“Prošle godine sam imala oboljenje kože koja gori na bilo kakvom
suncu, bolove od kojih nisam mogla da spavam, terapiju od koje sam imala
suicidne misli, ali ljudi obožavaju da mi objasne da od toga nisam
mogla da umrem, pa iz tog razloga nije strašno”, poručila je nedavno
Zombijna na Twitteru i uz to postavila fotografiju na kojoj se vidi kako
izgleda bolest kože koja “nije strašna”.
Pre svega bismo najiskrenije želeli da se zahvalimo Zombijani što
je rešila da podeli ovo sa ljudima koji u većini slučajeva ne mogu ni da
zamisle šta jedno ovakvo kožno oboljenje može da ti uradi od života i
da nisu u pitanju “samo bubuljice” ili manjak higijene i loša ishrana,
već ozbiljan problem koji mora ozbiljno da se leči. Za ovakav potez je
potrebno zaista mnogo hrabrosti.
Umetnica je nakon toga rešila da napravi i jedan opširan video, u
kojem je detaljno objasnila kako su počeli njeni problemi sa kožom i
kako su joj uticali na život. Njena dugogodišnja borba, koja je počela
obilaskom dermatologa, kozmetičara pa i travara u Crnoj Gori, pa zatim
po Beogradu, pa po Novom Sadu, sve do nedavno nije davala nikakve
efekte. Makar ne dugoročne. Pila je antibiotike. Pa je koristila
različite kreme i losione. Pa je opet pila antibiotike. Išla je ne
tretmane, menjala je ishranu, smanjila nivo stresa, skupljala novac da
bi mogla da ode kod najboljeg dermatologa, plaćala jako skupe preparate –
ukratko, radila je SVE što možete da uradite.
Kako joj ništa nije pomagalo, dešavalo se da odustane i počne da
stavlja puder preko svog tog crvenila i svih tih živih rana koje je
imala na licu što je, kao što možete da pretpostavite, stvari učinilo
samo još gorim.
“Jedne noći sam otišla da spavam i probudila se sledećeg dana sa
jastučnicom zalepljenom za lice, zato što je u toku noći toliko
krvarilo. Počela sam da plačem i nisam se zaustavila do skoro”, iskrena
je popularna Zombijana. Tada je rešila da proba lek Roaccutan koji je,
kako sama kaže, čista otrovčina i bukvalno pravi haos u organizmu
(ispovesti devojaka koje su ga koristile nisu ni najmanje zabavne) ali
može da reši problem.
I uspela je da dobije lek. Ili, bolje rečeno, otrov – ali otrov koji je u takvoj situaciji često jedino rešenje.
“Imala sam skoro sve moguće nuspojave, koje stvarno nisu za
zezanje i svaki put sam morala da vadim krv kada bih išla kod doktorke
da bismo videli šta se dešava. I stvarno je teško. Vadila sam krv na
svake dve nedelje… Prva nuspojava je bila depresija, koja je trajala
do kraja samog uzimanja leka. Konstantno sam plakala, čak i bez razloga.
Nisam imala nikavu nadu što se tiče mog lica. Toliko je bilo loše da
sam na kraju kupovala skuplje papirne maramice da ne bih odrala nos. Uz
to su se javili i razni strahovi zbog kojih nisam želela da izlazim iz
kuće. Što sam i počela da radim. Izlazila sam samo kad baš moram”,
iskreno priča Andrijana.
O tome koliko ove tablete mogu da budu opasne govori i činjenica
da je u Americi zabeleženo više slučajeva samoubistava kod mladih ljudi
koji ga koriste, jer može da uvede u ozbiljna depresivna stanja i da
dovede do suicidnih misli. Zbog toga je prošle godine više organizacija u
SAD reagovalo sa zahtevima da ih lekari pažljivije prepisuju, a
dermatolog dr Gorana Isailović za NOIZZ potvrđuje da je u pitanju
medikament koji ni slučajno ne treba shvatati olako.
