Istoričarka Sanja Petrović Todosijević za BUKU komentariše stanje u Beogradu i Srbiji, proteste i medijsku blokadu koja je zahvatila državu.
Sanja, imali smo priliku da vidimo dešavanja na ulicama Beograda. Kako ocjenjujete stanje koje se desilo u glavnom gradu Srbije?
Stanje u Beogradu, kao i celoj Republici Srbiji, je zabrinjavajuće iz više razloga. Posebno je alarmantno u Beogradu jer smo u utorak naveče, bez obzira na, medijsku blokadu bili u prilici da svedočima scenama brutalnog nasilja koje su pripadnici policije primenjivali nad građanima i građankama koji su izražavali svoje nezadovoljstvo pre svega zbog mogućeg uvođenja policijskog časa koji bi trajao od petka 10. do ponedeljka 13. jula a što je predsednik Republike, Aleksandar Vučić nagovestio u svom veoma konfuznom govoru na konferenciji za štampu koja je održana 7. jula u 18 h. Ovaj protest koji je nasilno prekinut kanalisao je naravno i mnoga druga nezadovoljstva. Pre svega građani i građanke Republike Srbije kao uostalom i ostatka sveta osećaju veliku teskobu koja je posledica pandemije koja nikoga ne štedi. U Srbiji je kao uostalom i u celom regionu pa i u Evropi i svetu u poslednjih nekoliko dana došlo do (ne)očekivanog porasta broja zaraženih ali i umrlih od Covida 19 što je zahtevalao dodatna pojašnjenja, tim pre što smo u Novom Pazaru, Tutinu, Sjenici imali i još uvek imamo tešku situaciju. Umesto što je moguće trezvenijih i racionalnijih odgovora ljudi koji sede u Stručnom timu ponovo smo, po ko zna koji put od kada traje ova kriza bili u prilici da „čekamo“ obraćanje predsednika Republike. Moram da kažem da mene kao građanku ta vrsta uzurpacije jedne važne državne funkcije veoma uznemiruje. Uznemiruje me jer se postavlja pitanje zašto predsednik ove države obavlja poslove koji mu nisu u opisu radnog mesta. To je posebno čudno jer je upravo predsednik Vučić od početka ove krize tvrdio da između njega i Stručnog tima koji rukovodi krizom ne postoje nikakva razmimoilaženja. Ako u Stručnom timu sede osobe koje su kompetentne da rade svoj posao, ja se kao građanka pitam zašto je svaki put pre nego što stručnjaci istupe sa predlogom novih mera potrebno da nam se obrati Predsednik. Zar ni jedna institucija i ni jedno telo u ovoj zemlji nema legitimitet ako mu ga predhodno ne potvrdi Predsednik? Drugo, čak i kada se obraća građanima i građankama predsednik Vučić, čiji kabinet saziva konferenciju i najavljuje kojoj će temi ista biti posvećena, govori zapravo o svemu i svačemu zbog čega nastupa, opet ponavljam, konfuzno. To je još jedan nivo uzurpacije predsedničke funkcije. Tako smo juče puno toga čuli a malo nam je toga na kraju bilo jasno. Nije bilo jasno da li se policijski čas preporučuje za celu Srbiju ili samo Beograd. Nije bilo jasno, u uslovima gde se kafići, restorani, teretane, bazeni itd. ne zatvaraju, šta znači zabrana okupljanja za više od pet ljudi. Iznete su vrlo površne ocene na račun toga zašto se situacija u Novom Pazaru iskomplikovala i sada smo vrlo jasno mogli da čujemo da je ona u direktnj vezi sa načinom proslave verskog praznika koga upražnjava samo jedan narod i to pretežno muslimanske veroispovesti koji živi u ovom gradu. Više puta je pomenuta i pozivana na odgovornost opozicija i građani koji su pre dva meseca sa svojih prozora i terasa lupali u šerpe izražavajući nezadovoljstvo zbog načinom na koji vlast upravlja krizom. Kao građanka očekujem da predsednik Republike govori o tome kako su prošli pregovori u Briselu o temama iz sfere npr. spoljne politike mada su za istu zadužene i neke druge institucije ali me brine kada Predsednik govori o vakcinama, o tome kada se očekuje da će epidemija dosegnuti svoj vrhunac i slično. Posebno me brine kada se nosilac jedne tako važne funkcije u državi sa ogromnom dozom ironije odnosu prema pitanju lične odgovornosti. Hoću da kažem da je izlazak građana i građanki na ulice u velikoj meri bio isprovociram neodgovornim ponašanjem pojedinaca koji obavljaju najviše državne funkcije u Srbiji. Građani i građanke imaju jasnu svest o tome da se epidemiloška situacija ne može popraviti preko noći i da nas čeka još puno izazova ali je zaista teško živeti u okruženju u kome vas izabrana i delegirana vlast tretira bez trunke poštovanja.
