Ma koliko bili netalentovani u određenoj oblasti umetnosti, ako ste voljni da celog sebe i sve svoje raspoloživo vreme uložite u dokazivanje suprotnog, bićete na dobrom putu da izvestan broj ljudi ubedite u to. Naravno, u zavisnosti od svesti o vašem talentu kao i količini posvećenog vremena samom stvaranju, zavisi i broj tih ljudi koji će poštovati vaše delo. Međutim, ako je vaš talenat očigledan i „vrapcima na grani“ a pri tom „radite kao konj“, u tom slučaju – nebo je granica.
Bend iz Sijetla Fleet Foxes svakako spada u ovu poslednju grupu. Oni su nam još pre tri godine dali do znanja da nemamo nijedan razlog za sumnju u njihov talenat. Tada su objavili debi album koji je akustičnu pop muziku vratio u žižu javnosti. Dugo je zvuk koji su gajili Simon & Garfunkel, Crosby, Stills, Nash & Young ili The Beach Boys bio arhaičan savremenim generacijama, asocirajući ih uglavnom na „onaj CD iz ćaletovog auta“. Fleet Foxes su tako potpomognuti (u ovom slučaju opravdanim) hajpom muzičkih medija, generaciji rođenoj sredinom osamdesetih (kojoj i sami pripadaju), uspeli da upakuju klasiku u nešto moderno. Dokaz tog uspeha je i tiraž debi ploče, koja je samo u Velikoj Britaniji prodata u preko pola miliona primeraka.
Iako je bio planiran još za kraj prošle godine, njihov dugo očekivani drugi album je konačno objavljen početkom maja. Razlog zbog kog je album kasnio je upravo ona posvećenost o kojoj je bilo reči na početku teksta. Naime, lider benda Robin Pecknold, toliko je sebe uneo u snimanje ove ploče, da je potpuno zapostavio svoj privatni život. Od jutra do večeri je radio na novim pesmama, menjajući im prvobitne verzije, uvek dodajući nešto novo ili oduzimajući nešto što je smatrao suvišnim. U pauzi tog oblikovanja, vredno je pisao nove pesme od kojih su neke u poslednji čas završile na albumu. Kako sam Robin kaže, ta posvećenost ploči je možda doprinela njenom kvalitetu, ali svakako nije bila zdrava za njega lično, jer se u tom periodu nije viđao gotovo ni sa kim, a to je rezultiralo čak i prekidom njegove višegodišnje veze. „Kada je došlo dotle da li ću da biram između vremena sa ženom koju volim i vremena koje ću potrošiti na spremanje albuma, izabrao sam ovo drugo. Znam da je to sebično, možda neodgovorno i nisam nimalo ponosan zbog toga…ali tako je“ priča Robin u nedavnom intervju za britansku štampu.
Ako dozvolite da vas ostavi devojka zbog toga što radije snimate album nego što provodite vreme sa njom, onda je logično da je reč ili o fenomenalnom albumu, ili devojka ništa ne valja. S obzirom da je Robin demantovao ovo drugo, bilo je za pretpostaviti da je „Helplessness Blues“ ploča i po. Drugog maja ove godine, te pretpostavke su se obistinile, album je konačno objavljen i sada već možemo komontno reći da su sve žrtve koje su Fleet Foxes podneli tokom rada na ploči, više nego imale smisla.
Upravo je Robinova borba sa svojim egom o kojoj je malopre bilo reči, tema prve pesme „Montezuma“. U njoj Robin rezignirano konstatuje kako su njegovi mama i tata kada su imali 25 godina (koliko on ima sada), već bili roditelji, i to ne samo njegovi, već i njegovog brata. On nije baš siguran da će se njemu to desiti u neko dogledno vreme i vi jasno čujete taj „tihi bes“ koji izbija iz svakog stiha… Bes prouzrokovan svešću čoveka da živi samo i isključivo za sebe, bez naznaka da će se u skorijoj budućnosti tu nešto promeniti. U ovoj pesmi, Robin se skinuo do gole kože. Daleko od toga da je iskrenost retka pojava u savremenoj muzici, ali ovakvo otvaranje i pružanje svojih slabosti na tacni se ne sreće baš često.
Album obiluje hitovima na prvu loptu: kalifornijski pop u „Sim Sala Bim“, napisanoj na putu ka obali legendarnog Big Sura, osvaja već posle jednog slušanja, a isto se može reći i za „melodičan da melodičniji ne može biti“ singl „Grown Ocean“, kao i za traktat o tinejdžerskim danima Robina i njegovog nekadašnjeg školskog druga a sada Fleet Foxes gitariste Skylera Skjelseta, utopljenog u potencijalnu sing-along numeru „Lorelai“.
Ipak, da bi se jedan album mogao nazvati „velikim“, potrebno je više od melodičnih pop hitova. Ulogu tzv „ozbiljnijih“ kompozicija na ovom albumu nose osmominutna „The Shrine / An Agument“, kao i dva minuta kraća „The Plains / Bitter Dancer“. Kao što možete pretpostaviti po njihovom trajanju i ovim kosim crticama u nazivima, ove pesme se sastoje iz više različitih delova. Način na koji su eksperimentalni početak numere „The Plains / Bitter Dancer“, njen pitomi i tihi centralni deo, kao i konačno pop finale spojen u jedno, nedvosmisleno evocira uspomene na genijalnost ploče „Smile“. Slično se može reći za epsku „The Shrine / An Agument“, koja će ostati upamćenja po raspojasanom kraju u kom se prepliću zvuci free jazz saksofona i kamernih gudača.
Iako su Fleet Foxes mlad bend i po stažu i po godinama, album „Helplessness Blues“ je dokaz da su danas mnogo zreliji nego pre tri godine. Njihove pesme i dalje imaju korene u Bob Dylan/Brian Wilson muzici, ali količina i različitost zvukova sa kojim su nadogradili tu osnovu je, na momente, zapanjujuća. Kada se spoji gotovo mahnita potraga za savršenom melodijom, talenat, entuzijazam i posvećenost (da ne kažem opsednudost) svojim poslom, dobijete „Helplessness Blues“, jednu od najboljih ploča ove godine. To što mu svi redom daju visoke ocene nije zato što prepisuju – to je samo zato što ova „pločetina“ to i te kako zaslužuje.
Oni koji su ih gledali uživo, kažu da pesme sa „Helplessness Blues“ zvuče još bolje nego na ploči. Geografski najbližu priliku da to proverimo imaćemo 14. novembra u Zagrebu, kada će Fleet Foxes održati svoj prvi koncert u ovom delu Evrope.
Tekst je preuzet sa prijateljskog portala B 92