Fotografkinja Goranka Matić iz Beograda prisutna je na umjetničkoj sceni već četrdeset godina, a njen rad se od samih početaka paralelno odvijao u domenima novinske, reportažne i umjetničke fotografije.
Tokom osamdesetih godina, njen najznačajniji rad je u oblasti rok fotografije, naročito u okviru neformalnog pokreta nazvanog Novi talas. Tada nastaju neki od kultnih omota ploča vodećih muzičara tog perioda (Idoli, U škripcu, Bajaga i instruktori, Đorđe Balašević i dr.). Pored toga, njen fotografski opus sadrži i portrete umjetnika, pisaca, reditelja, glumaca, ali i političara, snimljenih za izborne i razne druge vrste kampanja. Autorka je brojnih fotografija sa društveno-političkim temama nastalih tokom turbulentnih devedesetih. Njene fotografije izlazile su u gotovo svim vodećim časopisima bivše Jugoslavije (Duga, Politika, Omladinske novine, Beorama, Ritam, Liberation, Polet, Delo).
Bila je urednica fotografije u nedeljniku Vreme (1990–2006), u dnevnom listu Politika (2006–2010) i na Radio-televiziji Srbije (2011–2015). U Muzeju savremene umjetnosti RS možete pogledati izložbu „Iskustvo u gužvi” koja kroz podjelu na pet žanrovskih cjelina teži da istakne polivalentnost profesionalnog angažmana autorke – s jedne strane kao novinskog hroničara muzičkih, likovnih, pa i političkih događaja, sa druge strane, posvećenog umjetničkog fotografa sa konceptualno zaokruženim autorskim projektima i ciklusima.
Sa Gorankom za portal BUKA razgovaramo o njenim radovima, fotografiji, radu na rok koncertima i protestima, ali i vremenu koje je iza nas.
Goranka, u Banjaluci se prikazuje retrospektiva Vaših radova koje ste radili četrdeset godina, koliko je bilo teško sve sabrati u jednu izložbu, kako Vi promišljate danas o tim godinama?
Davno sam dobila ponudu da imam izložbu u Muzeju savremene umetnosti. To se sve nešto odlagalo, pa sam ja malo usporila. Onda sam nekih šest hiljada negativa iskenirala, to je trajalo dugo. Kad sam sve to uradila, zahvaljujući Uni Popović, koja je kustosica izložbe, lagano smo sređivali radove. A onda je došla korona, pa smo imale vremena da sve detaljno uradimo, da to sortiramo i smislimo koncepciju izložbe. Izložba sa jedne strane ide hronološki, a sa druge ide po nekoj vrsti tema. Onda je napravljeno nekoliko celina - moj početak fotografisanja i pre nego što sam postala fotografkinja, zatim ide čuveni rad ‘Dani bola i ponosa’, fotografije izloga u vreme Titove smrti i vreme žalosti. Tada još nisam bila svesna da ću se baviti fotografijom. Snimila sam dva slajda fotografija, a samo za toliko sam imala para za realizaciju. Zatim kreće moja odluka da postanem fotografkinja i saradnja sa “Džuboksom”. Tako sam ja postala fotografkinja Novog talasa, jer “Džuboks” se bavio muzikom. Pošto sam bila u Studenskom kulturnom cenru sve se to prepletalo, i likovni program, muzika i filmovi. Od početka sedamdesetih do kraja osamdesetih, živela sam i život SKC-a. Posle sam prešla na rad u raznim novinama, pored “Džuboksa” radila sam za Start, tu su bili razni veliki intervjui, tako su krenuli i portreti. Došle su i devedesete, sticajem okolnosti počnem da radim u nedeljniku “Vreme” i politika je došla u prvi plan inače u našim životima. Krenula sam na ulična dešavanja i proteste i pratila sve to. Paralelno, sve to vreme radila sam jednu moju intimnu priču, odnosno, lične porodične fotografije.
Studirali ste istoriju umjetnosti, da li se tada fotografija kao vid umjetnosti izučavala na fakultetu?
Nije, naravno. Pominjala se. Oslobodila sam se da budem fotograf gledajući konceptualnu umetnost u Studentskom kulturnom centru, gde se fotografija upotrebljavala, ne kao za izložbu foto-kino kluba, nego kao fotografija koja izražava ideju. Nije bilo tehničkih zadatosti, nije bilo opterećenja, ideja je bila glavna. Kod nas se fotografija nešto izučavala na primenjenoj i filmskoj akademiji kao jedan predmet. Bili su foto-kino klubovi, što je bilo dobro za prosvetiteljstvo, ali i posle ta vrsta institucije prođe, jer previše kanonizuje fotografe u okviru poetike određenog foto-kino kluba. Sad je fotografija zastupljena i na nekim drugim fakultetima, kao što su Političke nauke.
Spomenuli ste različita vremena u kojima ste radili, ali koje je vrijeme Vas najviše označilo i na Vas uticalo?
Svako vreme nosi nešto. Osamdesete su mi najdraže, jer sam tad bila najmlađa u odnosu na godine kad sam se nakon toga bavila fotografijom. Jednako se zainteresuješ za jaku stvar određene decenije. Kao što su muzika i film bili osamdesetih, tako je politika bila devedesetih. Jednako sam gorela i za jedno i za drugo.