Svjedočili smo brutalnosti policije, to je nešto što je i nama u BiH poznato. Živimo li u državama u kojima je policija svemoćna?
Država ne funkcioniše jer ne funkcionišu institucije koje su devastirane. Policija nije izuzetak. Ona se svakako mora pozvati na odgovornost ali dok sistem ne doživi radikalnu transformaciju ništa se neće promeniti i mi ćemo još puno puta prisustvovati ovakvim scenama. Institucije su oslabljene i spolja i iznutra. Spolja ih slabi vlast a iznutra građani i građanke koji su ih „zaposeli“ ne zahvaljujući svojoj kompetentnosti već zahvaljujući nepotizmu, stranačkim vezama i pripadnosti različitim strankama itd. Srpsko društvo je bolovalo od tih boljki i pre dolaska Srpske napredne stranke na vlast.
Ova dešavanja nam pokazuju da je ljudima dosta i ovakvog ponašanja, da jednostavno ne mogu više izdržati, ali ipak imali smo i izbore u Srbiji koji su bili istorijski i koji su gotovo potisnuli opoziciju. Kako to komentarišete?
Svaka vlast koja na izborima osvoji više od 60 procenata glasova onih koji su izašli na izbore treba da se ozbiljno zapita gde greši. Dokaza za ovu tvrdnju ima više, kako u daljoj tako i u skorijoj prošlosti. Ovakvi procenti jasan su dokaz osipanja demokratskog poretka i uvođenja nedemokratskog. Ja nisam sklona tome da Vučićev režim nazivam diktatorskim i tiranskim. Ipak, potpuno je jasno da se radi o autoritarnom lideru koji često kada govori o rušenju režima govori o rušenju države što treba da nas brine. Po mom mišljenju, onaj deo srpske opozicije koji je bojkotovao izbore preuzeo je na sebe preveliku odgovornost. Mislim da se građani ne pozivaju na bojkot ako ne postoji jasna ideja i jasan plan u vezi sa tim šta se dešava dan nakon proglašenja izbornih rezultata. Kao istoričarka, davno sam shvatila da se institucije ne napuštaju tako lako. Kada ih jednom napustite pitanje je po cenu čega ili po cenu čijih života se vraćate u njih. Aktuelna vlast u Srbiji se ne može poraziti bez jasno profilisane političke platforme koja ne bi trebalo da polazi od kritike Vučićevih tvitova i statusa na Facebooku, predizborne kampanje i sličnog. Odnos stranaka, grupa i inicijativa koje su se okupile oko koalicije Možemo prema rušenju HDZ-ove vlasti u Republici Hrvatskoj bi trebalo da bude jako poučan za sve u ideološkom smislu slične inicijative u Srbiji koje bi da menjaju vlast.
Protesti u Beogradu ujedinili su ljude bez obzira na to da li su ljevica ili desnica. Ljudi ne žele represiju bez obzira na lična ubjeđenja. Šta nam upravo ovo pokazuje po Vašem mišljenju?
Legitimno je da neistomišljenici imaju neki zajednički interes. Ipak, iskustvo nam govori da se razlika između desnice i levice ne može „premeriti“ sasvim tačno frazom koja u prvi plan stavlja činjenicu da imamo pojedince koji različito misle. Zaista je od presudne važnosti ono šta se misli, zagovara i propagira. Moj kolega Srđan Atanasovski je svojim današnjim statusom na Facebooku upozorio da bi bilo jako loše da se protest prepusti desničarima koji su već provog dana protesta u prvi plan isturili parole o Kosovu kao i antimigrantske parole čime Vučić jako dobro manipuliše označavajući protestante kao ljotićevce. Pazite kakva je to kakofonija i manipulacija činjenicama. Čovek koji je u političkom smislu sin Vojislava Šešelja nekoga naziva ljotićevcima. Naredni dani će pokazati da li će vrlo različite opozicione snage u Srbiji imati dovoljno kapaciteta da artikulišu proteste na način da npr. parolu „Vučiću pederu“ zamene neke druge daleko osvešćenije parole koje jasnije profilišu krizu i nezadovoljstvo.
