“Bjesovi”, popularni bend iz Gornjeg Milanovca nastupiće u subotu, 14. novembra, u Klubu studenata Banjaluka.
Bjesovi su jedna od najpopularnijih rok grupa na našim prostorima, nastala 1987. Bend predvodi vokal Zoran Marinković, a čine ga i vrsni muzičari Miroslav Marjanović za bubnjevima, Ramon Hamel, takođe za bubnjevima, Marko Marković (bas), Dragan Arsić (gitara), Ivan Kovačević (gitara) i Slobodan Vuković (gitara).
Grupa je od samog početka privukla pažnju neobičnom postavom sa dva pjevača, brižljivo osmišljenim nastupima, prepoznatljivim i ličnim tekstovima, kao i muzičkom podlogom u okvirima grunge pravca čiji su prirodni dio, i generacijski i idejno, tih ranih devedesetih bili i Bjesovi.
Postava se uglavnom mijenjala prema potrebama i zamislima dvojca koji je grupu i osnovao: Zorana Marinkovića i Gorana Marića. Bjesovi su do danas izdali šest albuma, a najveći uspjeh grupe je bio drugi po redu (bezimeni) album.
Sa Zoranom Marinkovićem razgovarali smo o nastupu u Banjaluci, porukama koje se prenose kroz muziku, životu u regiji i drugim temama.
Na sceni ste već više od 20 godina, koliko se muzička scena i rokenrol promijenio kroz sve te godine?
Mnogo, u smislu da je nestala prateća infrastruktura za ovakav vid muzičkog i umetničkog izražavanja. To ne čudi, s obzirom da se naše društvo, skoro pa fanatično trudi da uništi svaku i svačiju izuzetnost, posebnost, sve u skladu sa dogmom Novog svetskog poretka, u kojem se definitivno uspostavlja do sada neviđena vrsta kolektivizma, koji za razliku od komunističkog pokušaja u istom cilju, daleko brutalnije, ali prikriveno, sputava misao, guši ličnosnost…
Videćemo na šta će sve ovo da izađe, ali svako drvce, ma koliko ga loše okresali, uvek “gura” nove grane… Priroda je takva – traži sklad, istinsku harmoniju… Unakaženo drvo, kad-tad ponovo postiže simetriju krošnje u genetskoj, da ne kažem Božanskoj težnji da se što većom površinom izloži životvornom dejstvu sunčeve svetlosti…
Koliko je važno da se kroz muziku prenese poruka? Kako biste sublimirali svoju osnovnu poruku, šta poručujete publici koja vas vijerno prati i ne odustaje od vas sve ove godine?
Kroz iskrenost i promišljanje sačuvaćemo iskru koja će potpaliti zgaslu vatru saosećanja za bližnje. Čuvanjem te vatre inspirisaćemo budući, možda vredniji življenja, život za našu decu, unuke, a nama koji smo tu i sada, u to duboko verujem, podarićemo besmrtnost sopstvene duše…
Ima li muzika moć da nešto promijeni i društvu?
Naravno da da, ali “sila boga ne moli i ne voli”.
Nestrpljivost je još jedan veliki neprijatelj na putu ka Istini.
Nestrpljivost vodi osećanju neostvarenosti – neostvarenost beznađu.
Životarenje u beznađu pobeda je Tamne strane.
Kakav je, prema Vama, život u Srbiji i generalno regiji, šta je dobro, a šta je loše?
Kako je u regiji nije na meni da pričam…
Ovde, u Srbiji posegnuli smo za “golubom na grani”, a poznato je da najčešće “ko hoće veće, izgubi iz vreće!”.
Šta biste poručili mladim muzičarima koji se u ovo vrijeme okupljaju i počinju da sviraju. Naravno, ne pitam za recept za uspjeh, nego čisto za neki savjet? Kako raditi, svirati?
Davne 1999. pitao sam Oca Tadeja Vitovničkog, šta da radim. Bjesove sam raspustio 1997. Imao sam “tonu” jasnih dilema oko svog angažmana u rokenrolu, i oko rokenrola uopšte. Otac Tadej mi je na dugačko pitanje, kratko odgovorio : “Sviraj, ako ti se svira!”