www.pexels.com
„Ja sam moderna veštica, to otvoreno priznajem”, kaže Barbara iz
Kelna. U srednjem veku verovatno bi bila spaljena na lomači zbog ovakve
izjave.
Čak 40 odsto populacije iz ukupno 95 zemalja uvereno je da veštice
postoje, pokazuje globalna studija ekonomiste Borisa Geršmana sa
Američkog univerziteta u Vašingtonu. U Tunisu u veštice veruje oko 90
odsto, a u Nemačkoj samo 13 odsto ljudi. Autori navode da među onima
koji veruju u veštice, između ostalog, ima i onih koji veruju u
urokljive oči i kletve.
Ali Barbara ne želi ni na koga da baca kletve, ističe ona za DW. „Ona
klasična slika veštice koja se iskrada noću, leti na metli i baca
magične čini na ljude je, naravno, potpuna glupost.”
Žrtveni jarac za svako zlo
No, ljudi koji su živeli između 1500. i 1750. godine tako su
zamišljali veštice, posebno žene i njih krivili za razne nesreće.
Bolesti, mrtva stoka, loše žetve, poslovni neuspeh – veštice su bile
žrtveni jarac, a u nekim zemljama ovo uverenje traje do danas.
„Slične predstave o veštičarenju kao u srednjem veku i danas postoje u
drugim delovima sveta kao objašnjenje loših dešavanja”, rekla je za DW
etnolog Iris Gareis i dodaje da se i dalje ljudi za koje se veruje da su
čarobnjaci ili veštice ubijaju u mnogim delovima sveta.
Ali dok žene optužene za veštičarenje u Tanzaniji ili Gani moraju da
traže utočište u takozvanim kampovima za veštice kako bi izbegle smrt,
ljudi na severnoj hemisferi se otvoreno izjašnjavaju kao veštice. Među
njima je i Džastin (ime je promenjeno).
„Kao dete sam saznao da su veštice zlo biće koje jede dobre stvari,
kao što piše na primer u bajci Ivica i Marica. U nekom trenutku sam,
međutim, na veštice počeo da gledam kao na mudra bića”. Džastin je
samoproklamovani Vikanac. U pitanju je novi religijski pokret čije ime
potiče od staroengleske reči „vicca“ koja označava veštice.
U nemačkom jeziku reč veštica je „Hexe”, koja je izvedena iz stare
nemačke reči “hagazussa” i označava biće koje je u stanju da preskoči
ogradu ili barijeru. Zato se za veštice smatra da mogu da putuju između
svetova i da unesu magiju u život drugih ljudi, kaže Džastin. Pomažu im
duhovna bića i magični rituali. Džastinu je u hrišćanstvu nedostajala
magija, zato nikad nije mogao da ga prihvati.
Putovanje u drugi svet
Barbara se takođe nije pronašla u crkvi i ističe kako, kao veštica,
ona je sledbenik prirodnih religija. Tako Barbara razgovara sa drvećem i
svira bubanj kako da bi kontaktirala duhove dok je u transu. To je
naučila od šamana. „Univerzum veštica je bogat i šaren. Živite malo
ovde, a malo u paralelnom svetu.”
Dok mnoge moderne veštice čitaju karte, Barbara radije koristi tablu
sa starim germanskim znakovnim jezikom za proricanje budućnosti. „Zašto
da čekam da mi sile sudbine nešto daju?”, pita ona. „Ako postavim
pitanje, odgovor će sigurno doći. Ona takođe kod kuće uvek ima tamjan i
biljne ekstrakte za borbu protiv bolesti. „Sve to zvuči kao travarenje.
Ali tako bi i trebalo da zvuči, jer je to nekada bilo veštičarenje,
poznavanje bilja i lečenje ljudi.”
Iz istorijske perspektive, slika veštice kao mudre žene koja ima
posebna znanja isceliteljke nije ništa drugo nego kliše, kaže etnolog
Iris Gareis. „Žene koje su proganjane kao veštice nisu uvek bile neki
ludi travari, već́ uglavnom normalni ljudi. I nisu uvek imale crvenu
kosu, kako se to često tvrdi. To je potpuna zabluda i ne pojavljuje se
ni u jednom istorijskom dokumentu.” Međutim, ta slika veštice se
ustalila u današnjem društvu i naučni dokazi to ne mogu da promene.
Veštica kao figura feministkinje
Fenomen novih veštica usko je povezan sa ženskim pokretom iz 1970-ih,
koji se bori protiv patrijarhata. „U slici veštice su feministkinje, da
tako kažem, pronašle inspiraciju”, kaže Garejs. „Naravno, ove
feministkinje nisu istorijski proučavale veštice. One su bile samo
normalne, intelektualne žene koje su u vešticama videle sliku potlačene
žene.”
Osamdesetih godina kultu veštice je dodat duhovni aspekt. Prema
rečima etnološkinje, religije prirode privlače posebno stanovnike
gradova. „Ono što sam mogla da zaključim je da u vremenima neizvesnosti
čovek traži spas u prirodi.”
Kult Vike nastao je u Velikoj Britaniji 1950-ih i tamo je priznat kao
religija, kao i u SAD. Džastin je završio svoj ritual inicijacije pre
mnogo godina.
Crno-bela magija
„Neki pojam veštice svode na crni šiljasti šešir”, rekao je Džastin.
„Ljudi me potcenjuju, jer ne bacam čini i nemam talismane, ali onda –
bum – nešto neočekivano i magično dođe od mene”, kaže Džastin i uz
namigivanje ističe da je to njegovo veštičarenje. Ni pod kojim uslovima
Džastin ne želi nekome da učini bilo šta loše. Ali on je uveren da
postoje zle veštice – baš kao i Barbara. „Postoje čarobnjaci koji
izgovaraju kletve kojima definitivno mogu nekome da naude.”
Verovanje u veštičarenje je manje rasprostranjeno među ljudima sa
dobrim obrazovanjem i ekonomskom sigurnošću, prema objavljenoj studiji
sa Američkog univerziteta o verovanjima u veštičarenje. Etnološkinja
Iris Garei, pak, nije u potpunosti sigurna u to.
„S obzirom na savremene teorije zavere, koje su se posebno proširile
tokom pandemije korone u SAD ili u Nemačkoj, u takve podatke se može
sumnjati. Njoj je neshvatljiva činjenica da mnogi obrazovani ljudi
veruju da su reptili, odnosno ljudi-gušteri među nama i da kontrolišu
šta se dešava u politici i ekonomiji.
Vešičarenje nije igra
Džastin upozorava da ne ulazite u veštičarenje ako niste psihički
spremni na to. „Ljudi koji su mentalno nestabilni treba da drže šape
dalje od magije i čarobnjaštva. Veštičarenje neće nikome pomoći da svoj
život dovede u red. „Ako nisam prizemljen, ne mogu posegnuti za nebom i
istražiti nebo.”
Ili, kako je rekao Šekspir: „Postoji više stvari na nebu i na zemlji nego što vaša školska mudrost može da pojmi.”