Recenzija knjige “Vreme žena”, autorke Jelene Čižove.
Knjiga se završava pričom o krivdi i pravdi. Zar nisu sve knjige o tome? Roman Jelene Čižove „Vreme žena“ jedno je od onih dela zbog kojih se uvek setim stiha Bertolda Brehta o tome kako ovo vreme ne dozvoljava piscu da piše o drveću. Breht je mislio na Drugi svetski rat i, uopšte, na vreme u kojem zlo prevazilazi svaku temu. Postoji li, zbilja, neko drugo vreme osim tog?
Sudeći prema intervjuima koje je dala, ruska spisateljica Čižova iz tog razloga piše. „Za vreme vladavine Leonida Brežnjeva ljudi su okretali glavu od prošlosti iz straha, pod Putinom opet svi ćute, ali zato što je strah smenila ravnodušnost“, kaže autorka. Ljudi misle da je sve počelo devedesetih i ne zanima ih ono što je bilo ranije, ali o prošlosti se mora znati, smatra Čižova, i zato piše o Rusiji šezdesetih godina prošlog veka, o životu u državnim stanovima, bedi na krompiru i šećeru, sjajnim naušnicama, jedinim još blagom skrivenim za najcrnje među crnim danima, prinudnom kanibalizmu za vreme opsade Lenjingrada, o privatnoj borbi četiri žene sa sovjetskim komunističkim sistemom i ljudima skučenih umova ispod kojih su najčešće surova srca – o svemu onome što se nije moglo pročitati u sovjetskim udžbenicima. A što piše o prošlosti? Da se greške ne bi ponovile. Čak i ako ovo čujem po milioniti put, po milioniti put ću se složiti s tim. Neka je uzalud.
S naslovom u vezi nekoliko citata iz romana, reči mlade slikarke Sofije, o kojoj su se, dok je bila mala, brinule tri starice Arijadna, Jevdokija i Glikerija: „… ja sam pokušavala da mu objasnim zašto kanon nema veze s mojim životom – meni je teško da poštujem tradiciju u kojoj nema ničeg ličnog: svog pamćenja.“ „Griša me je i ranije grdio, govorio da u našoj zemlji ne može da se živi a da te ne zanima politika, a ja sam mu odgovarala da je on prosto imao sreće s roditeljima, oni se nisu bojali da pričaju, a moje bake su ćutale. Čak ni jedna s drugom ni o čemu takvom nisu razgovarale. Samo o kućnim stvarima.“ A kućne stvari starica (ono što bi se nazvalo ličnim) bile su kako spasti bar jedan život od te sveprožimajuće politike (javno). Ako je rat muški posao (što kaže „Ilijada“), moglo bi se onda reći da je, nasuprot tom muškom poslu, ženski posao da se od uništenja ili rata, spase život. Tako ja shvatam vreme žena nasuprot ratnoj i uništiteljskoj tradiciji vremena muškaraca. U toj potrebi da se sklone kanoni i rastresu kalupi razumem žensko pismo, umetnost jednakog glasa iz drugačijeg ugla (umetnost, kažem, naspram takozvanog ženskog pera, pod kojim sve devojke neizostavno imaju bademaste oči a muškarci široka pleća).
„Vreme žena“ osvojilo je 2009. godine Ruskog Bukera, prestižnu književnu nagradu u zemlji. Roman je pretežno sastavljen od razgovora tri starice, koje dele državni stan s jednom mladom ženom, majkom neme devojčice Sofije. Sofijinom ocu gubi se svaki trag još pre njenog rođenja. Starice su preživele stradanja i glad za vreme 872 dana duge opsade Lenjingrada kada je umrlo preko milion i po ljudi. Bedu njihove svakodnevice prekidaju sećanja na te strašne dane, sećanja u kojima se otkriva prava istina o minulim događajima (porodica Jelene Čižove preživela je te strahote, ona je kao mala slušala razgovore između svoje bake i majke, i oni zapravo čine srž knjige). Pošto je postalo izvesno da će devojčicina majka umreti, starice na sve načine pokušavaju da zadrže devojčicu podalje od državnih ustanova za hendikepirane, gde bi verovatno završila, svesne koliko bi joj život onde bio nepodnošljiv. I ta im devojčica nije nikakav rod: one su jednostavno žene, ona je jednostavno dete. To je ljubav prema drugom ljudskom biću, jednostavno je to tako.
Kritika je, između ostalog, rekla da „Vreme žena“ predstavlja osveženje emotivnom i iskrenom pričom u galami misaonih trikova postmodernizma. Ipak, „Vreme žena“ nije neki starovremenski roman, niti neko prevaziđeno pripovedanje, mada nije ni to postmodernističko parapripovedanje, ali jeste knjiga napisana u ovo vreme pa ne može biti baš van postmodernizma, ne samo u postupku, već naročito u toj ideji da je istorija jedna konstrukcija, nekad očito politička, i tada otrovna. Zato mislim da će „Vreme žena“ biti razumljivo ovdašnjim čitaocima jer delimo jadnu sudbinu zagledanih u budućnost a zaglavljenih u mnogo istorija.
Tekst je preuzet sa prijateljskog portala www.e-novine.com