Petak popodne. Neobične gomile bauljaju gradom. Besciljno i bezvoljno, zgurani u grupe, nailaze u talasima. Njihovo je prisustvo upadljivo i zbog primetno utišanih ulica i proređenog saobraćaja. Ponegde samo stoje i žvaću hranu iz papirnih kesa. Uglavnom ćute i nešto čekaju. Ako zvuči poznato, to je zato što ste taj film već gledali. Ili možda više sličnih filmova.
Eto, na primer, u filmu Invazija telokradica iz 1955. godine, i rimejku istog naslova iz 1978, tajanstvena bića iz svemira, u vidu sočnog ploda nalik na patlidžan, proizvode verne kopije ljudi. Dok spavaju (tačnije, dok njima ne vlada razum) žrtve se pod okriljem noći pretvaraju u prah, a od plodova nastaju njihovi duplikati. Izgledom istovetni originalima, duplirani građani patlidžansko-vanzemaljskog porekla uredno počiste ostatke tela čije su obličje uzeli, bace ih u kontejner za đubre, a potom nastave da žive živote svojih originala.
U početku, osobe u neposrednom okruženju dupliranog tek se malo iznenade, jer ovaj najednom kao da nema nikakav stav, emociju, niti moralnu dilemu. Ćuti i blene u prazno, ne odgovara na najprostija pitanja i najednom se druži s nekim tutumracima kao što je on sam, a kojih je, kako se čini, sve više.
Ljudi koji su i dalje ljudi zbunjeni su i uplašeni, jer malo šta čoveka tako uplaši kao ljudi koji nisu ljudi a liče na ljude. Okupljaju se, diskutuju o slučaju komšije, supružnika, kolege, pitaju se šta ih tera na takvo ponašanje. Nije li to neka epidemija ili zavera čiji su njihovi bližnji postali akteri? No ubrzo uviđaju da i među njima dolazi do rasipanja. Sretnu nekog kog su do juče krasile osobine ljudskosti, a sad je najednom i taj zablenut u prazno i jede iz papirne kese.
To međutim ne znači da građani-duplikati u svojoj patlidžanskoj reinkarnaciji postaju pasivni. Naprotiv. Građanima-originalima, koji su najzad shvatili šta se zbiva, objašnjavaju da se, u stvari, isplati biti građanin--duplikat, da su i sami jedva dočekali da bace u đubre svoj misleći original, te im zdušno nude ogromne patlidžane ne bi li ih ovi pretvorili u prah, a iz njih izrasli bezidejni, amoralni i apolitični dvojnici.
Da bi potvrdili vernost zajedničkim zadacima, duplikati rado bazaju u gomilama, organizovano se prevoze, zajedno ćute, i podmeću patlidžane gde im se kaže, kako bi prevarili usnule građane.
Građani-originali negoduju. Institucije društva se urušavaju, sve javne funkcije već zauzimaju patlidžani koji se ne bave drugim sem uzgojem patlidžana. A naizgled apatični građani-duplikati sve više postaju ostrašćeni građani-duplikati, potvrđujući da ukidanjem mnogih osobina ljudskosti ono najgore u čoveku ipak preživljava, čak i u patlidžanskoj kopiji. Naime, građanin-duplikat je vrlo revnostan potkazivač. U preduzeću, na ulici, čim je u većini, upire prstom na građane-originale. Iskrlješti se i pusti iz sebe grozan krik kako bi ga drugi duplikati oponašali i originalu sledili krv u žilama.
Građani-originali različito se prilagođavaju novonastaloj krizi. Šta da rade? Ako pokažu da su i dalje originali, ostaće bez posla, izopšteni, prokazani, a što je najgore ne gine im patlidžan. Poneko se miri sa sudbinom. „Bolje da budem lišen osećanja“, pomišlja građanin-original, „nego da samujem i strahujem.“ Poneko sebi prizna: „oduvek sam težio ka tome da budem tutumrak i evo sad mi se pruža prilika. Daj patlidžan“.
Negde pred kraj filma, u toku je priprema velike manifestacije patlidžanskog tutumraštva. Spremni su i auto-prevoznici. U kamione i autobuse pakuje se hiljade patlidžana koje građani-duplikati nose na rukama. Glas sa zvučnika najavljuje polaske ka mnogim gradovima gde će se rasad nastaviti. Naslućuje se da je dominacija patlidžana u međuvremenu stekla širok karakter, te da podrška patlidžanskoj invaziji stiže u vidu međunarodnog političko-ekonomskog konsenzusa.
Ono što u filmu ostaje nerazjašnjeno jeste postoji li vrhovni patlidžan-tutumrak. Tutumrak br.1. A i kada je vrhovni tutumrak glomazno upadljiv, pitanje je da li je u datim okolnostima uopšte potrebno da postoji tutumrak iznad tutumraka. Da li je reč o sistemu u kome su vrh i dno sasvim nalik jedno drugom, te je sasvim nevažno šta je društveni vrh, a šta društveno dno? I da li je uopšte neophodan vanzemaljski patlidžanski element da se takvo stanje stvari uspostavi, ili je reč tek o prirodnom nastavku niza nasleđenih okolnosti?
Građanima-originalima, uostalom, sada je svejedno. Predstoji im borba za odbranu elementarne ljudskosti. Za one koji film ipak nisu gledali, nećemo razotkrivati kraj.
Preuzeto sa NIN
