Glumci su uvek bili plašeni, zaplašivani, prepadani. Vekovima. Sobom i drugima. Sistematski. Glumci su, od kada postoje, bili niža bića. U glumce se bežalo od kuće, glumce u kuće nisu primali. Glumci su sahranjivani van grobljanskih zidina. Čak i veliki Molijer. Glumcu se nije davala hrana u ruke da se dodirom sa njim ne bi bio okužen.
Glumce su devojke volele, ali su se za njih teško udavale sem po cenu
roditeljskog prokletstva. Glumice su po pravilu proglašavane za kurve,
čak i posle njihovih pedesetih godina. Onoga trenutka kad je stari čika
Eshil izmislio prvog glumca, počelo je to hiljadugodišnje bežanje.
Bežanje od ljudi ka ljudima. Kažu da je jedan od prvih bio neki Tespis,
ali teško da bi ostao zapamćen da nije bilo njegovih čuvenih
Histrionskih kola, kojima je bežao, sklanjao se. Sve u suludoj nadi da
će naići na pravog čoveka. Gledalaca je uvek bilo i biće ih, ali
on je, eto, tražio onoga među njima koji bi mu omogućio da dostojno
proživi taj svoj smešno blesavi život. Nije to našao. Do danas. Znam
da će se sada odmah naći neki mudroser, koji će me obavestiti da „do
danas“ – ne stoji! Pokušaću da ga ubedim da je to tako. Baš tako! Današnjem
glumcu, doduše, daju da jede iz ruke, u glumce se ne beži, čak
roditelji u šašavoj nadi da se tu dobro zaradi, guraju svoja čeda u taj
posao. Glumci se čak i žene pristojnim devojkama, mada ipak radije
glumicama. Glumice su kurve eventualno do svoje tridesete godine, posle
ih ionako tretiraju samo kao „umetnice“. Dosta se, dakle, izmenilo za
ovih dve hiljade godina. Sem straha koji je iskonski. Ostao je taj
pusti, sada već teško objašnjivi strah, strepnja koja glumce čini nižim
bićima. A hoće glumac, hoće! Hoće da bude i hrabar i
dostojanstven, i superioran kad – kad, hoće i želi to više čak i od svog
umetničkog uspeha (ili mu se tako čini?), pokušava da se oseća
ravnopravnim, značajnim. Hoće i da podvikne, da raspravlja, da odluči
ponešto. Ali, sve je to ono njegovo nesvesno ja. Onaj jači,
glavni deo njegove ličnosti – GLUMA, iliti pokazivanje onakvim kakav
nisi, a hteo bi, o kako bi hteo! U osnovi, u temelju, u krovu i
okolo te trošne kuće leži pusti strah! Strah od juče za koje nisi
siguran da li je bilo dobro, strah od danas koga nisi svestan, strah od
sutra, koje mimo ostalih, normalnih ljudi čekaš sa zebnjom hoćeš li biti
u stanju da ono „juče“ ponoviš? Strah od neuspeha, strah od uspeha, užas od nesposobnosti da odvojiš jedno od drugoga. A
ko nas to plaši? Naravno, prvo mi sami sebe. Potom „ostale strukture“,
da upotrebim tu neuhvatljivu reč mladih političara. Strukture koje
odlučuju, drže snagu i moć. Snagu naše nevelike pameti, i moć našeg
straha. A stvar je vrlo jednostavna! Na dohvat ruke, takoreći. Treba
samo reći – NEĆU VIŠE TAKO! Svega tri reči, neizgovorene ili zaturene
negde za ovih 2000 godina. I možda još dve – MARŠ TAMO! Znači, sve
zajedno pet reči. Koliko i kako treba stisnuti dupe za tako
nešto zna samo onaj koji je tako nešto ikada pomislio da kaže. Bio na
ivici, na vrhu jezika mu bilo, samo što nije lanuo, da ga nešto važno i
neminovno nije sprečilo, sasuo bi itd… itd… Normalno, to nije
učinio, ali bar zna kako mu je bilo! Strukture to znaju i osmehuju se
(čak bez zluradosti!), tu i tamo i sa simpatijama. Ko bi se ozbiljno i
dugo ljutio na decu? Strukture su stabilne i večite, mi smo prolazni,
jednodnevni. Kao takav, EFEMERAN (izraz pozorišnih kritičara!)
nastavljam, eto, ovo moje nevoljno razmišljanje. Pokušavam, naime, ove
noći s kraja ‘80. godine, da prestanem da se plašim. Naravno, koliko mi
to moj strah dozvoli. Da uđem u Novu godinu miropomazan. Odlučio
sam da se ne bojim više ljudi, već samo Boga, za svaki slučaj. I eto,
ja od ovog časa više ne strepim. Ne plašim se svojih pretpostavljenih,
svojih reditelja, svojih SIZ-ova, svojih načelnika, direktora, svojih
kritičara, svojih sudija, svojih ocenjivača, podcenjivača, precenjivača.
Jednostavno, nije mi više stalo! Treba mi verovati na reč, kad već ja
sam sebi ne verujem. Zato neka se nose strukture, neka se nose
pretpostavljeni: mnogo puta sam ih uhvatio u laži (a da nisu ni
trepnuli!), neka se nose SIZ-ovi, njima je bolje bez nas, neka se nose
kritičari, ocenjivači i drugi, oni ionako mrze to što rade, oni ionako
nemaju dovoljno vremena, obaveštenosti i stručnosti za taj moj smešni
poslić koji se zove pozorište, taj skrajnuti fenomen, koji sebi skromno
prisvaja naziv jedne od najstarijih kulturnih disciplina tokom
milenijuma. Neka se nose telefoni (mnoga predstava je skinuta
putem telefona) i neka se nosi TV (skupa mi pretplata i gubi mi se boja)
i radio (još uvek ne verujem da nema malih ljudi unutra!) i novine, jer
me plaše i kao umetnika i kao čoveka… Neka se nose… no,
moje vreme hrabrosti je već isteklo, kao što sam i očekivao. Pa bih da
prekinem i da se izvinim, ako je nekako moguće! Šta mi je to trebalo!?
Ne znam šta drugo da kažem! Ne nađite se uvređeni, šalio sam se, majke
mi.
Vaš uvek i do kraja
Zoran Radmilović
(Nin, 1985. godina)