Razmišljala sam da je možda od stresa s obzirom na to da se
koronavirus rapidno širio, ali sam primetila da je problem i ukoliko
jedem neku “tešku hranu”. Prebacila sam se na salate i domaće meso i na
neki period stanje se, podmuklo, smirilo.
Uplivali smo u mart, strah u Srbiji vlada, a mene počinje da boli
bešika – ali samo kada idem u toalet. Otišla sam da uradim analizu urina
i sve se ispostavilo kao u redu, a stomak je ponovo počeo da mi se
nadima. Sve se vrtelo oko želuca i bešike. Možda mi se pomerio želudac,
možda mi smeta određena hrana, možda imam upalu bešike, ipak je i dalje
zima…
Zatim je nastupio prvi izuzetno bolan ciklus – sa čim inače
ranije nisam imala problema. Dva dana kasnije sam išla na trodnevno
putovanje sa jednom misli u glavi: čim se vratim idem lekaru (uprkos
apelu u tom trenutku da samo pacijenti sa simptomima korone idu lekaru).
Vraćam se u vanredno stanje
Sutradan su po mom povratku proglasili vanredno stanje. Odlučila sam
da ne provodim karantin u Beogradu, nego kod mojih. Nikome u kući nije
bilo jasno šta mi se dešava sa stomakom i kako to da ja, koja sam mogla
da jedem glavicu luka kao jabuku i to pred spavanje, sad odjednom
izbegavam određenu hranu. Ta određena hrana je vremenom postala
neodređena i sve mi je smetalo.
Moje stanje se ubrzano pogoršavalo, dijareja, nadimanje i
konstantna mučnina mi nisu dozvoljavali da jedem normalno, a bol u
predelu bešike je postajao jači pri svakom odlasku u toalet. Već
sredinom aprila sam izgledala kao trudnica, sa izuzetno tankim rukama i
nogama, ali kako smo bili zatvoreni i izolovani od ljudi, promena se
nije desila preko noći i niko nije baš primetio da se toliko fizički
menjam.
Boja kože je postala sivkasta, a lice upalo i imala sam crne
krugove oko očiju. Mama me je jedan dan uslikala i gledala je dugo
fotografiju na svom telefonu, potpuno nema. Shvatila je da se nešto
dešava i razgovarala sa mnom kao sa malim detetom odmah te večeri. Obe
smo se pitale kako smo bile tako slepe…
Naravno, sve vreme smo čekali da se bolnice otvore kako bih
mogla na pregled i čim se prva privatna klinika otvorila odjurile smo
doktoru.
Samo nam je kliknulo…
Razmišljale smo kom lekaru da se obratimo s obzirom na to da
su simptomi nedefinisani, a ciklus je bio neredovan kao i oduvek, samo
bolniji.
Ipak, nešto nam je samo kliknulo – idemo ginekologu.
Ultrazvuk, tumor markeri i sve je bilo jasno – tumor na levom
jajniku, i ne deluje benigno. U tom trenutku imam 52 kilograma i 2.8
litara slobodne tečnosti u stomaku (samo toga tada nisam bila ni
svesna).
Imala sam sreću da su lekari moje zdravstveno stanje izuzetno
ozbiljno shvatili i nisam morala da čekam nekoliko meseci, već sam
krajem juna operisana.
Nekoliko hemioterapija i dve godine kasnije pišem o ovome jer
skrining za rak jajnika ne postoji, a simptomi su, kako i sami vidite,
vrlo nedefinisani. Kako ni sama nisam bila upućena ili edukovana, dajem
sve od sebe da to sada činim za druge.
Simptomi raka jajnika su:
Mučnina
Gađenje
Povraćanje
Zatvor
Tup stalni bol u trbuhu
Otežano mokrenje
Gubitak apetita
Gubitak težine
Otežano disanje
Neredovne menstruacije
Izostanak menstruacije
Maljavost
Akne
Skrining ne postoji, znači ne može da se otkrije uz pomoć
papa testa ili kolposkopije, zato je od izuzetne važnosti da žene idu na
redovne preglede i ultrazvuk kod ginekologa.