“Ja lično Roaccutan izuzetno retko prepisujem upravo zbog toga što
sa sobom donosi i ozbiljne nuspojave, od kojih je depresija
najizraženija. Najčešće se javlja kada se daju velike doze od jednog
miligrama po kilogramu telesne težine, kada može da uvede u stanja koja,
u ekstremnim slučajevima, mogu da vode ka suicidu. Pored toga, posebno
je rizičan za žene koje žele da ostanu u drugom stanju, jer je svaka
trudnoća u roku od dve godine nakon primene leka jako rizična, pošto
može dovesti do deformiteta ploda. Međutim, jeste jako efikasan i
ponekad je jedino rešenje, ali i tada mora da se uzima uz izuzetno
pažljiv nazdor lekara”, ističe Isailović.
Međutim, i život sa aknama zbog kojih se plašite da izađete iz
kuće takođe ima tu gadnu tendenciju da vas uvede u depresiju, a sama
činjenica da ljudi, uprkos tome što znaju koliko su ovakvi lekovi
opasni, pristaju da rizikuju sve da bi se izlečili valjda dovoljno
govori o tome koliko su te dve reči “nije strašno” pogrešne.
Osim depresije, najčešća nuspojava je jako suva koža, zatim
ispucale usne, suva sluzokoža ma koliko vi pili vode… Andrijana je sve
to imala. I sve je izdržala. Čak i kada je koža počela da je peče čim
bi joj sunce dotaklo lice, i to je izdržala. I još puno bolnih problema i
jako neprijatnih situacija sa ljudima (koji, primera radi, pitaju da li
je “to što ima zarazno”) i svega onoga što niko ko se nije našao u
takvoj situaciji ne može ni da zamisli. Jer, da može, znao bi da to nisu
“samo bubuljice” i da ne mogu da se reše jednim čišćenjem lica kod
kozmetičara.
Nakon pakla koji je prošle godine preživela, lek je na kraju ipak
dao rezultate – bolest se povukla, ali je ostavila uspomene na svu bol
koju je morala da pretrpi da bi danas bila tu gde jeste. Ona zato sada
savetuje sve koji imaju problem sličan njenom da nikakav lek ni slučajno
ne uzimaju bez saveta sa lekarom, jer – ako vam to do sad već nije
jasno – ovakvi lekovi prave haos u telu i nisu ni malo naivni. Pored
toga, njen savet svima je i da povedu računa o ishrani jer je, od svega
što je pokušala, to jedino (osim leka) što je dalo ikakve rezultate.
Međutim, ono što ona posebno naglašava jeste da niko ne bi trebalo da umanjuje koliki problem predstavljaju kožne bolesti.
“Svaki put kada pričam o ovome ljudi zanemaruju koliko je ovo
stvaran problem i koliko raznih drugih problema ovo može da napravi.
Ljudi omalovažavaju sve kroz šta ste prošli i pokušavaju da umanje svu
bol koju ste imali tako što će reći da od toga niste mogli da umrete i
da tvoja bolest i problem koji imaš sa kožom i sa psihom nije dovoljno
jaka kao nečija fizička bolest. E, sad, fizički ćemo svi da umremo, ali
kada umreš dok si još živ… To i nije baš neki život. Prvo što bih zamolila ljude koji to rade jeste da jedu govna i da odjebu“, nastavlja Zombijana.
Njena poruka je vrlo jasna: u pitanju je veliki problem sa kojim
se suočava veliki broj ljudi, ali svi se stide da o tome govore jer,
hej, to su “samo bubuljice”. Niko ni ne razmišlja o tome šta se krije
iza svih tih bubiljica. Iza otvorenih rana koje krvare, iza krasta, iza
ožiljaka. Kolika je to psihička tortura. I koliko nije okej reći bilo
kome da je njegov problem manji jer od njega ne može da umre.