I ako je tako, da li zaista želimo večni život? U svojoj novoj knjizi „Zašto umiremo: Nova nauka o starenju i potraga za besmrtnošću“, dobitnik Nobelove nagrade, molekularni biolog Venki Ramakrišnan sumira prošla i sadašnja istraživanja kako bi otkrio teorije i praktična ograničenja dugovečnosti i postavlja kritična pitanja o društvenoj, političkoj i etičkoj ceni pokušaja da se živi večno, prenosi CNN.
Šta je starenje i kako dovodi do smrti?
Venki Ramakrišnan kaže da je starenje “nagomilavanje hemijskog oštećenja molekula u našim ćelijama, koje oštećuje same ćelije, a samim tim i tkivo i na kraju nas kao organizam”.
“Počinjemo da starimo već u materici, iako tada rastemo brže nego što akumuliramo oštećenja. Proces starenja se odvija tokom čitavog našeg života, od samog začeća”, kaže nobelovac.
Prema njegovim rečima, telo je razvilo mnoge mehanizme da ispravi oštećenje našeg DNK povezano sa starenjem i proteinima lošeg kvaliteta koje proizvodimo.
“Bez mogućnosti da se isprave ove vrste problema, ne bismo živeli koliko živimo. Ali vremenom, oštećenja počinju da prevazilaze našu sposobnost da ih popravimo. Zamislite telo kao grad sa mnogo sistema koji moraju da rade zajedno. Čim sistem organa koji je važan za naš opstanak zakaže, mi umiremo. Na primer, ako naši mišići postanu toliko slabi da naše srce prestane da kuca, ono više ne može da pumpa krv kiseonikom i hranljivim materijama koje su našim organima potrebne i mi umiremo. Kada kažemo da neko umire, mislimo na smrt same osobe. Kada umremo, naši organi su još uvek živi. Iz tog razloga, organi žrtava nesreće mogu biti donirani primaocima transplantacije”, objašnjava Ramakrišnan.
Da li ljudski životni vek ima jasan limit?
Prema rečima Ramakrišnana, životni vek svih organizama kreće se od nekoliko sati ili dana za insekte do stotina godina za određene vrste kitova, ajkula i džinovskih kornjača.
“Laik bi mogao pretpostaviti da su sva živa bića predodređena da umru kada dostignu određenu starost. Međutim, biolozi ne veruju da su starenje i smrt programirani u smislu da je oplođena jajna ćelija programirana tako da se razvije u ljudsko biće”, kaže on.
Umesto toga, evolucija je uspostavila jednačinu za životni vek i raspodelu resursa koja je optimalna za svaku vrstu.
“Veće životinje imaju tendenciju da žive duže. Ako ste mala životinja – veća je verovatnoća da će vas pojesti veća, ili ćete umreti od gladi ili u poplavi – nema smisla da evolucija troši resurse na popravljanje štete koja je potrebna da biste duže živeli. Umesto toga, evolucija bira da brzo rastete i sazrevate kako biste mogli da se reprodukujete i prenosite svoje gene”, navodi Ramakrišnan.
Najstarija osoba za koju imamo pouzdane podatke bila je Francuskinja po imenu Žan Kalment, koja je umrla 1997. godine u 122. godini, kaže Ramakrišnan.
“Pušila je skoro celog života izuzev poslednjh pet godina i jela je čokoladu svake nedelje. Ali ne bih preporučio ove specifične strategije za dugovečnost, osim možda čokoladu”, smatra nobelovac.
Prema njegovim rečima, postoji korelacija između starosti roditelja i njihove dece, ali ona nije savršena.
“Studija na 2.700 danskih blizanaca pokazala je da faktor nasleđa – doprinos gena našoj dugovečnosti – čini samo oko 25 odsto životnog veka. Ipak, istraživači su otkrili da mutacija jednog gena može udvostručiti očekivani životni vek određene vrste crva. Dakle, očigledno postoji genetska komponenta, ali efekti i posledice su složeni”, podvlači Ramakrišnan.
Koji je odnos između raka i starenja?
Odnos između raka i starenja je komplikovan, dodaje nobelovac.
“Isti geni mogu imati različite efekte tokom vremena. Oni nam pomažu da rastemo kada smo mladi, ali povećavaju rizik od demencije i raka kada smo stariji. Naš rizik od raka raste sa godinama jer akumuliramo oštećenja našeg DNK i genoma, koji ponekad uzrokuju kvarove gena što dovodi do raka. Ali mnogi naši sistemi za popravku ćelija, koji izgledaju dizajnirani da spreče rak u mladosti, takođe dovode do starenja kasnije u životu”, objašnjava Ramakrišnan.
Kao primer navodi da ćelije mogu otkriti prekide u našoj DNK koji omogućavaju da se hromozomi spoje na nepravilne načine, što može dovesti do raka.
“Da bi sprečila ovu vezu, ćelija se ili ubija ili ulazi u stanje koje se zove starenje u kome više ne može da se deli. Iz perspektive organizma poput našeg, sastavljenog od triliona ćelija, ovo ima smisla. Čak i ako se na ovaj način unište milioni ćelija, ove mere štite ceo organizam. Ali akumulacija ćelija koje se više ne dele je jedan od načina na koji starimo”, ističe nobelovac.
Šta pomaže da se zdravo i dugo živi
Kada je u pitanju način da ljudi žive zdrav u dug život, Ramakrišnan kaže kako je zanimljivo da sve preporuke za to, zasnovane na dokazima, odražavaju zdravorazumske savete koji su se prenosili kroz vekove.
“Dobili smo savet od naših baka: Ne budite proždrljivi. Vežbajte. Izbegavajte stres, koji ima hormonske efekte koji mogu promeniti naš metabolizam i ubrzati proces starenja. Naspavajte se”, navodi Ramakrišnan.
Međutim, želja za dužim životom ima i svoju društvenu cenu.
“Već sada, 10 odsto onih koji najviše zarađuju u SAD i u Velikoj Britaniji živi više od deceniju duže nego 10 odsto onih sa najnižim zaradama. Kada pogledamo zdravstveni vek – broj zdravih godina života – ova nejednakost postaje još veća. Siromašniji ljudi žive kraće i manje zdravo”, objašnjava nobelovac.
Prema njegovim rečima, mnogi veoma bogati ljudi ulažu ogromne sume novca u istraživanja u nadi da će razviti sofisticirane tehnologije za sprečavanje starenja.
“Ako ovi napori budu uspešni, prvo će imati koristi veoma bogati, zatim ljudi sa veoma dobrim zdravstvenim osiguranjem… Bogate zemlje će verovatno imati pristup tim tehnologijama pre siromašnijih zemalja. I unutar zemlje i globalno, takav napredak ima potencijal da poveća nejednakosti”, upozorava nobelovac na važnost praćenja ne samo tehničkog, već i etičkog dela istraživanja načina za produžavanje života.
Preuzeto sa NINa