Povod za razgovor sa jednim umjetnikom, po pravilu, ne bi trebao biti nužan. Ipak, za razgovor sa Nikolom Zaklanom, akademskim slikarom iz Banjaluke, iskoristili smo najavu otvaranja njegove izložbe za Valentinovo, kao uvod u razgovor.
Povod. Povod za razgovor je, ovaj put, tvoja nova samostalna izložba?
-Da, otvara se galerija u ,,Domu omladine” i želja organizatora je bila da se upravo mojom izložbom otvori taj prostor. U svakom slučaju, osjećam veliko zadovoljstvo, kao umetnik, kao čovek koji se bavi slikanjem, koji živi u ovom gradu, što će upravo moji radovi biti prvi postavljeni u izložbenom prostoru. Izložene će biti slike i crteži.
Evo, tvojim djelima će biti otvoren jedan novi izložbeni prostor. Rekao si da ti to laska, ali si, ako se ne varam, jedan od rijetkih ljudi sa ovih prostora koji redovno izlaže u zemlji i inostranstvu, učestvuje na likovnim kolonijama i živi od toga. Koliko je to pravilo i normalnost u društvu u kojem je mnogo toga “izvrnuto”?
-Pa, trebalo bi da je normalno, kako za mene, tako i za druge umetnike da redovno izlažu, da se redovno pojavljuju na ovakvim i sličnim događajima. Iskreno, nije mi prvi put da svojom izložbom otvaram neki galerijski prostor. U Sloveniji sam otvorio ,,Centar urbane kulture”. Naravno da imponuje i naravno da je lepo kad te pozovu da otvoriš neki prostor svojim delima. 
Sa većinom sagovornika koji se bave umjetnošću, nažalost, razgovor bi se najčešće završavao nekom ,,tamnom stranom”, teškim, egzistencijalnim temama, a nerijetko i žalopojkama. Fakti su da se od umjetnosti može živjeti i da ti živiš od nje. Kako se dolazi do toga?
-Svaki posao ti obezbeđuje neki život. U suštini, bavljenje umetnošću te svrstava u fah jednog zanatlije. Svaki čovek ima neki svoj poziv, ima nešto što se zove radni dan, ma kakav on bio. Potpuno je ista situacija i sa umetnošću. Ja nisam ništa posebniji od nekog zidara ili administrativca. Na akademiji te ne uče kako ćeš prodati svoja dela. Sad je moderno da imaš svog galeristu, da imaš menadžera, kao u svakom poslu. A, što se tiče umetnosti, samo ljudima treba dati do znanja, pokazati im čime se baviš i, što je najvažnije, moraš biti svestan sredine u kojoj živiš. A, to znači da moraš znati koji su to standardi koji postoje u ovoj zajednici. Ljudi malo preteruju u svojim očekivanjima. Da to slikovito pojasnim. Neka normalna plata je 1000KM. Samim tim, ako prodaš jednu sliku mesečno, ta bi slika morala da vredi 1000 maraka da bi zadovoljio taj ,,normalan” život. Međutim, naravno, to nema nikakve veze sa realnošću u kojoj živimo.
U razgovoru sa mnogim tvojim kolegama, ispravi me ako griješim, stekao sam utisak, da postoji dosta ljudi koji sjede i čekaju da im se nešto desi, da ih neko povuče za rame i kaže – baš nam ti trebaš…?
-Ovde nesumnjivo postoji takva vrsta idealizma među mnogima. Postoji neko maštanje da će te pronaći evropski ili svetski galeristi, da će ti reći kako si sjajan i kako će ti napraviti izložbu, kako ćeš prodati sve slike, kako ćeš imati odjednom novaca da kupiš stan ili nešto slično, a to, opet, nema veze sa realnošću.
Otkud tolika idealizacija ovog posla?
-Pa, to ne znam. Ali činjenica je da postoji neka zabluda kako će sve teći glatko, a bez da se preterano trudiš i pomučiš. Ono što je važno, ponavljam, je da je ovo posao kao i svaki drugi i da će čovek svojim radom biti uspešan ili neuspešan. Jer, ako nema rada, stvara se jedan začarani krug: nema novca, nema materijala, nema materijala nema slika, nema slika nema prodaje istih, nema prodaje nema novca.
Ali ti nisi u tom začaranom krugu? Kako uspijevaš?
-Ajde da kažem da je to onaj stereotip američkog sna. Radim i bavim se onim što volim, želim i za šta sam se, na kraju krajeva, školovao, a od toga i živim. Iskreno, ja ne bih mogao da budem malo konobar, malo slikar, malo ovo, malo ono. Ili jesi ili nisi za nešto, i tome se sav predaš i posvetiš. E, sad, da bih imao svoj američki san, pored rada, talenta, malo sreće, trebam se zahvaliti i porodici i prijateljima koji me podržavaju u tome. Ne kažem da je uspeh prodati sliku, ali, ja živim od toga i to je jednostavno tako.
Kako gledaš na hiperprodukciju mladih diplomaca na akademiji?
-Svaka generacija je na svoj način posebna. Nema pravila. Uvek se desi da u svakoj klasi postoji neko ko ima tu sreću, nazovimo je srećom, da ima mecenu ili nekog ko će njegova dela da kupuje, ko će da izlaže i ko je, jednom rečju, prepoznat. Ono što mi smeta je to što je i akademija počela de se bavi politikom ,,svi koji upišu istu postaju automatski umetnici”. Ja volim tu priču da si upisao akademiju kako bi izučio zanat, što će ti kasnije omogućiti da se baviš ovim poslom. Što se toga tiče, akademija mi je pomogla da naučim neke osnove da bih se ja u budućnosti mogao baviti ovim poslom.
Čovjek si koji ne gaji neke iliuzije da će država ili društvo uraditi nešto za umjetnost ili pojedinca koji se bavi istom.
-Ne može čovek ovde da živi i čeka da mu neko nešto ostvari. Nema vremena za takvo što. Treba raditi, treba biti svestan gde si. Treba biti do kraja u onome što radiš. Drugačije jednostavno ne može.
Znam da je otrcano, ali ipak – poruka mladima za kraj.
-Nije još vreme za remek-dela (smijeh). Ima vremena. Rad, rad i samo rad. Tek posle toga se mogu nadati da će od nekog biti prepoznati, jer, ako ne radiš i nemaš šta pokazati, kako će te bilo ko prepoznati.
Razgovarao Dragan Bursać