U kontekstu rata koji smo doživjeli u devedesetima, da li je generacija koja je odrastala sedamdesetih na neki način zakazala, naravno, ne generalizujem, bilo je i onih koji nisu pogazili ideale? Kako gledate na odnos sedamdesetih i devedesetih?
Mislim da te generacije nisu bile svesne da će im se to dogoditi. Niko od nas nije verovao da će se dogoditi rat. Kad se već ušlo u to, počele su da vladaju određene strukture van kojih smo bili, ljudi su bili vođeni. Naše građansko društvo ni školstvo nije nas upućivalo u neku vrstu samostalnosti i mogućnosti da ti možeš da odlučiš, nego se uvek tražio vođa. To je kod nas od davnina na neki način običaj. Te vođe te onda ukalupe i sad ti ne možeš da bežiš ako si već došao na ratište. Manjina je prevladala većinom.
Kako Vi gledate na devedesete, kao neko ko je živio u Beogradu, bili ste svjedok pokretanja SKC-a i alternativne, urbane kulture. Kako gledate na rađanje nacionalizma, Vi ste i svjedočili tome?
Mi pre rata nismo znali ko je šta. Nismo obraćali pažnju da li je neko Hrvat, Bosanac, Srbin ili nešto slično. Onda smo počeli da se bojimo šta ćemo reći pred nekim drugim ako nismo sigurni šta je ili ako znamo šta je. To je grozno kad ti se javlja autocenzura. Ja sam zrelu mladost provela u bezbrižnosti, a ove nove generacije počele su da kalkulišu ili da se opredeljuju. Nezgodno je što svaka ta usitnjavanja stvaraju novu elitu koja opet vlada većinom.
Iskustvo rata sve je promijenilo. I mlađu i stariju generaciju. Koliko se Vaš život promijenio, kako je bilo živjeti devedesetih u odnosu na tu prošlost koja Vam je bilo tako blizu, a postala je tako daleka?
Imala sam sreću da su mi svi prijatelji iz bivše Jugoslavije ostali prijatelji. Ne znam nikoga da se obrukao ili da je uletio u veliki biznis, pa da je zbog toga poklekao. Takva vrsta ljudi su mi bili prijatelji. Mogu da gledam samo na širem planu. Lično mi se nije ništa promenilo. Kad smo išli na neke međunarodne izložbe, svi iz regiona sedimo zajedno za stolom i volimo se.
U to vrijeme došli ste na drugi front, rok koncerte i feminizam zamijenili ste ulicom, pa kasnije i protestima. Kako ste se snašli na ulici, šta Vam je u to vrijeme bilo važno da prenesete javnosti?
Zato smo izložbi i dali naziv “Iskustvo u gužvi”, jer prve gužve su bili rok koncerti, gde sam naučila da se u gužvi snalazim sa aparatom i sa sobom, a onda je došla ulica, koja je na neki način slična u borbi za opstanak samog fotografa. Ne mislim na mirovne demonstracije, nego na one malo jače. To iskustvo iz roka pomoglo mi je u uličnim dešavanjima koja sam slikala tokom devedesetih.
Koliko su demonstracije i bunt kao javni protest važni za razvoj društva, za društvene promjene?
Sad sve manje imam iluzija. Pre sam mislila da su važni. U principu, tom univerzalnom bipolarnošću mi smo najčešće oružje nekih iz daljina, i jednih i drugih, velikih, koji upravljaju sa nama, ne na direktan način, nego nevidljivo. Nemam iluzija.
Da li je fotografija danas dovoljno cijenjena umjetnost, mnogo toga se promijenilo od vremena kad ste Vi počeli da fotografišete?
Pa jeste, sada i muzeji kolekcioniraju fotografije. Muzej savremene umetnosti otkupio mi je dosta radova. Neki ljudi žele da u svojim kućama imaju fotografije. Svest o fotografiji je vremenom porasla.
Koja je Vaša poruka mladim fotografima, danas imamo mnogo fotografa, mnogi misle da je dovoljno kupiti samo foto-aparat da bi bili fotografi. Kako se fotografi izdvoje iz mase?
Ja stalno pričam onu priču, svi smo pismeni, a neko je pisac. Tako i danas svi znamo da fotografišemo, a neko je fotograf. Tehnički je sada mnogo lakše, tako da će se fotograf izdvojiti zahvaljući onome šta misli, odnosno onim što imaš u glavi, a to znači obrazovanje. Iz tog obrazovanja ti drugačije gledaš na kadar.
Da li danas fotografišete?
Ne. Umorila sam se na neki način i to je sada neki drugačiji medij, u kome se ja snalazim, ali ne mogu da vučem veliki foto-aparat. A što se tiče telefona, već mi je dosadio. Mislim, zgodan je i telefon, često ima i kvalitetne kamere. Mobilni telefoni dolaze na razna mesta, sve je danas drugačije.
U čemu onda danas uživate?
Čitam istorijske romane, biografije, kuvam, šetam Divnu, mog psa, družim se sa starim prijateljima. Nemam više živaca ni za nove ljude. To sve dođe sa godinama. Lagano se čovek, bez obzira na vitalnost, gasi. Poneka sijalica pregori, što u interesovanju, što u fizičkoj mogućnosti. Ne treba mistifikovati stvari i stalno pričati ja obožavam fotografiju…