Imali smo reakcije nadležnih u kojem se govori da policisjki sat nije konačna odluka. To nam pokazuje da građanski aktivizam ipak dovodi do promjena, koliko j evažno upravo to naglašavati u državama koje idu prema totalitarnim režimima?
Dok odgovaram na Vaša pitanja predsednik Vučić je održao još jednu konferenciju za štapmu na kojoj je, opet „dva dana pre roka“ da ne kažem pre saopštenja Stručnog tima potvrdio ono što ste Vi dobro pretpostavili. Policijskog časa po svemu sudeći neće biti. Time je je po ko zna koji put „pucao u nogu“ tzv. struci koja je u Srbiji već izložena ogromnoj kritici. Ovo je naravno još jedan nivo manipulacije i dezavuisanja stanovništva koje bez obzira na sve mora ostati odgovorno u svakom smislu. Nažalost ovakve krize nikada nemaju samo jednu otežavajuću okolnost. Borbe sa rasprostranjenim bolestima i smrtonosnim zarazama uvek su bile ogroman izazov i za države i za društva. Magistrirala sam na temi koja je u svom fokusu imala delatnost UNICEF-a u Jugoslaviji u periodu od 1947. do 1954. godine. Radeći na tezi bila sam u prilici da analiziram politiku posleratne jugoslovenske države koja se zahvaljujući i međunarodnoj pomoći izborila sa bolestima koje su vekovima desetkovale stanovnišvo koje je živelo na celom prostoru bivše Jugoslavije. Socijalistička Jugoslavija je jako dobar primer za državu koja je zahvaljujući borbi sa zaraznim bolestima uspela ne samo da postavi na noge svoje zdravstvene institucije i naučne zavode već i da izgradi ogromno poverenje kod građana. Kada država ne vrši svoju zakonom definisanu funkciju, već krize koristi da bi dodatno razorila i podelila društvo, građani imaju odgovornost da je u tome spreče. Zbog toga je građanski aktivizam danas presudan kako u Srbiji tako i svugde u svetu. Svedoci smo na koji način je vlast obesmislila borbu protiv Covida 19 u Sjedinjenim Američkim Državama ili Brazilu. Za mene je to novi fašizam.
Kako komentarišete igronirsanje događaja iz Beograda od strane većine medija?
Od strane većine medija ali pre svega od strane Radio televizije Srbije. Bilo je u najmanju ruku tužno i gotovo apsurdno gledati u utorak naveče kanale RTS-a. Kao građanka, sam osetila neku vrstu transfera blama jer se Takovska zapravo oslanja na plato ispred Narodne skupštine gde je protest mahom održan. Nadam se da oni koji vode RTS imaju dovoljno svesti o tome kolika odgovornost leži na ovoj medijskoj kući koja je ne tako davno tj. posle 5. oktobra 2000. doživela značajnu promenu. Za mene lično je RTS nakon oktobra 2000. postao daleko kvalitetnija televizija. Pretpostavljam da je ta promena, bez obzira na sve probleme i mane koje RTS ima zbog toga što je „državna televizija“, bila moguća zbog načina rada određenog broja urednika i ljudi različitih profila koji na RTS-u stvaraju program. Ipak, u poslednje vreme sve više postaje jasno da RTS ne može da zaštiti ni neka od svojih najisturenijih lica. Svi smo pre nekoliko dana svedočili gostovanju predsednika Vučića na RTS-u i načinu na koji uzurpira medijski prostor kroz razgovor sa novinarkom Oliverom Jovićević.
Na koji način je moguće sačuvati ljudska prava u ovim vremenima u kojim živimo?
Ljudska prava se retko gde podrazumevaju. U najvećem delu sveta pa i na našim prostorima ona se moraju svakodnevno osvajati. Puno toga nam ne ide u prilog. Ovde pre svega mislim na duboku ekonomsku krizu i siromaštvo koje odvaja ljude od bilo koje vrste borbe sem od one koja će im pomoći da preživite još jedan dan. Sve veći broj ljudi živi od danas do sutra. Rekla bih da se ne vezano za ovo što se dešava u Beogradu nalazimo u nekoj vrsti predrevolucionarnog perioda i predvorju tektonskih promena na globalnom nivou.
