zamagljena“. Razliku savremene u odnosu na proizvodnju diskursa katastrofe u ranijim vremenima, Furedi nalazi u tome što ona više nije monopol crkve, nego su se u dizanje panike i držanje pridike uključili i mirjani. Zlokobna pretnja „Kraj je blizu“, kaže on, „više nije poklič samo religijskih fanatika; umjesto toga, širenje panike se doživljava kao čin zabrinutog i odgovornog građanina“.¹⁷ Tačnost ovog njegovo zapažanja potvrđuju i primeri virusa u tekstu koje sam ovde pomenuo. Njihovi autori su bez izuzetka sekularni proroci-uzbunjivači“.

Takođe, ponuđene predstave onoga što nas čeka kad postojeći svet konačno nestane, sveta koji navodno neće više biti isti, dizajnirane su prema modelima koji su već relativno dugo u opticaju. To je mogućno zato što se topos „više ništa neće biti isto“ skoro bez izuzetka razume kao da znači „ništa neće biti kao što je danas“, a ne kao „više ništa neće biti kao što je ikad bilo“. Tako proroci propasti postojećeg sveta sebe oslobađaju teškog zadatka da zamisle naš budući, dosad neviđen, nepoznat život i prihvataju se lakšeg posla da izaberu u koji prethodni život treba da se vratimo, koje stare sreće da se setimo i da joj se pokajnički vratimo. Kao što primeri viusa u tekstu koje sam naveo svedoče, jedni nas pozivaju da se vratimo u partiju i socijalizam, drugi u starije doba, kad smo verovali u naciju, narod i državu, treći u vreme kad smo verovali u kralja, boga i plašili se đavola.

Virus izvan teksta

Jedno od poglavlja knjige Imaginarni Balkan Marije Todorove ima naslov „Balkan-realia: Qu’est-ce qu’il y a hors de texte“ (Šta ima izvan teksta). Postavljajući ovo pitanje ona je stavila do znanja da nije radikalni konstrukcionista i da dozvoljava da pored stereotipnih predstava o Balkanu, uobličenih u balkanističkom diskursu, postoji i istorijska stvarnost Balkana. Kao neko ko je pokazao razumevanje za ovakav stav Marije Todorove prema konstrukcionizmu,¹⁸ rado ću prihvatiti i mišljenje da ni korona virus nije samo u tekstu, nego da je i on realija. Spreman sam da se složim i sa onima koji kažu da je važnije da se razume šta on radi u telu nego kako se ponaša u tekstu. Opravdanje za to što sam se ja ovde posvetio virusu u tekstu, nalazim u tome što je, po mom mišljenju, korisno i testiranje tekstova na prisustvo imaginarnog korona virusa, jer taj danas sluđuje ljude i sprečava ih da se kako treba, to jest mirno i razumno, suoče sa pravim virusom, uzočnikom bolesti Covid 19.

Peščanik.net, 16.04.2020.

1. Suzan Sontag: Bolest kao metafora. Preveo sa engleskog Zoran Minderović. Rad, Beograd, 1983, str. 72.
2. David Grosman: „Svi smo jedno zarazno ljudsko tkivo“ (prevela s engleskog Marija Jovanović), Blic, 29. mart 2020.
3. Boris Jašović: „Na putu ka provaliji“, Politika, 27. mart 2020.
4. Nebojša Medojević: „Preživeće Italija i čovečanstvo ili duboka država“, Politika, 26. mart 2020.
5. Aleksi Trud: „U Srbiji mnogo bolje nego ovde“, Večernje novosti, 29. mart 2020.
6. Nebojša Katić: „A kada prođe pandemija“, Politika, 25. mart 2020.
7. „Ova situacija može da poveća svest o solidarnosti“, nepotpisan razgovor sa Miodragom Petrovićem, Politika, 2. april 2020.
8. Dejan Azeski: „Šta svijet može naučiti od Italije o virusu Covid 19“, Insajder, Banja Luka, 11. april 2020.
9. Goran Čvorović: „EU se raspala, samo što još ne zna“. Intervju: Žan Kristof Bison, novinar i urednik „Figaro magazina“, Večenje novosti, 4-5. april 2020.
10. Dr Zoran Milivojević: „Država protiv kovida 19“, Politika, 24. mart 2020.
11. Nebojša Bakarec: „Srbija protiv korone – pun pogodak“, Politika, 1. april 2020.
12. Toma Todorović: „Jedinstveno protiv nevidljivog neprijatelja. Razgovor sa Vladimirom Lazarevićem, general-pukovnikom u penziji“. Politika, 22. mart 2020.
13. Borka G. Trebješanin: „Jagoš Marković: Razmaženi smo, da ne kažem bahati“. Politika, 31. mart 2020.
14. Bojan Jovanović: „Iskušenja nečistog doba“, Politika, 28. mart 2020.
15. Slobodan Despot: „Svet neće biti isti posle korone“, Večernje novosti, 22. mart 2020.
16. „Skandal! Vladika rizikuje živote vernika! Nikanor: Sveta pričest je najbolji lek“, Kurir, 2. april 2020.
17. Frank Furedi: Politika straha. S engleskog preveo Tonči Valentić. Antibarbarus, Zagreb, 2008, str.170.
18. Ivan Čolović: „Balkanistički diskurs i njegovi kritičari“, u: Rastanak s identitetom, Biblioteka XX vek, 2014, str. 107-108.