“Mi nismo ni koliko gubavci, mi smo jedna prezrena i gladna horda”: Potresna pisma opisuju život u logoru na Sajmištu
16.08.2022 15:57
0
Hilda Dajč je u logor otišla svojevoljno, kao medicinska sestra, da pomaže. Pisma koja je pisala dragim ljudima ostala su kao svedočanstvo na jedan od najmračnijih perioda istorije.
Kula logora Sajmište
Izvor: Shutterstock
Period između trećeg i četvrtog pisma
U periodu između trećeg i četvrtog pisma, Hilda se nekoliko puta sastala sa svojom drugaricom Mirjanom i jednom sa Nadom Novak.
Tokom oštre zime 1941/1942. reka Sava se zaledila. Svakog dana su se mogle videti male grupe logoraša kako peške prelaze zaleđenu reku pod nemačkom stražom, noseći nosila sa mrtvima ili teškim bolesnicima. Na drugoj obali su ih čekalo osoblje Jevrejske bolnice, koje je utovarivalo žrtve u kamion i odvozilo ih u Jevrejsku bolnicu ili na Jevrejsko groblje.
Hilda je jednom uspela da ugovori sastanak sa Mirjanom u zapuštenoj kafani za lučke radnike, gde je logorašima koji su prenosili mrtve i bolesne bilo dozvoljeno na kratko da predahnu.
U krčmi su se Hilda i Mirjana zagrlile i nakratko razgovarale. Srele su se na istom mestu još dva puta, ali im tokom poslednjeg susreta stražari nisu dozvolili nijednu reč da razmene. Tom prilikom Hilda je Mirjani izgledala mršavija nego pre, bila je bleda i potištena u očima.
Možda će vas zanimati i:
Istorija
Od harizmatičnog dečaka od surovog ubice: Kako je Jozef Mengele postao “Anđeo smrti”?
0
jozef-mengele-0064398208.jpg
Istorija
Tamna strana istorije: Strahote Holokausta prikazane kroz 18 fotografija iz Aušvica
1
Muškarci u drvenim krevetima u barakama u Aušvicu
Četvrto pismo
U poslednjom Hildinom pismu možemo videti kako su joj tekli dani i koliko je bila potištena.
“Mila moja,
Nisam ni mogla da pojmim da će naš susret, mada sam te očekivala, da ostavi, načini u meni takvu buru osećanja, da unese još više nemira u ovo haotično stanje moje duše koja ne može nikako da se smiri.
Svim filozofiranjima je kraj na žičanoj ogradi i realnost kakvu vi van nje ne možete ni izdaleka da zamislite jer biste od bola urlali – pruža se u potpunosti. Ta realnost je nenadmašna, naša beda ogromna, sve fraze o jačini duha padaju pred suzama od gladi i zime; sve nade o skorom izlasku gube se pred jednoličnom perspektivom pasivnog bivstvovanja koje ni po čemu na svetu ne liči na život. To nije ni ironija života. To je njegova najdublja tragedija.
Možemo da izdržimo ne zato što smo jaki, nego stoga što nismo svakog trenutka svesni svoje beskrajne mizerije u pogledu svega, svega sto sačinjava naš život.
Već smo tu skoro devet nedelja i još sam pomalo pismena, još umem pomalo da mislim. Svako veče, bez izuzetka, čitam tvoja i Nadina pisma i to mi je jedini trenutak kada sam nešto drugo, ne, samo Lagerinsase [logorašica].
Robija je zlato prema ovome, mi ne znamo ni zašto, ni na što, ni na koliko smo osuđeni. Sve na svetu je divno, i najbednija egzistencija van logora, a ovo je inkarnacija sviju zala. Svi postajemo zli jer smo gladni, svi postajemo zajedljivi i brojimo jedan drugom zalogaje, svi su očajni – a ipak se niko ne ubija jer smo svi skupa jedna masa životinja koju prezirem. Mrzim nas sve jer smo svi jednako propali.
Blizu smo sveta, a tako udaljeni od svih. Ni sa kim nemamo veze, život svakog pojedinca napolju teče isto tako dalje, kao da se pola kilometra dalje ne odigrava klanica šest hiljada nevinih. Svi smo jednaki po svome kukavičluku i vi i mi. Dosta!
Ja ipak nisam takav nejunak kao što bi po ovome mogla da sudiš. Podnosim sve što mene pogađa lako, bezbolno. Ali ta okolina. To je ono što me nervira. Ljudi mi idu na živce. Ni glad od koje plačeš, ni zima pri kojoj ti se voda u čaši i krv u žilama sledi, ni smrad latrina, ni košava, ništa nije tako odvratno kao gomila koja zaslužuje sažaljenje, a ti joj ne možeš pomoći, nego se staviti iznad nje i prezreti je.
Zašto taj svet govori uvek samo o onome što vređa njegova creva i ostale organe vrlo cenjenog kadavera. A propos, pre neki dan smo uređivali leševe, bilo ih je 27, u turskom paviljonu, i to sve u front. Meni ništa više nije odvratno, ni moj prljavi posao.
Sve bi se moglo samo kad bi se znalo ono što se ne može saznati – kada će se otvoriti kapije milosti. Kakve li namere imaju sa nama? U stalnoj smo napetosti: hoće li nas streljati, dići u vazduh, transportovati u Poljsku? To je sve sporedno! Sadašnjost samo treba preskočiti, nije nimalo prijatna, nimalo.
Sada je pola tri, dežuram celu noć u ambulanti (svaku četvrtu noć) u paviljonu kašlju u horu i čuje se kloparanje kiše sa krova. Ovde u ambulanti puši se furuna dozlaboga, ali ko se dima ne nadimi…
Ovo je moj najuzbudljiviji dan u logoru. Želeti nešto toliko pa da se to ispuni više je nego sreća. Možda ćemo se jednom živi izvući odavde u jedan srećniji život, jer to tako strasno, mada već malokrvno želimo.
Mirjana, moja draga, mi smo roblje zarobljeno, mnogo manje još od toga, mi nismo ni koliko gubavci, mi smo jedna prezrena i gladna horda, a kad i pored toga čovek ugleda malo života, a to si ti, oseti toliko novih životnih sokova da struje u njemu. Samo, da, ovo večno samo – otrgnuti se posle toga od života toliko je bolno i gorko da ni more suza prolivenih nije dovoljno merilo. Kako mi je tek sada teško. Plačem i svi se smeju: “Zar ti koja vučeš kao muškarac smeš da plačeš kao sentimentalna šiparica!”
Ali šta ću kad mi je tako grozno teško pri duši. To je refren koji celu noć ponavljam. Znam da nema izgleda da ćemo skoro izaći, a napolju ste ti i Nada, jedino što me vezuje za Beograd koji po nekoj neshvatljivoj kontradikciji istovremeno strašno mrzim i strašno volim. Ti ne znaš, kao što ni ja nisam znala, šta to znači biti ovde. Želim ti da nikad ne saznaš. Već kao dete bojala sam se da me ne zakopaju živu. I ovo je neka vrsta prividne smrti. Hoće li posle nje biti nekog vaskrsenja? Nisam nikad toliko mislila na vas dve kao sada. Stalno razgovaram sa vama i želim da vas vidim jer ste vi za mene onaj “izgubljeni raj”.
Ljubi vas vaša logorka”