Često se priča ovih dana o mogućim scenarijima Vučićevog odlaska sa vlasti; nažalost, ne kao najava nečeg izglednog, već kao povod za razmatranje verovatnih ishoda, te samim tim i zaključaka o validnosti ili jalovosti aktuelnih oblika borbe protiv njegovog režima. Pretpostavka mnogih, da se smena vlasti neće dogoditi mirnim putem, čak i da opozicija osvoji većinu na nekim budućim izborima, čini se sasvim razložnom.
Zapravo, očekivati da Vučić padne na izborima deluje, u ovom času, kao obično zamajavanje, jer njegova je vlast stabilno osigurana većinskom voljom građana, motivisanih bilo strahom, bilo ličnom korišću stečenom u uslovima mafijaški ustrojene države. Procenat onih što u Vučićevoj vlasti i njemu lično vide srž problema - razorene institucije, korupciju na svim nivoima, partijski monopol - još uvek se može smatrati gotovo marginalnim, a po svemu sudeći najveće biračko telo i dalje čini „partija“ letargičnih, amorfno nezadovoljnih, čiji nečujni glas po pravilu ide u prilog nepromenjivosti datog stanja. Trojstvo korist-strah-letargija jedan je od brižljivo izgrađenih SNS principa, čiji je rezultat upadljiva srodnost političkog izbora najsiromašnijih (ali još uvek nedovoljno gladnih) i najimućnijih (a nikad sitih) građana Srbije, te stoga pad režima teško da može da bude ishod bilo dubokog socijalnog nezadovoljstva, bilo visokih finansijskih interesa.
A i da nije tako, da kritična masa za izbore zaista postoji, posle svih tajnih ugovora, mafijaških dilova, razaranja gradskih infrastruktura, krađe penzija, rasprodaje javnih dobara, sistematskog uništavanja životne sredine, posle svih žrtava neadekvatne zaštite na radu i neobezbeđenih saobraćajnica, skrivanja optuženih za ubistvo, sprege policije i kriminalnih grupa, nekažnjenih pretnji i zastrašivanja, spaljivanja kuća i premlaćivanja političkih neistomišljenika, može li neko da očekuje da će ovaj režim tek tako sebi dopustiti da izgubi na nekakvim izborima?
Od tri opcije – da režim bude smenjen izbornim procesom, da bude srušen narodnim nezadovoljstvom, ili da se uruši iznutra - najverovatnijom se čini ova poslednja.
Izglednosti takvog ishoda najviše doprinosi sam Vučić i njegovi sve raskošniji neurotični izlivi, među kojima i nedavni poziv petorici opozicionih lidera, od kojih beži kao đavo od krsta, „da mu jave gde da dođe“ kako bi se predao njihovim batinama. Vučićev duboko usađeni uličarsko-navijački duh ovde se kombinuje sa samoljubivom predstavom o sebi-žrtvi, uz poznato prizivanje mazohističkih slika, i samo je pitanje vremena kada će narcisoidni poremećaj potpuno iz njega istisnuti stvarnost, te učiniti da se svet u njegovim očima pretvori u okruženje koje isključivo traži njegovu glavu i od kog neće birati sredstva da glavu sačuva. Izvesno, mnogi iz njegovog partijsko-poslovnog miljea znaju da, kada se diktator potpuno zaglibi u blato sopstvenih laži i strahova, među prvima lete glave najbližih saradnika.
Nije se slučajno Vučić mahom okružio pažljivo biranim beskičmenjacima ispuzalim ni iz čega u ministarske fotelje, uz reciklirani i provereno bezlični tehnički otpad prethodnih vlasti, ljudima koji ne nose sa sobom nikakvu političku ideju, i koji svoje mediokritetske ambicije jedino i mogu da ostvare u sklopu kriminalnog državnog aparata.
Ipak, narastajući broj korisnika sistema korupcije, i njena socijalna raslojenost, čini da korupcija ostaje jedina stvarna osnova društva, za čije trajanje uskoro neće biti potreban ni Vučić ni SNS, već će sistem opstajati pod drugim imenom i prikladnijim ideološkim načelima. Vučić je svestan da je stvorio savršeno čudovište, i pitanje je da li već strepi da će se čudovište postideti svog tvorca, i poželeti da mu se osveti za svoju čudovišnost.
Poneko od predsednikovih saradnika možda pamti da je od poslednje Vučićeve vlasti Srbiju „oslobodio“ NATO. Tadašnji Miloševićev ministar informisanja politički je preživeo devedesete. Nije odgovarao za svoja iživljavanja nad slobodnim medijima, za preke sudove, otimanje imovine i pretnje novinarima (pa i Slavku Ćuruviji, par meseci pre ubistva). Nije odgovarao, kao nadležni ministar, ni za stradanje radnika RTS-a, ni moralno ni krivično, nakon što je ta kuća proglašena legitimnom metom, a šesnaest života žrtvovano kako bi se režim okitio njihovom tragedijom.
Na šta je sve spreman današnji, preobučeni, Vučić, jasno je bar nekim njegovim saradnicima koji će, pre ili kasnije, rado davati ona poslovična dva dinara da napuste kolo. U kojoj se meri srpskoj opoziciji tu otvara manevarski prostor za smenu vlasti i uspostavljanje demokratije, a koliko za nove ugovore s đavolom, o tome će pričati ko bude preživeo.
Dejan Atanacković
