Profesor Filološkog fakulteta u Beogradu Tihomir Brajović, ekskluzivno za naš magazin, govori o svojoj dvogodišnjoj avanturi, tokom koje je južnokorejskim studentima predavao srpski jezik i kulturu.
Učenje je išlo u oba smera, pa tako profesor nije samo učio svoje studente srpskom jeziku, učili su i oni njega korejskim običajima, kulturi i shvatanju fakultetskih obaveza. A i tome šta im sve sa naših prostora osvaja srca.
Profesore, niste bili u Južnoj Koreji radi industrijske špijunaže, niti da pravite KPop bend. Razlog je ipak bio humaniji?
Da, ako se to može reći za podučavanje mladih Korejaca srpskoj konverzaciji na tamošnjem Hankuk univerzitetu u intervalu od 2 godine (2020 – 2021), dakle u jeku pandemije.
Bili ste, znači, predavač. Kako se tačno zove predmet koji ste predavali, u sklopu kojih je studija i na kojoj godini? Uz pretpostavku da su južnokorejski fakulteti ustrojeni slično našima.
Predavao sam srpsku konverzaciju za dve grupe od po dvadesetak studenata i kulturnu istoriju za još desetak studenata po semestru. Ima sličnosti u načinu studiranja, s tim da je tamošnji sistem bliži zapadnom, tačnije američkom privatnom obrazovnom sektoru. Zanimljivo, vredni Korejci sasvim dobro uče srpski, čak i ćirilicom ovladaju bez mnogo problema, možda zato što neka naša slova liče na znakove njihovog tradicionalnog pisma.
To su fakultativni predmeti? Hoću da kažem, ta omladina se svojevoljno bacila na srpski jezik?
Da, verovali ili ne! Uz to uče i neki drugi slovenski jezik, ali i druge, uglavnom praktično korisne predmete, poput komercijalne korespondencije, diplomatije, sve ono, dakle, što omogućava pronalaženje posla u okviru ekonomske politike njihove države. Inače, u razgovoru smo pronalazili niz istorijskih i kulturnih sličnosti između Korejskog i Balkanskog poluostrva, poput ratova, ideoloških podela i razvojnih problema.
Da li postoji i “Hrvatski jezik i hrvatska kulturna istorija” kao predmet?
Do raspada Jugoslavije slušali su srpskohrvatski, sada na prvoj godini slušaju posebno srpski, a na drugoj hrvatski, koji predaju kolege iz Rijeke ili Splita. Kulturna istorija se predaje kumulativno, kao regionalna, odnosno istočnoevropska.
Da li grešim ako zaključim da oni ove predmete uče iz pre svega praktičnih razloga? Ili su se za naš region i srpski jezik, ograničićemo se na srpski, odlučili iz nekog, meni nedokučivog razloga?
Da, uglavnom iz praktičnih razloga, ali ima i onih koji su turistički boravili u ovim krajevima i ludi su za ćevapima, burekom (isključivo s mesom), muzikom, Jadranom… Vrlo su znatiželjni i otvoreni za upoznavanje drugih kultura.
Da li ste, zbog pandemije, predavali “na daljinu” ili uživo?Uživo, ali u početku online, kasnije u učionici. Sve vreme sam boravio u kampusu na rubu seulske oblasti, napravljenom u prelepom okruženju, s negovanom prirodom i šumom, gde srećete svoje studente, ali i srndaće i veverice, na primer.
Kako to onda ide? Počinje prvi čas, vi kažete: “Koleginice i kolege, ja sam profesor Tihimir Brajović Tihi, a ovo je srpski”, a oni vas belo gledaju? Ili ste počeli na engleskom, pa postepeno prelazili na srpski? Kakav vam je bio metod i koliko vremena je bilo potrebno da počnete da komunicirate na srpskom međusobno?
Ovako: oni imaju i domaće, korejske profesore koji im predaju srpski, a ja sam, kao native speaker, komunicirao sa njima na engleskom, postepeno ih uvodeći u čari srpske konverzacije. Kao što sam kazao, oni su veoma znatiželjni i ljubazni, pa se u svakoj prilici kad se sretnete s njima, na ulici, u prodavnici, trude da stave do znanja šta su naučili i kako umeju da pozdrave, obrate se i slično. Štaviše, gotovo da vas vuku za rukav da komuniciraju s vama.
Da li ste vi njih vukli za rukav da im objasnite koliko se teška i komplikovana istorija krije iza jezika koji uče, ili su se sami trudili da saznaju (ne)što više o tome?
Zapravo smo zajednički zasukali rukave, pa nije bilo mnogo povlačenja. Šalu na stranu, mnogo toga je išlo spontano, budući da oni već ponešto znaju, zahvaljujući internetu i društvenim mrežama, pa su se neki od njih tako unapred raspitivali o meni na studentskoj Fejsbuk grupi Filološkog fakulteta.
Šta je SeCrovision?
E, to je najveselija stvar na njihovim studijama. Po ugledu na Evrovision, pri kraju svakog semestra sa svojim korejskim profesorima spremaju takmičenje na srpskom i hrvatskom, pišući skečeve s pevanjem, za vreme čijeg izvođenja ima mnogo smeha, šale i komentarisanja. Sve u svemu, prava fešta za studentski narod.
I prkošenje ovdašnjem kompetitivnom hejterskom mentalitetu. Predavali ste srpsku kulturu, to znači da ste na neki način bili i diplomata jednom malom broju mladih Korejaca. Da li je kulturni program unapred propisan ili je to bio vaš izbor?
Potpuno moj izbor, postoji prilično liberalan odnos prema onome što će predavač odabrati. Tako smo razgovarali o Srednjem veku, ali i o Andriću, savremenom filmu, tzv. boemskoj i kafanskoj kulturi, pop-rok muzici… Naravno, ima i paradoksa… Na primer, ubedljivo najpoznatija ličnost s ovih prostora među mladim Korejcima je Severina Vučković! “Moja štikla” bila je skoro kao himna studenata južnoslovenske filologije na Hankuk univerzitetu.
A baš sam pomislio da bi to mogli biti Novak Đoković, Nikola Jokić ili makar Aleksandar Vučić. Javićemo Seve ovu lepu vest, a Vama profesore od srca hvala na razgovoru.
Hvala i Vama!