Dr Dušan Janjić: Iskušnja odnosa sa NATO-om

Iskustva bivše Jugoslavije, posebno Bosne i Hercegovine, u oblasti bezbednosti, pogotovo u poslednjoj deceniji 20. veka, višestruko su nepovoljna i trebalo bi da posluže za nauk: Dogodilo se, ne ponovilo se!

Dušan Janjić / 03. August 2021

 

Aktuelno stanje bezbednosti u Bosni i Hercegovini znatno je povoljnije nego u prethodnom periodu. Međutim, povremeni štrajkovi i političke demonstracije ukazuju na moguće ugrožavanje bezbednosti. U bezbednosne rizike spadaju i negativni društveno-politički efekti reformi, a prema brojnim indikatorima nastaviće se sadašnja kriza i recesija, povećanje nezaposlenosti, besparice i osiromašenja. To, u povezanosti s političkom borbom za preraspodelu moći, neposredno ugrožava ljudsku bezbednost i stabilnosti Bosne i Hercegovine. Nedovoljna kompetentnost vođstva i državne administracije, postojanje snažnih centara neformalne moći, koji nastoje da legalizuju svoja bogatstva stečena zloupotrebom političke moći, kroz ratove, nelegalno poslovanje i organizovani kriminal, zapravo su najveća sigurnosna pretnja. U ovom svetlu ispostavlja se da su vladajuće političke elite, koje bi trebalo da provode reforme, akteri otežavanja provođenja reformi. Izuzetno  nepovoljno dejstvo po bezbednost imaju etnonacionalističke politike, etnička podeljenost, distanca i nepoverenje, koji podstiču rizik od novog ugrožavanja ljudskih života i ugrožavanja teritorijalnog integriteta. Pojedine vođe i njihove interesne grupe, sakrivene iza svojih „ratnih zasluga“ i etnonacionalisitičkog monopola nad predstavljanjem „konstruktivnih naroda“, pre se opredeljuju za status quo nego za reforme.

  Povoljni bezbednosni činioci su: Bosni i Hercegovini ne preti neposredna opasnost od spoljne oružane sile; Dejtonskim ugovorom, kao i brojnim političkim, normativnim, strateškim dokumentima uređena su brojna pitanja o odbrani, vojsci, policiji, postavljeni su principi izgradnje mira i jačanja bezbednosti. Tu su i brojna dokumenta koja predstavljaju osnovu za odnose sa NATO-om, a o kojima je Almir Džuvo, ubedljivo i sveobuhvatno, pisao u Nezavisnim novinama 7. maja 2021. godine. Uz mnoge teškoće, kompromise i slično sprovode se reforme u svim elementima sistema bezbednosti i uspostavljena je saradnja sa NATO-om kao najznačajnijim stranim faktorom koji može da ima uticaja na nacionalnu bezbednost Bosne i Hercegovine.

Uz mnoge  teškoće, kompromise i nagodbe sprovode se reforme, uključujući one u oblasti bezbednosti i u odnosima sa NATO-om. Pri tome, bosanskohercegovačko rukovodstvo nema jedinstvenu viziju budućnosti ni jedinstven odgovor na izazove reformi. To nameće potrebu za javnom raspravom o valjanosti i prihvatljivosti argumenata pobornika članstva u NATO-u. A to su: članstvo u NATO-u bilo bi garancija bezbednosti Bosne i Hercegovine jer bi smanjilo rizik od ratova, posebno s obzirom na činjenicu da su susedi Hrvatska i Crna Gora u NATO-u; podigao bi se kapacitet i efikasnost države u borbi protiv organizovanog kriminala i terorizma. Jedan od argumenata onih koji podržavaju ulazak u NATO je da je članstvo „predvorje” za ulazak u EU, odnosno da bi NATO članstvo ubrzalo ulazak Bosne i Hercegovine u EU.  

Mnogo je argumenata za tvrdnju da je Bosna i Hercegovina talac Srbije, kako piše Džuvo, kada je riječ o članstvu u NATO-u, ali i u čitavom spektru pitanja povezanih s reformama, bezbednosti, stabilnosti i spoljnom politikom, pre svega podrškom vladajućoj stranci u Republici Srpskoj i njenom vođi u udaljavanju od EU i SAD-a i približavanju Rusiji. Međutim, postoje i brojni nerazrešeni problemi u samoj Bosni i Hercegovini koji upućuju Srbe, Republiku Srpsku i njihove vođe na tesnu saradnju sa vlastima u Srbiji, kao i na povremeno „bacanje pogleda“ ka Istoku. Ovi se razlozi, nema sumnje, najbrže i najefektnije mogu ukloniti produbljivanjem privrednih i društvenih reformi, kao i činjenjem od zajedničke države poželjnog cilja.  Jedan od puteva da se ispuni „osnovni zadatak“ aktera političkog i društvenog života o ključnim pitanjima mira i razvoja Bosne i Hercegovine, o kome piše Džuvo, jeste stvaranje političke volje da se pristupi NATO-u.

Tokom devedesetih godina, pre svega zbog oslanjanja na oružano nasilje u „razrešavanju“ „nacionalnih pitanja“ i u međunacionalnim odnosima, Srbija i srpska nacija  ušli su u sukob s mnogim međunarodno javnim pravilima, pa čak i u oružane sukobe na teritoriji bivše zajedničke države. Ušli su čak i  u oružani sukob sa NATO-om, pre  svega sa SAD-om i vodećim zemljama tadašnje Evropske zajednice. O tome svedoče ratna zbivanja u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, uloga NATO-a u podršci snagama Hrvatske i Bosne i Hercegovine, kao i NATO-ovi vazdušni napadi na položaje vojske Republike Srpske i zarobljavanje „talaca“  (više od tri stotine vojnika UNPROFOR-a i pripadnika drugih međunarodnih organizacija), od vojske Republike Srpske maja 1995, kao i vojna intervencija NATO-a protiv SRJ 1999. godine.

Odnos Srbije sa NATO-om od 2001. godine pa sve do sada ostavljen je ispod radara javnosti i doveden do stanja u kome predstoji samo još jedan korak – zahtev za članstvo u NATO-u.  Istovremeno, saradnja sa Rusijom se javno propagira i prenaglašava. Članstvo Srbije u NATO-u kao tema zaobilazi se u javnosti, ali je zato česta tema uloga NATO članica u raspadu Jugoslavije i odnosu prema tadašnjoj politici Srbije i srpskih nacionalističkih stranaka, od kojih su mnoge i danas u vlasti Srbije. U tome u Bosni i Hercegovini i Srbiji važnu ulogu imaju ideološko-politički razlozi te međusobno različiti i sukobljeni narativi o NATO intervenciji u Bosni i Hercegovini 1995. i Republici Srbiji 1999. godine.

U Srbiji i među Srbima na Kosovu, u Crnoj Gori, i Bosni i Hercegovini, posebno u Republici Srpskoj, ovaj narativ se gradi na sledećim pretpostavkama: insistiranje na konceptu žrtve kao okosnici izgradnje identiteta; posebna istorijska pa i od Boga predodređenost srpske nacije na izuzetnost u slobodarstvu, kulturi, verovanju – religiji itd; snažan antizapadni i antimodernizacijski naboj kojim se okreće ka Rusiji i, u konkretnom slučaju, tvrdnja da je NATO-ova vojna intervencija bila nepravedna i nelegitimna. Ova interpretacija naslanja se na dvije tvrdnje: da antisrpski stav Zapada nije uvažavao legitimne interese Srbije i Srba prilikom raspada bivše Jugoslavije i da je  NATO,koji je na 50. godišnjicu svog postojanja suočen sa dubokim unutrašnjim problemima koji su pretili raspadom, odnosom prema Srbiji i Srbima i vojnim intervencijama demonstrirao nepostojeće jedinstvo. Eventualna odgovornosti tadašnje politike koju su vodile vlasti Srbije i Crne Gore, odnosno SRJ, ne uviđa se. Značajan element  u ovom narativu je i lažna predstava o ulozi Rusije, koja je navodno podržavala vlast Slobodana Miloševića, bila protiv NATO-ove vojne akcije, te činila sve što je bilo u njenoj moći da spreči intervenciju. Međutim, uvidom u sad već dostupne i objavljene dokumente koji svedoče o stavu Moskve prema NATO-ovim vojnim intervencijama doprineće se objektivnom sagledavanju uloge Rusije. Jer ti dokumenti pokazuju da se Rusija zapravo vodila potrebom za saradnjom sa SAD-om i EU / Zapadom.

U Crnoj Gori većinski narativ do 2004. godine bio  je u osnovi isti kao i u Srbiji. Međutim, on se tokom vremena zamenjuje narativom o napretku Crne Gore u evroatlantskim integracijama. Istovremeno se održava i prethodni narativ, ali se u javnom govoru i od predstavnika vlasti ne govori o samoj NATO intervenciji ili se vojna akcija protiv Crne Gore tretira kao „kolateralna kazna“ zbog pripadanja SRJ.  

Većinski narativ na Kosovu i među Albancima je da je NATO-ova vojna akcija opravdana i da je ona imala zadatak da spreči humanitarnu katastrofu, da zaštiti Albance i da podrži ostvarivanje njihovog prava  na državu – Republiku Kosovo. Sličan narativ je i među Bošnjacima i Hrvatima, i on kao poželjan ishod uključuje tesnu saradnju i članstvo u NATO-u.

Oba narativa potpuno zanemaruju da je Rusija sarađivala sa Zapadom u prekidu oružanih sukoba i postizanju Dejtonskog sporazuma i Kumanovskog sporazuma o vojnoj saradnji te usvajanju Rezolucije Saveta bezbednosti UN-a 1244. Oba sporazuma sadrže najznačajnije vrednosti i ciljeve na izgradnji mira u Bosni i Hercegovini i Srbiji, i uključuju NATO. Ove činjenice pokazuju da je najefikasniji način suzbijanja ideološko-političkih narativa u suočavanju s istinom, koju je potrebno učiniti dostupnom građanima kroz medijske i druge aktivnosti izgradnje javnog mnjenja, a mlađim naraštajima kroz obrazovni sistem. Stoga je u  pravu Almir Džuvo kada ukazuje da je potrebna volja da se to uradi i da to “zahtijeva ozbiljan napor i adekvatno informiranje, kao i korištenje svih sredstava soft power politike kojom NATO raspolaže”.

 Sadašnji odnos Srbije i NATO-a opredeljen je Rezolucijom o teritorijalnom integritetu Srbije, koju je usvojila Narodna skupština Republike Srbije decembra 2007. godine, a čija tačka 6. glasi: „Zbog ukupne uloge NATO pakta, od protivpravnog bombardovanja Srbije 1999. godine, bez odluke Saveta bezbednosti UN, do aneksa 11 odbačenog Ahtisarijevog plana, u kome se određuje da je NATO ‘konačan organ’ vlasti u ‘nezavisnom Kosovu’, Narodna skupština RS donosi odluku o proglašavanju vojne neutralnosti Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne saveze do eventualnog raspisivanja referenduma na kojem bi se donela konačna odluka o tom pitanju.”  Vojna neutralnost Srbije tumači se kao način da se ostvari članstvo u EU, a izbegne članstvo u NATO-u. Međutim, za razliku od nekih drugih evropskih država kojima je status neutralnosti priznat, Srbiji vojna neutralnost nije priznata međunarodnim ugovorima, te je samim tim „nedorečena“. Uz to, Rezolucija ostavlja mogućnost priključenja nekom od vojnih saveza. Ograničavajući faktor vojne neutralnosti Srbije predstavljaju i karakteristike regiona u kome se nalazi. Šest od osam zemalja sa kojima Srbija graniči članice su NATO-a.  

Činjenica je da Srbija ima snažnu saradnju sa NATO-om, da je Srbija ušla je u Partnerstvo za mir 2006. godine, da je deo IPAP-a od 2015. godine i da kroz IPAP programe Srbija i  NATO imaju više od 200 aktivnosti godišnje.   

S obzirom na činjenicu da su članstvo u EU i NATO deo istog procesa – evroatlantskih  integracija, realno je da se pretpostavi da će, sadašnje ili buduće, vođstvo Srbije prednost dati interesima održanja i razvoja Srbije, a to uključuje i članstvo u NATO-u. Eventualno članstvo Srbije u NATO-u ne bi imalo prevelik vojno-strateški značaj za NATO, ali bi značajno i pozitivno delovalo na relaksaciju odnosa između država u regionu, pospešilo bi dobrosusedsku saradnju, pomirenje, i stvorilo primamljiv poslovni ambijent. Članstvo Srbije u NATO-u stavilo bi tačku na zagovaranja o promeni granica i oružanim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije. To bi podstaklo i pronalaženje kreativnih sredstava za mirno i dogovorno rešavanje pitanja Kosova.

Interesi same Srbije nalažu njenom vođstvu i saradnju sa svim političkim i društvenim akterima srpske zajednice u regionu, posebno u Bosni i Hercegovini. Interes Srbije je da deblokira paralizu političkog života u Republici Srpskoj i da otvori mogućnost slobodnog izjašnjavanja samih građana Republike Srpske i čitave Bosne i Hercegovine o životnim pitanjima kakvo je i članstvo u NATO-u. Kao što je interes Srbije da njeni građani slobodno, bez mešanja sa strane, odluče o svojoj budućosti takvo isto načelo mora da važi i za građane Bosne i Hercgovine. “Talačka kriza” je trajala isuviše dugo. Po svemu, ona je bila “nastavak ratnog stanja drugim putem”. Izbor je jasan: Valja osloboditi put Srbije i Bosne i Hercegovine u evroatlantske integracije. To je i put do osvajanja nezavisnosti Srbije, odnosno njenog oslobađanja od zavisnosti od Moskve i njenih trgovina sa Zapadom.

Ostvarivanje zajedničkog interesa sa Bosnom i Hercegovinom u saradnji, pa i članstvu u NATO-u, afirmacija je sistema kolektivne bezbednosti kao garanta sopstvene (nacionalne) bezbednosti; garantovanje nepromenljivosti granica nasiljem i bez saglasnosti svih zainteresovanih; osnaživanje ekonomske stabilnosti kroz garancije za strane investicije i podršku stranom kapitalu za ulazak u domaću ekonomiju; uspostavljanje kontrole nad rizičnim ekstremističkim grupama. Uz to, za Bosnu i Hercegovinu ulazak u evroatlantski savez znači konačno uspostavljanje mira, put u umanjivanje etničkih tenzija i jačanje društvene integracije. Na tom putu „zatvaranje devedesetih, otvorenog pitanja Bosne i Hercegovine“ i saradnja sa Srbijom jedini je način opstanka i održivog razvoja. Istovremeno, ni bez Bosne i Hercegovine ni bez Srbije nema zapadnobalkanske slobodne oblasti koju neki nazivaju „Mini Šengen“.  

Objavljivanje ovog teksta omogućeno je podrškom Ministarstva vanjskih poslova Republike Češke. Tekst odražava stav njegovog autora a ne nužno i stav Republike Češke.

 


Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.