Kažu da sve ima rok trajanja, da sve prolazi, da ništa nije sigurno i sve postaje prošlost. No, neke stvari nikada ne prolaze, a nekima je rok trajanja vječan. Već 30 godina oni opstaju na sceni. O razlikama na sceni danas i prije tri decenije, o prvom nastupu nakon proglašenja pandemije, za BUKA audio podcast govore Branko Golubović – Golub i Leonid Pilipović iz šabačkog punk banda Goblini.
Goblini su nastupali na Fusion stageu na EXIT festivalu koji se održao od 8.-11. jula na Petrovaradinskoj tvrđavi u Novom Sadu.
BUKA: Nastupate večeras nakon dugo vremena. Ima li nervoze, ipak je pauza bila velika u pandemijskom vremenu?
Branko Golubović Golub: Nastupamo nakon godinu i po godinu dana. Da, ima nervoze i meni je bitno da ima nervoze, bitna mi je pozitivna nervoza, da daš sve od sebe i prikažeš se u najboljem svetlu. Ono što Goblini jesu i energetski i tehnički pred ljudima koji dolaze. Da, postoji nervoza, ali mi je drago da je tu.
BUKA: 30 godina ste na sceni, sve ove godine ste zadržali publiku. Šta je danas drugačije u odnosu na 1992. godinu kada ste počinjali?
Branko Golubović Golub: Mnogo toga se promenilo. U onom periodu je bilo mnogo teže doći do svog materijala. To su bile neke sulude cifre za ulazak u studio, prezentovati ga, naročito ako si bend iz Šapca iz provincije. Danas imaš mogućnosti da se predstaviš, internet vlada svetom. Postoje neki drugi alati koji ti omogućavaju da se prezentuješ. Da pokažeš ljudima šta radiš, ali jedini što, ja bih rekao, jedini veliki problem današnje generacije bendova – nepristupačnost mainstream medijima- televizija, radio, novine, a to je ipak nešto što pokriva veliki broj ljudi. Onih ljudi koji ne znaju za tebe, a možda će da shvate da je to dobro onog trenutka kada te čuju. Ipak ako si na svojoj Facebook stranici, na Instagramu, na Youtubu imaš direktan kontakt s ljudima koji već znaju ko si ti, šta si ti. Naravno da će oni to da dijele, ali ipak mediji kače one ljude koji nemaju blage veze o tebi ili nemaju nikog bliskog sebi ko zna nešto o tebi. To je po meni problem današnjeg benda. No, u ono vrijeme samo doći do demo materijala, to je bilo suludo. Mi smo to snimali na kasetašu.
Leonid Pilipović: Svet je bio lud i tad, a danas je potpuno poludio. Prošlo je 30 godina, uporedi recimo 50-e i 80-e koja je to razlika, ali nekako ljudi ili mi imamo utisak kao da se nešto nije mnogo menjalo zadnjih 30 godina. Možda mlađi osećaju te promene, meni su 80-e trajale 20 godina, 2000-e nisam osetio kao da su juče bile. Da li to što smo stari pa nam vreme ide brže ili, počinjem da verujem, da minut više ne traje 60 sekundi nego malo manje, možda 50. Hoću da ti kažem da se brže živi, te masovne komunikacije ta masa indormacija dnevna koju mlađi klinci žive.
BUKA: Kolika je danas punk muzika, u odnosu na 80-e, 2000-e?
Leonid Pilipović: I kad vidiš publiku ne možeš da kažeš ovaj je punker, ovaj nije. Ne znam stvarno. Ljudi nas vole. Da li nas smatraju punkerima ili ne mislim da to apsolutno nije bitno.
Branko Golubović Golub: Ja bih čak rekao ako večeras dođeš na Fusion videćeš i heavy metalce i stariju generaciju sa klincima, i punkere i to u stvari nama najviše godi – da imamo taj neki bridž po pitanju godina, a i publiku po pitanju njihovog opredeljenja, muzičkog ukusa.
Leonid Pilipović: Lepo je kad vidiš publiku tri generacije. Kad vidiš klinca koji je rođen poslije Re Contre, znaš da nema 20 godina, a zna sve pesme sa svih albuma.
Poslušajte cijeli razgovor:
